Tatjana Vojtehovski: Verujem i u brak i u razvod kao životne opcije i odluke || Hello Magazin!

Dok kroz život korača hrabro se suočavajući sa izazovima koje život nosi, Tatjana Vojtehovski svoj odlučan stav prenosi i na posao, u televizijskim emisijama koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Posle višegodišnje pauze, poznata Novosađanka vratila se na male ekrane sa autorskom emisijom “Život priča”, na televiziji “Prva”, a tokom emitovanja prve priče gledaoci su plakali. Dok sumira utiske i prve reakcije Tanja nam je u iskrenom intervjuu ispričala čime se bavila poslednjih godina, šta smatra svojim najvećim životnim uspesima, opisala nam je odnose koji vladaju u njenoj porodici i otkrila koliko joj se život promenio od kada je prestala da očekuje nešto od drugih.

Posle četiri godine vraćate se na televiziju, šta je bilo presudno da donesete takvu odluku?
- Televizija je deo mog života. Više sam provela sa televizijom nego bez nje. Tako da ne znam ko je doneo odluku - ja da se vratim televiziji ili televizija da me vrati sebi.

Kakve su reakcije posle prve emisije?

- Po emitovanju Aleksine priče, iz dva dela, reakcije su burne. Ljudi su šokirani, tužni, besni, u neverici zbog svega što su preživeli njegovi roditelji. Aleksa je pretučen u školi osam puta za osam meseci. Nema institucije i prosvetnog radnika kome se roditelji nisu žalili i načina na koji su pokušali da spreče nasilje nad njihovim detetom. Aleksa je imao četrnaest godina kada je izvršio samoubistvo. To je jeziva tragedija, za koju je odgovorno celo naše društvo. Škola je i posle Aleksine smrti tvrdila da nasilja nije bilo i da su preduzeli sve mere da ga spreče. Aleksu su tukli i u školskom dvorištu i u školskim prostorijama, a na kraju i pred nastavnicima. Zaposleni u školi i dalje tvrde da nasilja nije bilo. Kakve mogu da budu reakcije? Od tuge do besa i neverice u kakvom društvu i sistemu živimo.

Ove godine obeležavate dvadeset pet godina karijere u medijima. Koji su najupečatljiviji događaji po kojima pamtite prethodne dve i po decenije?
- Kako sam pešačila po snegu do kolena četrnaest kilometara u jednom pravcu da snimim najobrazovanijeg čobana na planeti, koji je diplomirao žurnalistiku i prava, kako me je Virdžina izbacila iz kuće jer sam imala nalakirane nokte, a ona sa takvim ženama nije htela da priča, kako sam se šetala po crnogorskim planinama sa Petrom Vukašinovićem koji je 1965. godine, kada je rešio da se preda, shvatio da je Drugi svetski rat završen, jer je sve vreme mislio da rat traje, kako me je vozač roze “juga”, sa rumskim tablicama, u ulici Gavrlila Principa pitao - pošto? dok sam čekala da snimim maloletne prostitutke, kako je moja priča spojila porodicu Margit posle četrdeset godina i okupila tri sestre i jednog brata koji su kao mali usvojeni i nisu se poznavali niti znali jedno za drugo, kako mi je Zorka Tijanić pokazala nož kojim je na momačkoj večeri htela da ubije oca svog deteta, koji je obećao da će se njom oženiti pa je prevario, te je ona u malom ruralnom selu pre pola veka rodila vanbračno dete, a rekla mu je: “Nisi se oženio sa mnom, nećeš nijednom drugom”. Kako je princeza Jelisaveta Karađordjević prvi put u mojoj emisiji pričala na srpskom posle izgnanstva, kako je Hanka Paldum bila nezadovoljna kada sam je pitala zašto je bila na sahrani jednog od najvećih zločinaca u Sarajevu, kako sam plakala zajedno sa Aleksinim roditeljima, kako su mi poznati ljudi pričali stvarno ono što nikada do tada nisu pričali, kako sam uradila skrivenu kameru sa pokojnim Vladanom Batićem, tadašnjim ministrom pravde, kako mi je Tijanić na pitanje: “Kako vam je bilo u emisiji?” odgovorio: “Uživao sam u vama”. Nisam odgovorila - nisam ni osetila. Kako sam suspendovana posle emisije sa beogradskim transvestitima Merlinkom i Sanelom, kako sam osporavana i hvaljena, razapinjana i podržavana, shvatana i neshvatana. Sve moje sagovornike pamtim, svaku njihovu priči i sve osećaje koje su u meni proizveli.

Vaša prva autorska emisije "I to je život" bavila se sličnim temama, da li kao dete magistra psihologije imate potrebu da se bavite i pomažete ljudima teških i neobičnih sudbina?
- Da se osvrnemo na staru izreku: “Deca obućara su uvek bila bosa”, a ja sam dete psihologa. Tokom cele svoje novinarske karijere bavila sam se ljudskim životima i sudbinama. I kad samo malo razmislite - u celom životu najzanimljiviji, najintrigantniji je sam život. Život sa svim njegovim usponima i padovima, srećama i nesrećama, radostima i tugama, dilemama, tajnama, zebnjama, odlukama i posledicama tih odluka. Život i ljudi koji žive te i takve živote. Ljudske hrabrosti da nastave posle uspona, snaga da ispričaju i žive, život koji pokazuje kakvi su ljudi. Jer nije tačno da situacija oblikuje čoveka. Situacije samo pokazuju kakav je ko.

Konsultujete li se nekada sa majkom o vašem poslu?

- Imam sreću da sa majkom mogu da razgovaram kao sa psihologom. Njeni saveti su dragoceni kada radim sa ljudima koji su imali traumatične situacije i iskustva, u vezi sa načinom kako razgovara sa ljudima o tim događajima. Rasla sam okružena psihološkom literaturom i odmalena sam naučena da posmatram ljudsko ponašanje na takav način.

Tražite li često od nje savete kada je reč o privatnom životu?
- Sa majkom sam se kao sa psihologom konsultovala o nekim dilemama vezanim za vaspitavanje deteta, koje, verujem, imaju svi roditelji svakog dana. I to su dragoceni saveti.

Koliko vam se život promenio od kada ponovo radite na televiziji i imate li više obaveza nego ranije?
- Obaveza imam stvarno mnogo. Jer mnogo toga se dogodi pre nego što sednem u studio sa sagovornicima. Moje kolege i ja to radimo vrlo predano. Nekad imam utisak da svaki minut emisije prođemo po nekoliko puta pre nego što se on uopšte realizuje. Ne volim površnost, ni u poslu, ni u privatnom životu. Zato imam gust raspored. A i zato što ste mi vi postavili pet hiljada pitanja, pa evo već dva sata odgovaram.

Jeste li spremni na ponovnu medijsku pažnju i brojite li koliko izjava i intervjua dajete poslednjih dana?

- Da budem iskrena, ne brojim intervjue koje sam dala, nije to ni nešto mnogo. No, brojim nesuvisla pitanja koja su mi postavljena.

Čime ste se sve bavili poslednjih godina?
- Pi-arom, konsaltingom i edukacijom. Završila sam master neurolingvističkog programiranja i posedujem američku licencu za EFT ("emotional freedom technique"), što radim sa pojedinačnim klijentima. Vrlo sam ponosna na EFT diplomu koju posedujem, jer je to tehnika koja daje zapanjujuće rezultate u otklanjanju “đubreta” koje se nalazi u našoj podsvesti i koje upravlja našim životom dok se mi pitamo zašto nam se neke stvari dešavaju, zašto opet i zašto baš nama. Što se tiče edukacije iz oblasti komunikacije, jedan sam od predavača na “Institutu za digitalne komunikacije” u Beogradu.

Ostavljate utisak osobe koja se daje svemu čega se dohvati, jeste li istovremeno zahtevni?
- Ne volim površnost, ili nešto radiš ili ne. Dok sam bila u školi nikad nisam razumela one drugare koji kažu da su za kontrolni ili odgovaranje naučili za trojku i uvek sam se pitala šta to znači. Uzmeš svaku treću stranu pa učiš. Ili znaš ili ne znaš. U većini slučajeva ja sam dobijala ili peticu ili jedinicu, ređe jedinicu. Verovatno sam i zahtevna. Ako to podrazumeva da tražim da se posao obavi profesionalno i do kraja, da, onda sam zahtevna.

Često ističete da su u vašem odrastanju presudan uticaj imale majka i baka. Koje ste vrednosti, koje su vam one prenele, kasnije prenosili na svoju kćerku?

- Izraženi osećaj za pravdu i nepravdu, brigu o slabijima i manjinama, nazivanje stvari pravim imenima, da nisam dužna ništa da trpim, da sve može da se reši ma kako izgledalo, da se ne pije voda dok se jede supa, da se ne jede slatko pre ručka, da se uvek javim kada ću doći, da se javim gde idem, da je porodica utočište i tvrđava i da smo svako svakom perjani jastuk u slučaju da ovaj drugi poklekne, da se kaže “izvinite” i “hvala”, da kucam ako želim da se nešto otvori, da se stvari rešavaju razgovorom, da se međusobno podržavamo u odlukama, da ne namećemo sopstvena očekivanja jedni drugima, da se osuđuje ljudsko ponašanje, a ne ljudi, da damo od onog što imamo nekome ko nema.

U kojim situacijama se najviše ponosite kćerkom?
- Tijana je nedavno napunila dvadeset pet godina, gledam je i zbunjuje me činjenica da je to moje dete. Naši, mogu da kažem zajednički i prijatelji i kolege, kažu da smo iste. Kada nas je prvi put video zajedno, naš prijatelj Boris Trivan posle dva minuta je rekao: “Isuse, pa vas ima dve”. Uvek sam ponosna na nju, svaki dan.

Imate li sa njom potpuno otvoren odnos i da li je on s vremenom prerastao u drugarski ili se uvek zna ko je majka, a ko kćerka?
- Pošto mi jesmo mama i kćerka, to je i prirodno da se zna ko je mama, a ko je kćerka. To se zna i kada idemo zajedno na Madonin koncert ili kada zajedno bežimo od šutke i stampeda na koncertu “Prodidžija”. Naš odnos je otvoren i to što mi volimo da provodimo vreme zajedno ne znači da smo drugarice. Ona ima svoje drugarice i tako treba da bude. Bar ja tako mislim. Tokom njenog odrastanja stalno sam joj govorila kada se vraćala iz grada: “Drmni me kad dođeš”. Jer sam uvek spavala na „jedno oko“, pa da mogu mirno da zaspim i ukradem ono malo sna što mi je ostalo do ustajanja. Sada, kada ja idem u grad, a ona ostane kod kuće, uvek kaže: “Drmni me kad dođeš”.

Da li vam je epitet “moćne i uspešne žene” više pomogao ili odmogao u životu?

- Trebalo bi prvo da se usaglasimo šta je moć i šta je uspeh. Indeks prepoznatljivosti koji ja imam u javnosti neka vrata otvara, a neka zatvara. Prepoznatljivost može da donese sitne privilegije, a može i da odmogne kad naiđete na nekog ko vas ne podnosi iz nekih svojih razloga. Zbog karakteristične boje glasa koju imam mene poznaju i po glasu. Kada zovem parking servis da vidim da li su mi oni odneli automobil ili mi ga je neko ukrao, oni, iako se nisam predstavila, kažu: “Vojtehovska, auto vam je na Slaviji”. Što ne znači da ne platim njihovu ljubaznu uslugu. Ja drugi život nemam, pa ni ne znam kako je sa drugim nekim životom. Što se tiče uspeha, reći ću vam razloge koje smatram mojim velikim uspehom: imam gde da spavam, šta da jedem, čime da se pokrijem, krov ne prokišnjava i nije hladno. Imam petoro vrata na koja mogu da pozvonim u bilo koje doba noći i otvoriće mi. Mogu da vidim, čujem, hodam i ustanem iz kreveta bez tuđe pomoći. Dan mi ne počinje šakom lekova. Imam divnu, ali divnu, porodicu. Radim posao koji volim. I beskrajno sam zahvalna na svemu tome što sam nabrojala. Ne mislim da sam uspešna zato što me ljudi prepoznaju. Prepoznatljivost je samo posledica posla koji radim, i ne može da bude uzrok uspeha.

Zbog čega smatrate da je verovanje da se muškarci plaše uspešnih žena kliše na koji ne bi trebalo obraćati paznju?
- I ne znam da li je to kliše, samo znam da ti muškarci koji se plaše uspešnih žena i nisu neki muškarci. Sačuvaj me bože onih koje uspešne žene privlače, a posle to isto što ih je privuklo počinje da im smeta, pa pokušavaju sopstvenu nesigurnost da isprave borbom protiv onog što ih u stvari privlači. Gde ste videli pčelu da se bori protiv cveta. Zvuči kao da govorim iz iskustva.

Kakvi muškarci su “po vašoj meri“?
- Sigurni u sebe i stabilni. Oni koji poseduju nešto intelektualno, nešto emocionalno i nešto viteško.

Poslednjih godina nije vas bilo u medijima i vešto ste krili emotivni život, planirate li da tako i ostane?
- Koga bi uopšte interesovao moj emotivni život, da bih morala da ga krijem?

Verujete li još u brak ili smatrate da vam je lakše da se potpisujete dok nosite samo jedno prezime?
- Verujem i u brak i u razvod kao životne opcije i odluke. Ne verujem samo u trpljenje i izigravanje sreće, inercije i podrazumevanja. Ništa se ne podrazumeva. I biljka se neguje i zaliva, ne podrazumeva se da će sama izrasti. Ima Oliver Dragojević divne stihove: “A život je ka i zemja, kad zapustiš malo daje, taman da bi na se bija jidan (besan)”. To je cela suština.

Važite za osobu koja ne boluje od klasičnih ženskih “bolesti” poput šopinga ili stalnog odlaska u salone lepote, postoje li trenuci u kojima ipak poželite da uživate isključivo u ženskim ritualima?
- Šoping me zamara i frustrira, zbog čega kupijem u trenu i stihijski. Imam svoje rituale u kojima uživam, naravno, i ne mislim da su oni samo ženski. No, svakako više vremena provodim u meditaciji nego u kozmetičkom salonu.

Da li među vašim prijateljima ima više žena ili muškaraca?
- Ima više muškaraca.

Koliko vam je master neurolingvističkog programiranja (NLP) poboljšao kvalitet života i na koji njegov segment se najviše odrazio?
- NLP je divno znanje, to je alat u rukama koji poboljšava sve segmente života, ali stvarno sve. Tako je uticao na mene, i u profesiji i u privatnom životu. To je zbir odličnih tehnika koje vam ne govore šta treba da uradite, već kako. Ključ je u tome kako da nešto poboljšamo, jer svi manje-više znamo šta, ali ne znamo kako. NLP je fantastična nauka koja u potpunosti otvara neke druge svetove i stavlja celokupan život u drugu koordinatu. Znam da nekome ko ovo čita zvuči neverovatno, i to je u redu, i meni je tako zvučalo. To su principi koje ja živim.

Trudite li se da prostudirate svoje emotivne odluke i veze ili im se prepuštate bez teoretske analize?
- Mozak jako voli da se pravi pametan, ali jako. Tako je svakodnevno u stanju da misli šta njemu padne na pamet. I bude vam divno u nekom momentu, a mozak bezobrazni izabere neke crne misli. Ma, ja ne znam ni kako mobilni funkcioniše, a imam ih dva i koristim ih po čitav dan. Ko bi to sve analizirao, to je gubljenje vremena za mene. Slušam stomak, mnogo je pametniji od mozga koji voli da se pravi pametan. I uopšte nije važno zašto se nešto dešava, važno je samo da znate šta hoćete umesto toga, ako vam to što se dešava ne odgovara. Ali, da tačno znate šta hoćete. Jer, ljudi su eksperti da znaju šta neće.

U poslu ste poznati po tome da razbijate tabue, činite li to tako odlučno i u privatnom životu?
- Ne znam šta znači razbijanje tabua u privatnom životu. Ja samo znam da ja ništa od ljudi ne očekujem, te tako i niko nema prava da išta od mene očekuje. Nisam ja na ovoj planeti da ispunjavam bilo čija očekivanja, niti je neko tu da ispunjava moja očekivanja. Kada to shvatite, sva razočarenja mogu da nestanu. Jer se razočarenja javljaju kad očekivanja nisu ispunjena. Pitaju me: “Kako živiš kad nemaš očekivanja?” Odgovor je - divno. Imam nadanja. Ako se zajedno nadamo, onda to “mi” ima “ja” i “ti”. Ako očekujemo jedno od drugog, onda nemamo “mi”.