Ljubomir Stanišić: Balkanac koji je osvojio evropsku gastronomsku scenu || Hello Magazin!

Svetski poznati kuvar Ljubomir Stanišić, rođeni Sarajlija sa stalnom adresom u Lisabonu, osnovno znanje o kulinarstvu stekao je tokom školovanja u Beogradu, a usavršavanje je usledilo prvo u Francuskoj, a potom u Portugalu.

Danas uživa status jednog od najboljih kuvara na planeti, a u njegovom vlasništvu su četiri prestižna restorana “100 Maneiras”, u kojima se mesto rezerviše i po mesec dana unapred. Na spisku stalnih gostiju nalaze se filmske, muzičke i televizijske zvezde, kao i predsednici, diplomate i članovi španske kraljevske porodice.

Tridesetsedmogodišnja zvezda kanala “24 kitchen” nedavno je u Beogradu podržao humanitarnu akciju za pomoć deci iz Doma “Moše Pijade” i “Dečjeg sela” u Sremskoj Kamenici, u organizaciji brenda “Fairy” u okviru koje je napravio najveću tortu koja je ikada napravljena u Srbiji. Tom prilikom za magazin “Hello!” govorio je o ljubavi prema kuvanju, pravilnom kombinovanju namirnica, VIP gostima, kao i o porodici koja je njegova najveća inspiracija.

Čime je jedan Balkanac osvojio portugalsku i evropsku gastronomsku scenu?

- Radom. Balkanska i jugoslovenska kultura su me odgojili. Ratne teškoće, izbeglištvo i to što nisma imao šta da jedem od mene je napravilo kuvara. Spavao sam po železničkim stanicama, nisam imao šta da kuvam i radio sam bez plate u francuskom restoranu. To je ta balkanska kultura koja me je dovela do života koji živim danas. Ali, zahvaljujući velikoj ljubavi prema kuvanju i hrani vodim život kakav imam danas.

Poznato je da se na Balkanu jedu kalorična jela. Vodite li računa o kalorijama i hranljivim vrednostima namirnica?

- Na Balkanu se jede strašno teška, masna hrana. Ja to prihvatam jer sam na tome odgajen, ali to su zimska jela. Ali mi jedemo kajmak i prasetinu sa čvarcima od januara do januara. Naša hrana je strašno kvalitetna, ali moramo da razmišljamo o nutritivnim vrednostima. Ja sam “nezdrav” čovek, kada pogledam da jedem sto grama putera dnevno, ali vodim računa i da unosim sirovu hranu, biram proizvode koje ću kupiti i ne kupujem uvoznu hranu. Vodim računa o ishrani i onome što pravim za svoje klijente. Mi smo ono čime se hranimo, bolest 21. veka je kancer i sve bolesti dolaze iz hemijskih proizvoda, prskanog povrća i voća i tretiranog mesa.

Kako se današnji sveopšti trend brojanja kalorija u tanjiru uklapa u vašu kuhinju?

- Ne pazim šta jedem, ali pazim šta kupujem, a to je velika razlika. Kalorije ne brojim u svom tanjiru, već za klijente, da ne bude tri, četiri vrste različitih proteina u tanjiru, da se to fino svari i da goste mojih restorana ne boli stomak kada završe sa obrokom. Ne brojim kalorije, ali se trudim da dobro iskombinujem obroke. Danas sam za doručak pojeo mnogo kajmaka, pa ću za večeru pojesti neku supu ili laganu ribu.

Pripremate vrhunske specijalitete, a uspešno održavate adekvatnu telesnu težinu. Kako vam to uspeva?

- Dugo već treniram kik boks. Volim sport i moram da trošim višak energije, jer sam hiperaktivan. Dan mi je strašno kratak, pa mi jutarnji trening pomaže da se razbudim i organizujem ostatak dana.

Uživate veliku slavu u svetu gastronomije. Jeste li imali prilike da pripremate obrok nekoj slavnoj ličnosti i kakav su utisak ostavili na vas? Jesu li bili mnogo zahtevni?

- U mojim restoranima jedu i predsednici, i pevači, i sportisti, ali niko od njih na mene nije ostavio najveći utisak. Džon Malkovič, predsednici Perua, Francuske, predsednik vlade Španije, kao i kralj Španije... Kuvam svakodnevno za te ljude, ali oni su moji klijenti, samo to. Među glumcima je mnogo mojih klijenata, ali ne obraćam pažnju na to šta oni rade. I oni plaćaju svoj obrok, kao i ostali gosti. Najveći utisak od svih na mene je ostavio čovek koji je ušao u restoran i zamolio za obrok. Ugostio sam ga, a on se rasplakao od zahvalnosti. Za mene je to bio veliki gost. Jednom Džonu Malkoviču niko ne bi tražio da plati račun iako on to može, a gladne ljude bi vijali po ulici ako bi im uopšte dali da jedu.

Da li je pripremanje hrane za porodicu jednako uzbudljivo kao ono u restorani i dozvoljavate li nekome od ukućana da vam se meša u kuvanje?

- Moji klinci kuvaju sa mnom, mlađi sin ima tri godine i sam sprema svoj ručak. Njegov brat Matija ima devet godina i ozbiljno ume da kuva. Oni dolaze kod mene u restoran jer mnogo radim i malo vremena provodim kod kuće. Matija vikendom, kada ne ide u školu, dolazi u restoran i traži svoju kecelju. Zabavlja moju poslastičarku, malo joj se udvara jer hoće da uči da pravi kolače. Jedno od najvećih zadovoljstava predstavlja mi kuvanje za porodicu i prijatelje. Za to uvek imaš vremena, to je zadovoljstvo života, to je pravi užitak. Obožavam da me ljudi zovu na večeru i pitaju me da im kuvam.

Kakav savet imate za gastronome, kako da im jela budu ukusnija i zanimljivija? Koji su ključni "sastojci"?

- Da bi im kuhinja bila ukusnija i zanimljivija, prvo, takav mora da im bude život. Moraju da budu zadovoljni sobom i da razmišljaju kome kuvaju. Tome bi trebalo da posvete pažnju. Prvi stepenik ka kvalitetnom kuvanju i najbolji začin u kuhinji je ljubav prema onome što radimo. Uopšte nije bitno da li imaš najskuplje proizvode ili krompir iz bašte, važno je da se predaš onome što radiš u kuhinji i stvorićeš nešto sjajno.

Ovo je period slavlja i slava u Srbiji. Možete li za naše domaćice i domaćine da otkrijete neki recept koji bi im "začinio" ovogodišnju trpezu?

- Ja bih voleo da meni naše domaćice otkriju neki svoj recept. U ovo vreme slava i slavlja u Srbiji se zaista jede dobro i kvalitetno. Ono u čemu sam ja najviše uživao u ovom periodu i za čim mi se često budi želja je jagnjetina sa kajmakom koju je moja mama spremala za „Svetog Nikolu“ i Božić i tufahije koje ne mogu da zaboravim.