Elena Karaman-Karić u svom bajkovitom domu || Hello Magazin!

U srcu najviše beogradske planine, na samo sat vremena vožnje od centra prestonice, Elena Karaman-Karić stvorila je svoju porodičnu oazu. Veliko imanje i dom na Kosmaju poznata dizajnerka nameštaja uredila je baš onako kako je želela, na originalan način, kombinujući iskonsku srpsku potrebu za slobodom sa inspiracijom koju je dobila dok je posmatrala seoske pejzaže u Engleskoj.

U svakom kutku poseda i kuće na živopisnoj planini osećaju se ljubav i zahvalnost prema svemu postojećem, što svakako ima veze i sa profesijom kojom se bavi. Izgleda da svi vaši projekti poslednjih godina moraju da imaju preduslov “organsko”.

- Sa zadovoljstvom posmatram razvoj ideje zdrave ishrane i organske poljoprivrede u Srbiji. Kada sam počela da promovišem taj koncept, kako lično, tako i kroz organizaciju “Drvo života”, kao nešto što je niz godina sastavni deo života moje porodice, ideja je bila strana, delovala je kao nešto pomodarsko i nepristupačno. Danas gotovo da nema osobe koja ne zna šta je GMO, kroz sve medije potencira se štetnost procesovane hrane i veštačkih pesticida, a najdraža mi je činjenica da polako idemo ka onome što je bio naš konačni cilj, a to je da se u školama, preko prosvetnog sistema, deca i roditelji “opismene” o fundamentalnom značaju, ne samo zdrave ishrane već i života u skladu sa prirodom i njenim zakonima.

U celom kosmosu sve je tako fantastično uređeno i besprekorno funkcioniše. Zamislite da mesec samo malo skrene sa svoje putanje, kakav bi haos nastao, da sila gravitacije zakaže ili da Sunca nema jedan jedini dan. Da u savršenom ljudskom sistemu u jednom trenutku zakaže neki od ključnih procesa koji nam održavaju homeostazu, recimo da se nivo šećera ne reguliše, da srce ne obavlja svoju mehaniku u svakom deliću sekunde. Hoću da kažem da je neki tvorac, kako god ga mi nazvali, Bog, univerzum, kosmička svest ili priroda, ceo svet stvorio savršenim i sa ljubavlju. Ono što ga čini nesavršenim smo mi, ljudi, koji preuzimamo ulogu Boga. Pomeramo granice zaboravljajući da priroda ne može da pogreši. Aristotel je davno konstatovao da “priroda ne radi ništa uzalud”, pa je nemoguće da je sve tako savršeno napravila, a da je iz nekog razloga omanula da nam da paradajz usred januara ili nekog neuništivog mutanta polujabuku-poluvirus. Ideja o organskom konceptu nije samo zarad ljudske dobrobiti, proizvodeći organsku, neprskanu hranu, tražeći i kupujući takve proizvode mi zapravo podržavamo prirodne zakonitosti, brinemo o zemlji, o vodama, i omogućavamo životinjama da imaju humaniji život. Samim tim živimo bliže Bogu.

U skladu sa načelima kojih se pridržavate, sagradili ste i uredili dom na Kosmaju. Zašto ste se odlučili baš za tu destinaciju?

- Da verujem u slučajnosti, verovatno bih rekla slučajno, ali kako znam da sve što nam se dešava ima određeni razlog, tako je i činjenica da sam pre nekoliko godina zalutala u magli i našla se na mestu našeg današnjeg imanja imala svoju još kakvu svrhu. Da li su to anđeli čuvari, intuicija, Božja volja, kako god, nabasala sam na najčarobnije parče zemlje koje me je ispunilo i ne prestaje da me ispunjava ljubavlju.

Opišite nam svoju živopisnu oazu.

- Nisam sigurna da lepotu kosmajske prirode umem da spakujem u reči. Pokušala sam da svu svoju kreativnost stavim u svrhu toga da naša porodična oaza i iznutra budi makar približno sličan osećaj spokoja kojim obiluje priroda u okruženju. Ne znam koliko sam u tome uspela, ali ono u šta sam sigurna jeste da se u svakom kutku imanja i kuće osećaju ljubav i zahvalnost prema svemu postojećem. Ta zahvalnost je dominantan osećaj koji me preplavi svaki put kada se šetam imanjem, bilo da prolazim voćnjakom, povrtnjakom, pored životinja ili se šetam kosmajskom šumom. Upravo mi osećaj zahvalnosti dopušta da osetim koliko sam ovde srećna. Jer ne možete istovremeno da budete i zahvalni i nesrećni.

Koliko su vas inspirisale tradicionalne engleske seoske kuće dok ste radili na svojoj?

- Engleska je moja druga domovina. U njoj često vidim inspiraciju za razne stvari. Ne samo u arhitekturi seoskih kuća već i u načinu ophođenja i konzervacije nečega što je istorijska baština. U Kotsvoldu, koji je, prema mom mišljenju, najlepši deo Engleske, nalazi se posle Hadrijanovog, najduži zid u Evropi još iz perioda Rimskog carstva. Potpuno konzerviran. O njemu brigu vode kako država tako i stanovništvo. Mene taj red i odnos poštovanja oduševljavaju i mnogo mi nedostaje kada sam u Srbiji. Ta uređenost na svim nivoima. S druge strane, sloboda i divlja, neukroćena potreba za pomeranjem granica, karakteristična za Srbe, doprinose da se osećam živom u tom predvidivom svetu engleske ispravnosti. Dok se vozim Kotsvoldom, uživajući u seoskim pejzažima, često pomislim šta bi od tog zida ostalo danas da se kojim slučajem nalazi u Srbiji. Svako kome zatreba za fasadu ili neki pregradni zid drpio bi koji kamen. U meni su zapravo sukobljena dva sveta, engleska uređenost i organizovanost i srpska potreba za neukrotivošću i slobodom. Ta dualnost unutar mene same često je inspirativna i iz nje se rađaju autentičnost i kreativnost, koja se ogleda u svemu što radim, pa tako i na celom ovom imanju.

Malo je poznato da čak i nameštaj koji dizajnirate mora da bude organskog porekla. Možete li nam objasniti šta to znači?

- Verovatno mislite na liniju organskih materijala koje proizvodimo u Belgiji. Nema u tome ničeg čudnog, to je samo logičan nastavak svega onoga na čemu se baziraju moj životni koncept i radna etika. Kao dizajner trudim se da doprinesem i promovišem ideju života i rada u skladu sa poštovanjem prirode i time što, između ostalog, nameštaj koji proizvodim tapaciram našim “Lorca Design” neprskanim, organskim lanovima.

U vašem stvaralaštvu jasno je prepoznatljiv uticaj Orijenta.

- Moja fasciniranost Orijentom imala je uticaj u jednom periodu i na ono što sam stvarala. Ali mene oduševljava toliko toga. Bojim se da tri života živim, ne bih mogla da otelotvorim sve ono prema čemu osećam divljenje, što me privlači ili intrigira.

Da li ste u kući stvorili lično vaš kutak i šta u njemu dominira?

- Moj kutak je sve ono što okružuje kuću. Bašta, voćnjak, bagremova šuma u kojoj je moje mesto za meditaciju, svaki pedalj divne kosmajske zemlje koja ima specifičan miris i koja sa zahvalnošću uzvraća ljubav kroz najukusnije voće i povrće. Moj kutak je sva ova divna priroda u okruženju kojoj ne prestajem da se divim. Kada je rekao da će lepota spasiti svet, Princ Miškin bio je ismejan. Ali kao svi veliki vizionari koji su bili ponižavani od strane savremenika, bio je u pravu. Kad god pogledam oko sebe, sigurna sam da će lepota spasiti svet. Naš jedini zadatak je da je sačuvamo, da je uvek u svemu tražimo i prepoznajemo.

Koliko vam je, kao osobi koja je odrastala na asfaltu, bilo teško da se prilagodi seoskoj atmosferi?

- Mi živimo na nekoliko destinacija, a ova mi je svakako najdraža. Kroz mene verovatno struji miks gena peruanskih, kosovskih i dalmatinskih predaka, kroz koje komunicira potreba za prirodom, slobodom i povezanošću sa kosmičkim znanjima i energijama. Za mene je ta povezanost od esencijalnog značaja, bez nje sam bila pogubljena, sklona fizičkim slabostima i nepovezana sa sobom. Takođe, potrebno mi je da kroz dizajn ispoljim kreativnost. Baš kao što mi nije mrsko ni priznanje kao poslovnoj ženi niti da se ponekad “ucicim” u neku novu modnu pinklu i dokažem sebi sopstvenu ženstvenost. Dugo sam i sama bila zbunjena sobom. Dobro, koja od te dve sam ja? Poslovna žena, gradsko dete ili duhovni tragač koji uživa u seoskom okruženju i prirodi. Shvatila sam da jedno ne mora neminovno da isključuje drugo. Živimo u svetu materijalnih normi i postavki i iz nekog razloga su naše duše izabrale da se otelotvore u njemu, ko zna iz kojih, samo njima znanih razloga.
I da izazov nije ekskomunicirati se, već produhoviti se što je više moguće u ovim materijalističkim uslovima. Kada u svemu što radimo pokušavamo da ostvarimo neko veće dobro, neki benefit, ne samo za sebe već i za druge, makar to bila naša deca, prijatelji, nacija, parče zemlje koje ćemo poštedeti od pesticida ili životinje kojima ćemo omogućiti dostojanstvo za života, već smo ostvarili veliki stepen duhovnosti. Ona nije ništa drugo do povezanost sa tvorcem i izvorom znanja.

Izgled vaše organske farme pobrao je veliki broj pozitivnih komentara na društvenim mrežama, međutim, ima i onih koji se pitaju da li su kristalni lusteri preterana dekoracija za kokošinjac?

- Kokošinjac nam predstavlja veliki izvor smeha i radosti. Kako dok se pravio, tako i danas kada u njemu živi jedna velika pernata familija od tridesetak stanara od kojih svako ima svoje ime. Lusteri, naravno, nisu kristalni, već su aluzija na kristal. Onome ko iole išta zna o kokoškama jasno je da im je potrebno svetlo kako bi i u zimskom periodu davale jaja. Kada im već treba svetlo, uz malo mašte i sa malom novčanom razlikom, stavili smo nešto što nas je pre svega nasmejalo, a ujedno je svrsishodno. Kao sve u životu, sve je pitanje perspektive. Možete biti zamerljivi, neljubazni, kritički orijentisani prema svemu ili možete biti otvoreni, puni razumevanja, sa potrebom da u svemu vidite lepo, čak i u onome što je različito od vaših ličnih afiniteta ili stavova. Uostalom, lepo se kaže: kako zračiš tako privlačiš. Svako od nas ima različiti život i u njemu baš ono što smo sami privukli. Neko mrzovolju, težinu, samoću, a neko ljubav, punu kuću i lakoću sa kojom prevazilazi životne izazove.

Učestvujete li u čuvanju životinja na farmi i koliko su vam bliski uslovno rečeno prljavi poslovi?

- Imanje ima svog upravnika i ljude koji rade na njegovom održavanju. Samim tim od naše farme živi nekoliko porodica. Bilo da sam ovde, u Londonu ili Beogradu, organizacioni poslovi su moja dužnost i uprkos ostalim poslovnim obavezama vezanim za dizajn, “Drvo života” ili rad naše “Lorca organic” kafeterije, kontrola i organizacija posla na farmi ne padaju mi teško. Naprotiv, u tome uživam i oni me opuštaju.

U kojoj meri vam porodica pomaže u održavanju imanja?

- Dečaci često sa našim farmerima organizuju takmičenja u periodu berbe. Podele se u grupe i za pobednički tim osmisle neku nagradu. Puna mi je duša kada to posmatram. S obzirom na to da su gradska deca, da imaju svoja interesovanja, školu, instrumente koje sviraju i sportove koje treniraju, drago mi je kada vidim da imaju osećaj za imanje, zemlju i ljude koji ovde rade.

Da li je hrana koju konzumirate isključivo uzgajana na vašem imanju?

- Manje-više jeste. Ono što nam nedostaje, budući da još nemamo plastenike, kupujemo od biodinamičkih ili organskih farmi, za koje znamo da čestito obavljaju svoj posao. Takođe, od životinja koristimo samo njihove produkte. Piliće za jelo kupujemo od dugogodišnjih prijatelja i organskih proizvođača, jer se vezujem za svaku svoju životinju i ne bih ni u ludilu mogla da zamislim da nam se naše patke Zlata ili Bisa nađu na tanjiru ili, ne daj bože, petao Drakče u supi.

Imate retko skladan brak. Kako uspevate da održite harmoniju?

- Trudimo se da poštujemo međusobne različitosti, a opet velika je sreća pa imamo tako mnogo zajedničkih interesovanja, tema i pasija. Moj suprug je staložen i pun strpljenja koje je delimično uspeo i na mene da prenese tokom ovih godina. Lepo je kada primećujete da se pored nekoga tokom godina menjate u bolju verziju sebe. Često se pitam čime sam ga zaslužila.

Stiče se utisak da je vaš princip vaspitavanja dece sveden na slobodu i kreativnost. Umete li nekad da budete strogi?

- Moj princip vaspitavanja dece je bezgranična ljubav, potreba da im u svakom trenutku dam do znanja koliko su voljeni i da ta ljubav ničim nije uslovljena, sa jedne strane, uz jasno uspostavljene granice, sa druge. Ma koliko bila zauzeta ili poslovno opterećena, nadziranje tih granica moja je primarna dužnost kao čoveka i roditelja. I kada se one pomeraju, umem da budem prilično nepokolebljiva i ozbiljna. Naravno, sve uz podsticanje njihove kreativnosti, slobode i podsećanje da im se uspešnost u životu ne meri postignućima, već količinom sreće koju osećaju u svakom pojedinačnom trenutku života. Kao i činjenicom da li su i koliko ljudi na svom životnom putu usrećili.

Za decu je od izuzetnog značaja da osećaju pripadnost svojoj porodici, jer nam je to kao čoporskim bićima od iskona dato. Ako ne osećaju podršku, pripadnost i povezanost sa svojom porodicom, tražiće je izvan nje. Na tom putu, Bog zna kome i gde mogu da se priklone. Roditelji decu mogu da drže uz skute samo nevidljivim, tananim nitima ljubavi i razumevanja.

Činjenicu da ste prešli četrdesetu vaš izgled i duh čine potpuno nerealnom. Šta je vaš recept za večnu mladost?

- Koža se pre svega neguje iznutra. Životne navike, način ishrane, kako se postavljamo prema stresu i izazovima od velikog su značaja za naš fizički izgled. S obzirom na to da je koža naš najveći organ, izuzetno je važno šta stavljamo na nju. Nije poenta jesti organsko, a mazati se kremama prepunim parabena. Izuzetno vodim računa da i svoju kožu negujem organskim preparatima i sapunima, koji su, uzgred, daleko finansijski povoljniji od krema velikih kozmetičkih kuća, koje sam odavno batalila. Ništa ne može biti tako benefitno za kožu kao čist vitamin E. Pored toga, osećaj da ste voljeni, da volite i da radite stvari koje vas čine srećnim najveći je eliksir mladosti koji nijedna krema ili tretman ne mogu da nadoknade.

Studirate na prestižnom univerzitetu za homeopatiju “School of Homeopathy” u Engleskoj. Da li ste izričiti pristalica lečenja alternativnim metodama?

- Kada sam se prvi put susrela sa homeopatijom, bila je to ljubav na prvi pogled. Pored toga što sam uspela da posredstvom homeopatije ozdravim na raznim nivoima, ta filozofija i interpretacija poremećaja u zdravlju i umeće lečenja me je jako zaintrigiralo jer sam u njoj prepoznala istinu i zakonitosti po kojima ceo svemir funkcioniše. Sve mi se činilo tako logično i blisko mojim životnim stavovima i pogledu na svet. Dugo je u meni sazrevala želja da upišem studije. Zapravo, čekala sam malo više slobodnog vremena kako bih se kao pravi štreber mogla posvetiti jednoj od najvećih ljubavi. Približavam se kraju studije na akademiji profesora Vitulkasa, jednog od živih homeopatskih genija, kao i na “School of Homeopathy” u Engleskoj, kod čuvenog Mise Norlanda. Znanje koje sam tamo stekla od neprocenjivog je značaja. Učenje na dva homeopatska univerziteta istovremeno je naporno, pogotovo kada ga treba uklopiti sa porodičnim i poslovnim obavezama, ali u svakom trenutku tog puta uživam.

Periodično započinjete nove, veoma uspešne projekte, koje širite i granate sa velikim entuzijazmom. Šta je sledeće?

- Pored krupnih dizajnerskih projekata, privatnih rezidencija u Srbiji i Evropi, u narednom periodu očekuje nas i dizajn još jednog hotela. Naša “Lorca Organic” kafeterija postala je mesto sa integritetom, stecište i mesto okupljanja ljudi koji dele slične životne stavove. Ono što preokupira moju i pažnju mog supruga u poslednje vreme je želja za osnivanjem fondacije koja bi se isključivo bavila podsticanjem kulture kroz promovisanje umetnosti, slikara i vajara, sa idejom otvaranja muzeja-galerije, u koju bi s vremenom bila smeštena i naša porodična kolekcija slika koju pasionirano skupljamo godinama i u kojoj se nalaze dela velikana naše slikarske scene, od Save Šumanovića, Nadežde Petrović, Konjovića, Bijelića, Dobrovića, pa do modernista Ćelića, Vozarevića, Damnjana, Iljovskog i mnogih drugih. Nažalost, muzeji su nam zatvoreni niz godina, Muzej grada Beograda je čitav vek beskućnik. Imamo potrebu i smatramo da svako ko iole može, treba i mora da uloži u kulturu zemlje kojoj pripada ili u kojoj živi. Trudimo se da damo naš skromni doprinos po tom pitanju.