Tanja Bošković: U životu sam se smejala i patila koliko god sam mogla || Hello Magazin!

Epitet dive danas se pripisuje mnogim poznatim damama na javnoj sceni, ali malo je onih koji to opravdavaju, ne samo pod svetlima reflektora već i stilom života koji vode. Glumica Tanja Bošković jedna je od njih. U vreme kada se luksuzom i glamurom smatra posedovanje skupih materijalnih stvari, jedno od najvećih imena srpske glumačke scene vodi se duhovnim načelima, pleneći mudrim pogledom i širokim osmehom. Mnoštvo malih životnih radosti proslavljena glumica vešto spaja u celinu, odlučna da se lepotom bori protiv sveopšteg zagađenja sveta, koje je, kaže, postalo nepodnošljivo.

Uz brojne životne radosti, koje sama osmišljava, najveći izvor zadovoljstva su joj sin Đorđe i kćerka Lana, koje je dobila sa rediteljem Dušanom Karaklajićem. Dvadesepetogodišnja Lana utire svoj glumački put, na kome ima svesrdnu podršku majke, a njen godinu dana stariji brat Đorđe sa suprugom Katarinom živi u Americi, gde je po završetku Fakulteta političkih nauka u Beogradu upisao specijalističke studije.

Iako su mjuzikli njen omiljeni glumački žanr, poslednju premijeru u Pozorištu na Terazijama Tanja je igrala 1991. godine, a gotovo deceniju i po kasnije, u decembru očekuje je veliki povratak na scenu beogradskog muzičkog pozorišta. Prodoran glas i glumačko umeće ponovo će raspršiti u mjuziklu “Slatka čeriti”, u režiji Mihaila Vukobratovića.

- Ovo je jedno od retkih pozorišta koje je trezor moje mladosti. Tu se osećam kao da imam dvadeset dve, a ne šezdeset dve. Ja se tome radujem i uživaću što ću ovoga puta ja biti biografska jedinica ovim mladim ženama. One će pisati “Igrala sam sa Tanjom Bošković”, kao što ja pamtim da sam igrala sa Čkaljom, Mijom Aleksićem, Brankom Mitić, Denizom Mokranjac, izuzetnim ljudima koji su obeležili moj život.

Na sceni ćete se naći sa mladim nadama. Kakvu energiju donose?

- Znate, ova mladost je drugačija i to je sasvim u redu. Ja se tome u stvari radujem, osećam veliko divljenje prema onima koji dolaze. Rade drugačije i imaju više mogućnosti.

Na šta mislite kada kažete da je ova mladost drugačija?
- U moje vreme postojala su drugačija pravila za moju generaciju i mene. Ta pravila se više ne poštuju i mislim da se promenilo vreme. Postojale su stepenice, a sada tih stepenica više nema. Sada se pale raketni motori i radi se drugačije.

Šta vas je posle toliko vremena vratilo mjuziklu?
- Vratila sam se, jer treba napraviti krug i završiti jednu priču. Možda ću od januara da se bavim potpuno drugim poslom, to ne znam. Ja sam otišla u penziju, ali ovde emocionalno završavam jedan od životnih krugova. Sa četrdeset i kusur godina bavljenja ovim poslom završila sam svoj krug. Ima još toliko fantastičnih stvari za koje mi je bog dao dar, zašto se ne bih pozabavila i time dok sam još u snazi.

Koje su to stvari?

- Neka to ostane onaj deo privatnosti o kome nikome ne moram da polažem račune.

Mjuzikli su vaša velika ljubav, a u jednom momentu živeli ste u blizini Brodveja. Zbog čega ste se ipak vratili u Srbiju?
- Osećati mentalitet svog naroda, a voleti svoj narod to je dar koji dobijete od Boga. To ne znači da prezirem bilo šta što je izvan ovog jezika, tradicije, kulture. Sve prihvatim, imam otvoreno srce za drugost, ali sam takođe dužna prema svom rodu, jako ga volim i duboko mu se klanjam. U ovoj globalizaciji kojom bi da nas zatru kao različitost, mislim da se valja pobuniti, da ne morate da saginjete glavu zbog toga što neki imaju više novca i što na svaki način pokušavaju da zatru vaše različitosti. Trudim se da radim upravo suprotno.

Više od četiri decenije igrate na sceni. Koliko su današnji prvi redovi drugačiji?
- Razlikuju se. U prvim redovima sedeli su posvećenici, oni koji po dvadeseti, trideseti put dolaze da gledaju predstavu. Tada u prvim redovima nisu sedele sponzoruše i polupismeni bogataši. Gadim se. Ne svoje publike, koja još ume da da značajan ton događaju u svom životu koji se zove odlazak u pozorište. Oni koji dolaze na premijere, od njih mi je muka. Vlasnici su svih istina iz oblasti svega i čini im se da imaju pravo da sa velike visine gledaju, na primer, u glumu. U glumu se, kao ni u fudbal, ni u politiku, apsolutno ne razumeju, zato što su zabavljeni sobom. Uglavnom. Jedino ih oni sami u toj poziciji gledanja pozorišta interesuju. Inače ih, suštinski, ne zanima šta se tu u stvari dešava, niti to razumeju.

Bunili ste se protiv snižavanja cena karata za pozorište, koje za mnoge članove društva danas predstavljaju veliki izdatak.

- To je moj stav. Potpuno lično, smatram da u pozorište ne mogu da dolaze svi. Vi morate da budete kvalifikovani da biste pratili jedno umetničko delo ili bar da se ne proglasite za kritičara, ako nešto ne razumete, nije vam ni namenjeno. Estrada i zabava su za svakoga, pozorište nije. Smatram da estradizacija pozorišta nije dobra. Mislim da je pozorište elitna stvar. U bioskop može da uđe svako. U pozorište ne. Ono je živa stvar i zavisi i od onih koji igraju i od onih koji gledaju. Pozorište nije puka zabava.

Kako se nosite sa današnjim stanjem u kulturi?
- Imam svoj svet, a moj svet je sastavljen od nekih veoma jednostavnih stvari i svakako leti bar metar iznad zemlje. Poblega sam u čitanje i donošenje lepote tamo gde nađem prostor. Ako nađem sivi zid u jednoj ulici u Herceg Novom, ja ću ga pretvoriti u svoje malo betonsko more. Celo leto sam potrošila da dovedem zaljubljene ribice na taj beton. To je moj beg od bacanja đubreta, a zagađenje je nepodnošljivo. Bežanje od zagađenja je stvaranje lepote od bilo čega. Neki mi kažu: “To je kič”. Šta me briga. Kič je lep. Dopada mi se. Znate, stalno gledam ove domaćice, ubiše se trčeći po fitnes-centrima. Operi stepenište šest spratova, potrošićeš isto toliko energije i kalorija, a učinićeš dobro delo. Pri tom, obradovaćeš nekoga. Neko se i dalje raduje čistoći i lepom mirisu, i veselju koje izaziva lepota.

Na šta ste najosetljiviji u profesionalnom životu?
- Samo da ne pomisli iko na ovom svetu da može da me jeftino proda. Ni kao čoveka, ni kao umetnika. Na to sam osetljiva i tu se bunim, i trudim se da iza sebe ostavim relativno mirisni trag, da ne može da mi se kaže: “Sram te bilo, mama, zašto si pristala”.

Kćerka Lana takođe je krenula glumačkim stopama. Koliko je porede sa vama?

- Ona je krenula svojim, krupnim koracima. Nije ni na sličnom putu na kome sam ja bila, okolnosti su se promenile. Nema nikakvog upoređenja i nema razloga za tim. Ona će koračati onako kako bude mogla i to je uzbudljivo i meni kao majci, i njoj kao glumici i mladom čoveku.

Plašite li se za njenu profesionalnu budućnost?
- Lana još nema svoje mesto u pozorištima. Retki su oni koji mogu da se zaposle. Mlade glumce upotrebljavaju, izvinjavam se na izrazu, kao klozet-papir. Polako umiremo, pozorišta su sve starija. Što se mog deteta tiče, uopšte joj neće biti lako. Zauzimanje bisokopa "Zvezda" divan je primer podizanja glasa jedne generacije, ozbiljne generacije umetnika sa velikim U, koja je stala ispred kapitala u odbranu umetnosti. Na tome im hvala i klanjam se do zemlje.

Sin Đorđe živi u Americi. Kako se nosite sa vašom razdvojenošću?
- Đorđe je izabrao da ode, da završi svoje naučno putešestvije tako kako smatra da bi trebalo, zajedno sa snahom Katarinom. To nije lako, oni nemaju nikakvu materijalnu podršku iz Srbije, rade da bi se izdržavali i završili specijalizacije koje žele. Alal im vera na tome. Daljina je velika, ali to je dobro. Tada majke ne mogu da se mešaju u život svoje dece, naročito majke muške dece, koje umeju da budu agresivne i opake za svoju decu. Vaspitavamo ih da bismo ih naučili da žive sa drugima, a ne sa nama. Srpske, kao i jevrejske majke sklone su da svoju decu sklone pod skute. Time naprave da ona sve kasnije i sve ređe stupaju u brak, da su razmažena i da ni o kome ne brinu sem o svojoj zadnjici. To prezirem. Mladi ljudi su dužni da se ujedine u ljubavi i naprave svoje porodice.

Reklo bi se da su vam deca potpuno različitih senzibiliteta.
- Njihova snaga je u njihovoj različitosti i u tome što su takve ličnosti. Oni znaju da je njihov život njihov, da majka nikada nije bila na putu. Ja nisam laka ni majka ni osoba, ali sam uspela, bez skromnosti, svojoj deci da dam priliku da ižive sopstvenu različitost, šta god to podrazumevalo. Nisam im se mešala u život ni kada su bili mali. Imali su slobodu i plaćali su punu cenu te slobode. Zato su sada potpuno spremni da preuzmu odgovornost za svaku svoju odluku. Imaju moju podršku šta god radili, ali imaju i potpuno iskrenost i otvorenost, kažem ono što mislim, ali je konačna odluka njihova i ja im se u to ne mešam.

Jeste li tokom odrastanja svojoj deci davali krila da lete u predele svoje mašte ili ste ih vešto spuštali na zemlju?
- Nikada ih nisam spuštala na zemlju, na zemlji je uglavnom kaljavo i prljavo. Strepela sam strahovito, ali sam im stalno davala slobodu. Poslala sam ih da sa tri godine idu sami u obdanište. Crkavala sam u kući, ali znala sam da moram da ih pustim, sve u nadi da su dovoljno obučeni da prežive. Čak i kada se razbija glava i pucaju zubi, to treba podneti sa šarmom.

I u sedmoj deceniji zračite mladalačkom vitalnošću i energijom. Odakle crpite pozitivnu energiju?
- Pozitivne afirmacije su vrlo važne, da ne date svojim ćelijama da se zapuste, da ih aktivirate i trudite se da otvarate nove prostore, i da se lečite od sopstvene gluposti.

Mislima negujete unutrašnju, a čime negujete spoljašnju lepotu?
- Ja zaista mislim da je to genetika, ali ne samo tatina i mamina nego i od njihove tate i mame, i njihovih pradeda, i prababa. Mislim da su se spojile dve snažne genetike, svi su bili strahovito dugovečni. Moj tata je nedavno doživeo saobraćajni udes, u osamdeset petoj godini udario ga je džip na pešačkom prelazu i pretekao je.

Kako se nosite sa strahom od gubitka?
- Život vam postavlja razne prepreke, računaju se samo one gde vi ljubavlju pobeđujete. Sitnice ne gledate kao prepreku. Samo ono gde ljubavlju možete da čupate od smrti, to su ozbiljne stvari i tada palite raketne motore. Ne zavisi od vas, zavisi od vere. I to bezuslovne vere, kao što je ljubav bezuslovna. Vaše je samo ono što dajete, sve ono što prištedite vama je na štetu. Ožiljci ostaju od neljubavi, od nezalaganja i očekivanja da vam se vrati. Promenio se svet utoliko što samo otimaju, kriju, ali sve se to vidi posle četrdesete. Džaba silikoni i drugojako prikrivanje.

Teror lepote i mladosti je sveprisutan, a vi negujete prirodan izleg, ne skrivajući bore.
- Zašto bih, ja tačno znam šta sam. Koga da popravljam? Ja nosim ono što sam zaslužila i na čemu sam uz božju pomoć radila. Potpuno mirno. Šta meni smetaju bore, pa ja sam ih zaradila. Ja sam se smejala koliko god sam mogla i patila koliko god sam mogla. Znate, možete da vidite kožu ovakvu i onakvu, ali u očima se sve vidi. Kćerka me pita: “Je l' znaš da imaš velike bore oko usana?” Ja joj kažem: “Znam, ali mi je bog ukinuo vid, ja ih ne vidim”. Ja sam sebi slatka onog dana kada uradim nešto dobro ili nisam kada ne uradim. Ali to je zrelost, mora se do toga rasti. Morate ceo život da radite na sebi. Ne po tuđim aršinima, već po veri sopstvene ljubavi.

U profesionalnom i privatnom životu dosegli ste velike visine, ali ste i posrtali. Ko vam je tada najveći oslonac?
- Kada imate veru, a pri tom imate prijatelje, morate dopustiti da budete spaseni njihovom ljubavlju, a isto tako morate da imate otvoreno srce da se podastrete pred nekog vama bliskog kada pada. Rade Marjanović, Dana Maksimović, Miki Krstović, to su moji prijatelji, jedna snaga moja. Ja pred njima mogu potpuno da padnem, u blatu da se valjam, u očajanju da budem, ali ja znam da je tu lekovita ruka koja me podigne.

Uplašite li se nekada samoće?
- Ja uopšte nisam sama. Kada verujete u boga, vi opipljivo znate da nikada više ne možete da budete sami. Uostalom, ja i kada sam sama, ja sam u dobrom društvu.

I kada se, na kraju, reflektori na sceni ugase i spuste zavese, ostaje samo emocija. Kakva je vaša?
- To je zapravo najlepši trenutak. Tada se dešavaju fantastične stvari koje su samo pitanje kreativnosti.