Isidora Bjelica: Molila sam muža da mi prekrati muke || Hello Magazin!

Kroz bol do ivice izdržljivosti, krvničku borbu za život ili bar bezbolnu smrt, Isidora Bjelica u intimnoj ispovesti za magazin "Hello!" govori o strašnom hodu po žiletu između svetova, četvrtom krugu borbe za život i porodici, koja je nijedne sekunde nije napustila. Dok je, slomljena fizičkim i mentalnim udarima, vapila da joj suprug ubrizga vazduh u venu i ugasi poslednji plamen energije od koje je nekada vrcala, sinulo joj je da su iskušenja tu da bi se spoznala ljubav, a ona ratnica protiv balkanskog primitivizma u čijem je epicentru biti bolestan - sramota.

Na ovoj planeti smo samo iz jednog razloga - da naučimo da volimo”. Kada ste i kako vi to naučili?

- Nažalost, to sam shvatila tek kroz teška stradanja. Moja nova knjiga “Sama” ispovedna je potraga za smislom, za odgovorom na pitanje zašto se rađamo i umiremo, šta radimo na ovoj planeti. Bez cenzure, ispisala sam sva svoja traganja i sunovrate.

Kada se nađete na ivici života i smrti, kada shvatite da je ljubav jedini trag smisla, dolazite do zaključka da smo svi u ovom životu da bismo učili ljubav. Sve prepreke, tuge, izdaje, razočaranja, boli, sve je to velika lekcija učenja ljubavi, i kada to shvatimo, planeta definitivno postaje bolje i prijateljskije mesto.

Zbog čega je "Sama" vaša najznačajnija knjiga?

- Knjigu sam, praktično, pisala decenijama. Ona nije ni za zabavu ni za zaborav, ona je za hipersenzibilne duše koje se ne snalaze u ovom svetu, koje se pitaju šta rade ovde i zašto smo okruženi bolom, nepravdom, tugom i smrću. “Sama” je krik za sve te ljude, molba, upozorenje da razumeju lepotu i smisao života, da siđu u svoje srce kako ga ne bi slomili.

Zaista sam raznežena što je ova, naizgled apartna knjiga, pronašla put do srca čitalaca svih generacija i što im toliko znači. Literatura nema samo estetsku funkciju, ona može da promeni i spasi život. "Hvala, Isidora, ova knjiga mi je pomogla da progledam, da se više ne nerviram, da ne tugujem, da ne plačem, da se ne plašim", piše u jednoj od mnogobrojnih poruka koje sam dobila. Eto, zato je "Sama" meni toliko važna.

Knjigu sam, praktično, pisala decenijama. Ona nije ni za zabavu ni za zaborav, ona je za hipersenzibilne duše koje se ne snalaze u ovom svetu, koje se pitaju šta rade ovde i zašto smo okruženi bolom, nepravdom, tugom i smrću

Humor vas ne napušta ni u najtežim trenucima. U scenariju koji najavljujete biće mnogo duhovitih situacija. Možete li nam otkriti bar jednu anegdotu?

- Biće to tragikomična priča o tome šta jedna osoba sa smrtnom presudom sve pokušava tražeći lek za rak svuda po svetu. Nikada nisam upoznala čoveka koji je isprobao toliko terapija kao ja. Kroz kakve sam strašne i smešne stvari jadna prošla, sve držeći se one - "ko kuca, otvoriće mu se". Biće to istiniti događaji poput onog kada su me južnoamerički šamani obmotanu u trave spustili u vodu punu leda ili kada sam išla kod čuvene tibetanske doktorke, pa je taksi udario u kravu, zbog čega su nas umalo linčovali. Zakopavali su me i u zemlju, verujući da magnetno polje leči rak. Neću zaboraviti ni kada se ispostavilo da je švajcarska klinika na kojoj sam se lečila zapravo sajentološka, pa sam dobila instrukcije kako da, kada umrem, izbegnem čipovanje vanzemaljaca. Tu je i za mene veoma traumatična priča, o jednoj srpskoj novinarki koja me je povezala sa nekim ruskim naučnikom koji kobajagi programira bolest, a zapravo je seksualni manijak i psihopata. Želim da ispričam sve kroz šta mi, očajni ljudi, prolazimo sa željom da preživimo. Biće tu i nadrilekara, šamana, isterivača duhova, đavola, lažnih naučnika. Smejati se svojoj muci više je nego lekovito.

Neću zaboraviti ni kada se ispostavilo da je švajcarska klinika na kojoj sam se lečila zapravo sajentološka, pa sam dobila instrukcije kako da, kada umrem, izbegnem čipovanje vanzemaljaca.

Dajete li prednost zvaničnoj ili alternativnoj medicini?

- Da nije bilo zvanične medicine, odavno bih bila mrtva, kao Stiv Džobs, koji ju je na nagovor svog gurua odbio. Oni koji nas odgovaraju od zvanične medicine mogu da budu opasni po život i o tome otvoreno govorim u knjizi "Spas 2", budući da su me mnogi agresivno ubeđivali da se ne lečim. S druge strane, zvanična medicina nema konačne odgovore u vezi sa kancerom, pa je neophodno da se kombinuje sa alternativnom. Bar sam ja tako radila i tri puta uspevala da uđem u remisiju. Ipak, pravila nema. Ono što pomogne jednom, ne znači da će pomoći i drugom. Niko ne zna šta je rak, čarobni lek ne postoji. Zavidim ljudima koji su se izlečili paradajzom i šargarepom. Probala sam i to, ali je oblik moje bolesti do te mere agresivan da je napredovao i pod najrigoroznijom ishranom. Ja sam zapravo svoje zamorče koje traga, bori se, pokušava da preživi i iskreno prenosi šta sve prolazi. Najvažnije je izbegavati isključive ljude koji tvrde da će vas baš oni izlečiti.

Posle svega, verujete li da postoje efikasniji načini lečenja kancerogenih oboljenja od hemoterapije, o čijim se posledicama vode žučne rasprave?

- Sve zavisi od vrste kancera. Kad čovek ima vremena, u mogućnosti je da proba svašta. Lično sam prošla kroz sto dvadeset alternativnih terapija, ali da nisam uzela hemoterapiju, bila bih mrtva, jer se ovaj užas širi kao požar. Kancer jajnika jedan je od najsmrtonosnijih. U potrazi za konačnim lekom, hemoterapijom se dobija na vremenu, dok je natur medicina tu kako bi se ublažile nagativne posledice. Sve zavisi da li je bolest senzibilna na hemoterapiju ili nije i koliko saplementacijom uspevate da očuvate organizam. Pratim sve što se u svetu dešava, znam za nove eksperimentalne lekove. Neke velike američke klinike u terapiju su uvele “metformin”, a pominje se i lek “naltrexone”, koji u malim dozama stvara endorfin i ubija tumor, a koristio se za skidanje sa heroina. Smešno mi je kad mi neko pošalje link za “novi čarobni lek”, a ja sam to već sve probala.

Mogu li se mučne terapije učiniti manje štetnim po organizam?
- Apsolutno. To je polje gde najviše može da se uradi, u “Spasu 2” posvetila sam mu ceo praktikum. Pune tri godine pripremam knjigu o svim metodama natur medicine, kao pratećih terapija. Opisujem svoja iskustva i reakcije. Ljudima nisu potrebni saveti, već istinite informacije. Oko kancera je mnogo laži, da bi se zaradilo. Svi pričaju o farmakomafiji, a najagresivnija je nadrilekarska mafija, dok smo negde između mi - jadni, oboleli i pogubljeni.

Da li je podrška najbližih, takođe, jedan od nezvaničnih oblika lečenja?

- Sve govori da je rak psihoimuno oboljenje. Lično ne verujem da su za njega odgovorne ni kobasice ni cigarete, već tuga, nesreća, razočaranja. Uverena sam da je tuga, pored radijacije, najčešći uzrok raka. S druge strane, činjenica je da se mahom izleče oni koji počinju da žive ugađajući svojoj duši i srcu, oni koji luče hormon sreće. Jasno je da je s takvom dijagnozom teško biti srećan, ali u tome i jeste keč. To je ta famozna kvadratura kruga. Osobe koje su se oslobodile straha i vratile svojim iskonskim željama najbrže uđu u remisiju. Tu je porodica vrlo bitna, jer ljubav i podrška leče, dok nerazumevanje i odbijanje ubijaju. Krajnje prosta stvar.

Kako se Lav i Vila nose sa situacijom u kojoj je vaš prirodni fokus sa njihovih života nasilno pomeren na bitku za sopstveni?

- Oni zapravo kriju koliko im je zaista teško. Strašno je šta su sve prošli za ove tri godine. Toliko bola i tuge. Samo da su gledali majku u tako strašnim stanjima, previše je za mlad život. Pitaju me pre neki dan zašto Vila nije došla u školu. Celu noć mi je bilo vrlo loše, negovala me je satima, na kraju je i sama povraćala. Zamislite takav život od jedanaeste godine. Tri remisije, četiri vraćanja bolesti, sve te terapije i očekivanja. Duša me boli. Znam da su moja deca kroz ovu patnju postala bolji ljudi, da su sazrela, ali mnogo im je teško. Lav se trudi da non-stop radi, nažalost, na fakultetu nemaju mnogo razumevanja kako je kad brineš o majci koja je na ivici smrti. Uprkos svemu, forsiram ih da što više izlaze, da se druže i ostanu u okvirima interesovanja svoje generacije, ali ako malo bolje pogledate u njihove oči, videćete da u njima nema one mladalačke bezazlenosti. Teško mi je kada zbog bolesti ne mogu da uradim neku prostu stvar koju svaka mama radi. To mnogo boli.

Šta je suprug Nebojša naučio kroz vaše stradanje?

- Nebojša se, baš kao ja, potpuno promenio. Bolest vas pre svega uči skromnosti. Postajemo svesni koliko smo mali i nemoćni, kako je svaka prepotencija smešna. Bolest slomi svaku taštinu i ego.

Borba sa bolešću uslovljava potpunu promenu načina života, mišljenja, ponašanja. Koje ste se navike najteže odrekli?

- Nemate vi tu čega da se odreknete, prosto vam sve biva oduzeto. Ništa mi ne pada teško, jer bolest posmatram kao duhovno iskustvo zrenja svesti, kao medij samospoznaje. Svakodnevno učim i svakodnevno padam. Kad pomislim da sam nešto postigla, suočim se sa saznanjem koliko sam mala i krhka. Menja vam se tok misli, reči, pogled na svet. Ponekad se osećam kao da imam trista godina. U novinama ili na “Tviteru” čitam kako se ljudi svađaju i mislim: “Bože, kad bi samo na trenutak zamislili da sutra mogu da umru, ne bi traćili vreme na mržnju”.

Šta ste sebi najteže oprostili?

- U jednom periodu bila sam strašno surova prema sebi, gotovo jezuitski. Mučila sam sebe za svaku pogrešnu misao, reč, a onda sam pročitala jednu svetootačku rečenicu koja me je trgnula: “Bog ne traži od nas da se bavimo trnjem, strastima i đavolom, već cvećem”. To je suština. Moramo da budemo blagi i prema sebi i prema drugima. Ljudi sa autoimunim bolestima najčešće su prestrogi prema sebi. Blagost i oprost kvintesencija su ljubavi. Takođe, veoma je važno prihvatiti svoju nesavršenost.

Kažu da je Danilo Kiš i pre nego što je znao da je bolestan svakodnevno slikao čudan cvet, za koji se kasnije ispostavilo da je veoma sličan tumoru koji je imao. Da li ste i vi imali neke skrivene znakove koji su upućivali na činjenicu da vam je organizam ugrožen.

- Ja sam imala konkretne prekognicije, one su i u mojim knjigama i dnevnicima. Osećala sam da ću se razboleti. Pod utiskom “Romana o preljubi”, jedna čitateljka mi je napisala da najavljujem sopstvenu bolest. Hipersenzibilne osobe sve osećaju. U početku sam to ignorisala, a onda sam otišla kod privatnog lekara i otvoreno mu rekla da mislim da imam kancer jajnika. Odgovorio mi je da umišljam i da je to hormonski poremećaj. Da je tada otkriven, ne bih došla u kasnu fazu bolesti, ali, eto, izgleda da sam motala da prođem sve ove muke i stradanja.

Ako bežimo od bolesti, stradanja i siromaštva, na šta smo fokusirani, a ne bi trebalo da budemo?

- Strah, bežanje, borba, sve to stvara jaču reakciju protivnika. Zanimljiva mi je tačka u kojoj se spajaju savremena nauka i religija. Prisustovala sam predavanjima nekih američkih naučnika koji su objašnjavali da uspešna molitva podrazumeva da zahvalimo kao da se to već desilo, da ne tražimo, recimo, kišu ili ozdravljenje. Na taj način odmah ulazimo u željenu frekvenciju nove stvarnosti. Zamolila sam i decu da kada se mole zahvale za moje ozdravljenje, u suprotnom šaljemo potvrdu negativnog stanja. Danas se nauka na čudesan način dodiruje sa religijom.

Tragajući za odgovorom zbog čega smo na ovom svetu, do kakvog ste zaključka došli?
- Kao što piše na korici knjige "Sama": zbog učenja ljubavi i sazrevanja duše. Međutim, Bog nam je dao toliku slobodu da čak možemo da izaberemo i razlog naše egzistencije. Nažalost, ona nije uvek praćena visokim stepenom ljubavi.

Jeste li pre bolesti po tom pitanju bili u zabludi?

- Mnogo sam lutala, što se jasno vidi u mojoj kognitivno-emotivnoj ispovesti.

Mada ste veliki borac i optimista, da li je bilo trenutaka kada ste poželeli da dignete ruke od svega?

- Superheroji ne postoje. Tako sam i ja samo krhka žena. U meni istovremeno egzistiraju dve Isidore - snažna i lomljiva. Povremeno su fizičke muke bile takve, da sam zapomagala Nebojši da mi ušprica vazduh u venu. Potom bih se na ivici razuma molila Majci Božjoj, i snaga, volja i vera bi se vratile. Ljudi se teško nose sa gripom ili zuboboljom, a zamislite četiri puta kancer u terminalnoj fazi. Samo moji najbliži znaju kroz kakve sam strahote prošla i još prolazim. Da mi je neko rekao da sve ovo mogu da izdržim, mislila bih da je lud. Čovek ne poznaje granice svoje snage. Slabi smo i sve što nam ostaje je da zavapimo dragom Bogu da nam da snage da izdržimo.

Šta biste poručili onima koji su izgubili nadu?

- Čovek koji se odrekne nade, odrekao se i života. Jedna čitateljka mi je napisala: “Draga Isidora, ne znam zašto vaša duša četiri puta prolazi stradanja, ali znam da kad vas vidimo kako ne odustajete mnogi od nas koji su izgubili nadu ponovo je dobiju.

Jeste li ikad pomišljali na samoubistvo?

- Toliko sam se mučila da sam zapomagala da me ubiju, kako bi se ta agonija konačno završila, a onda vidim slomljene Lava i Vilu i bogzna odakle izvučem novi atom snage. Znam da moram zbog njih. Čudo šta sve jedna majka zbog dece može da izdrži.

Dočarajte nam hod na tankoj žici koja deli život i smrt.

- Ne može se to objasniti osobi koja veruje da ima vremena na ovom svetu. Teže je od svakog zatvora i robije. Moj pogled na stvarnost nema veze sa onim o kome slušam na televiziji. Pokušajte da zamislite koliko mi znači svaki minut bez bola. Šta je za mene jedna obična šetnja ili igranje sa decom. Ljudi ne razumeju šta imaju. Nisam ni ja.

Zašto je u Srbiji sramota biti bolestan?

- To je jezivi atavizam protiv koga se decenijama borim, naš najgori tabu. Najčešće, ljudi kriju bolest jer se plaše stigmatizacije i izolacije. Bolestan si, bićeš odbačen. Sreća pa sve više javnih ličnosti o tome govori.

Nepotrebno razmišljamo o prošlosti, opterećeni smo brigom za budućnost. Jeste li naučili da je sadašnjost zapravo sve što imamo?

- Danas, na sreću, postoje terapije koje nas uče da živimo u sadašnjosti. Nije lako, ali u suprotnom smo utopljeni u brige i strahove.

Zašto nam je lakoća življenja tako daleko?

- Niko nas ne uči - ni život ni ljubav, spontano vaspitavamo decu, spontano gradimo emotivni odnos, lečimo tugu, a svima nam je potrebna pomoć. Kao što sam sebi ne možeš da popraviš zub, ne možeš ni slomljeno srce i dušu. U Srbiji je sramota reći da radiš sa terapeutom, a toliko je metoda emotivno-psihičke pomoći da čovek jednostavno mora da se edukuje i potraži je. Pametnije je naučiti pravila života nego udarati glavom u zid. Ljubav se uči.

Iz ove perspektive, šta su najveće greške koje ste pravili pre nego što ste se razboleli?

- Nisam se pazila i štedela. Prezirala sam materijalni svet, telesnost posebno, vodila sam se sumanutom idejom da mogu da isterujem pravdu, nesvesno sam verbalno povređivala ljude, verujući da radim ispravnu stvar, nervirala sam se, tugovala, nisam uvek slušala srce, brinula sam, strahovala, bila sam nezadovoljna. Sve je pobrojano u romanu "Sama".

Koliko bolest košta?
- Bolest je najgora sponzoruša. Nažalost, samo bogati mogu da plate dobre terapije. Novi lek za rak pankreasa, recimo, košta milion dolara ili biološki lek za rak kože šezdeset hiljada dolara po terapiji. Nemam novca za nova dostignuća, jedva plaćam i ovo. Molim se Bogu i nadam se čudu.

Kojim argumentima biste pobili čuvenu latinsku izreku "čovek je čoveku vuk"?

- Ljubav, dobrota i milost koje sam primila u teškim trenucima. Blagoslovena sam pažnjom i poznatih i nepoznatih ljudi. Jedna devojka nedavno je na “Tviteru” napisala nešto što me je rasplakalo: “Draga Isidora, kada bi se živelo samo od ljubavi, vi biste živeli večno”. Leči me kad čitam da sam balkanska miljenica. Jedna žena svakodnevno se moli za mene. Do sada sam primila preko pola miliona poruka ljubavi. Ta snaga mi pomaže da idem dalje i ne odustajem.

Kada ste bili najsrećniji u životu?

- Bilo je mnogo srećnih trenutaka. Rođenje dece, daleka putovanja... Verujte mi, uprkos jezivom stradanju, danas sam srećnija, jer ova ljubav i mir ne mogu da se uporede ni sa jednim trenutkom sreće. Danas u ljudima vidim samo dobro. Moja terapeutkinja Sonja Siminovski rekla mi je nešto što me je u sekundi otreznilo: “Znam da je teško, ali, veruj mi, nijedna duša koja je sebi postavila zadatak saznanje i ljubav to nije dostigla kroz miran i ugodan život”. Bilo je trenutaka kada je izgledalo da imam sve, a ipak sam osećala neko nezadovoljstvo. Danas, kada četvrti put prolazim najtežu bolest, duša mi je prepuna ljubavi i razumevanja za sve, pa i one koji me mrze. Nije li to najveća sreća?