Vasil Hadžimanov: Simbioza porodične sloge i muzike || Hello Magazin!

Umetnik koji već dve i po decenije sledi svoj unutrašnji muzički dar-mar, Vasil Hadžimanov nikada nije pravio kompromise upuštajući se u komercijalne tokove profesije, ma koliko to bilo popularno, opšteprihvaćeno i finansijski isplativo. Inspiraciju za svoje stvaralaštvo pronalazi u kombinaciji džez, etno i fank zvuka, sa željom da dopre do što šireg auditorijuma koji ume da ceni kvalitet.

U tome mu najveću podršku pruža supruga Nataša, koja je njegov životni i poslovni partner. Ulogu menadžera “Vasil Hadžimanov benda” godinama obavlja kao vrsni posvećeni profesionalac, te ne čudi što joj Vasil pripisuje zasluge za njegov uspeh. Dodatnu podršku u svojoj muzičkoj misiji srpskoj džez sceni poslednjih godina daje i njihova kćerka Marta, koja je na nedavnoj proslavi sedamdesetog rođendana “Ujedinjenih nacija”, upriličenoj u beogradskom “Domu omladine”, nastupila sa ocem, izvodeći numeru koju je on komponovao specijalno za tu priliku.

Na početku razgovora za “Hello!” ponosni otac govori o njihovoj saradnji, kao i o roditeljskim očekivanjima, strepnjama i nadanjima.

- Priča je povezana sa “Beogradskim džez festivalom”, na kome se prošle godine rodila ideja o našoj saradnji. Ja sam autor kompozicije, a u ulozi vokala našli su se Vukašin Jovanović i Marta. Ovo nije njen prvi nastup. Pevala je i ranije, snimala je muziku za filmove, a gostovala je i na koncertu Bisere Veletanlić i Brankice Vasić. Odlično se pokazala na tim familijarnim nastupima - kroz osmeh kaže četrdesetdvogodišnji Beograđanin, koji je talenat za muziku nasledio od svojih roditelja Zafira Hadžimanova i Senke Veletanlić, kao i od tetke Bisere Veletanlić. A genetsko “muzičko kolo” se nastavlja - petnaestogodišnju Martu već kvalifikuju kao muzičko čudo i predviđaju joj blistavu karijeru. Iako je veoma ponosan, Vasil ne krije zabrinutost zbog kćerkinog opredeljenja.

- Talenat, i to ogroman, postoji, ali to nikada nije dovoljno. Sa tim svašta treba da se uradi, ali bilo bi logično da bude bolja od svih nas u porodici. Džez nije popularan, izuzetno su popularni splavovi, turbo-folk i ljigavi pop, kako ga ja zovem. Ipak, jedan veliki broj ljudi nije zainteresovan za to, već za muziku. Beograd je grad koji ima neku ponudu, sve je bolje i bolje. Pionirski je ovo posao i dalje, svake godine deluje kao da krećemo ispočetka, ali mi očigledno volimo da se mučimo - sa osmehom kaže šarmantni umetnik.

Po završetku osnovne muzičke škole Marta je jesenas upisala i srednju muzičku školu, a poučen sopstvenim iskustvom, njen otac se svojski trudi da joj ne nameće svoju volju.

- Iz ličnog iskustva znam da kada se roditelji previše trude da prenesu profesionalno znanje na decu, to ponekad može da bude kontraproduktivno. Valjda je to taj osećaj kada po ceo dan slušaš mamu i tatu šta smeš, a šta ne smeš, pa kada sedneš za instrument, ne možeš opet da slušaš tatu da ti i tu govori šta da radiš. Tu postoji neki prirodni bunt koji sam i ja imao, koji kasnije nestane, jer shvatiš da pored sebe imaš nekoga ko mnogo zna. Sada polako dolazimo na to da Marta sa mnom razgovara na tu temu i da pokazuje interesovanje da joj ja prenesem svoje znanje, ali poštujem njen stav da ima lična stremljenja i želje koji se meni možda ne dopadnu.

Dok zajedno sa suprugom Natašom kćerki daje „vetar u leđa“, trudi se da u njihovom domu atmosfera ne ogrezne u isključivo bavljenje poslovnim odlukama, idejama i planovima. Osim kada to okolnosti nalažu.

- Kada se priprema album ili veći koncerti, u kući je poprilično ludo, jer su nam dom i kancelarija i mesto za život i odmor i porodicu. Tako da ponekad može da bude i naporno i teško, ali se borimo sa tim. Nataša i ja dugo trajemo i dobro funkcionišemo. Ona svoj posao menadžera radi fantastično. Užasno mnogo znači kada uz sebe imaš nekoga ko bukvalno gine za tebe i ko će da uradi sve da ti uspeš. Nataša je jednako zaslužna za ovo što mi se dešava kao i ja - s ponosom u glasu ističe umetnik svetskog ranga, koji je svoj muzički put počeo da krči pre dvadeset pet godina. S obzirom na to da nije od onih koji planiraju i kontrolišu svaki segment svoje karijere, već pušta umetnost da se dešava, ovaj jubilej izrodio se zahvaljujući poslednjem u nizu priznanja, koje je nedavno dobio za svoj rad.

- To je sve vezano za “World Music Asosiation” u Srbiji, koja mi je dodelila godišnju nagradu “Vojin Mališa Draškoci”. Preispitujući se tim povodom, shvatio sam da sam prve nastupe imao već sa sedamnaest godina, tako da sada u četrdeset drugoj obeležavam četvrt veka rada u muzici. Super mi je to i radujem se što ćemo baš u vreme takvog jubileja izdati tu kompilaciju.

Privodeći razgovor kraju, Vasil je ukratko rezimirao utiske iz prethodne dve i po decenije stvaralačkog i izvođačkog rada, nespreman da se odrekne niti jednog iskustva, čak ni onog lošeg.

- Da se nisu dešavale neke stvari koje bih možda voleo da preskočim, ne bi bilo onih drugih, koje opet ne bih propustio ni za šta. Mislim da su sve greške i loše situacije u životu jednako vredne kao i sve dobre stvari. Da je sve dobro, možda bi nam bilo dosadno, bili bismo razmaženi i možda se ne bismo toliko trudili i ko zna kakvi bismo ljudi postali. Konačno sve je to na račun službe i meni je sve to okej - šmekerski završava Hadžimanov.