Vuk Kostić: Igre u tami || Hello Magazin!

Pre nešto više od mesec dana poznati glumac i njegova dugogodišnja devojka i koleginica Jelisaveta Orašanin stavili su tačku na emotivni odnos, što je mnoge iznenadilo budući da su ih već videli pred oltarom. O razlozima rastanka nisu javno govorili, a Vuk Kostić je za naš magazin potvrdio da više nisu zajedno, istakavši da su ostali prijatelji i da ljubav nije prestala preko noći.

Ovih dana stalni član “Narodnog pozorišta” u Beogradu aktivno najavljuje premijeru svog producentskog prvenca, filma “Igre u tami”, koji će prvu javnu projekciju imati 10. novembra u Centru “Sava”.

Ekranizacija scenarija Đorđa Milosavljevića, u režiji Juga Radivojevića, inspirisana je čuvenom Andrićevom novelom „Aska i Vuk“, koja se dugo igrala na pozornici beogradskog pozorišta “Boško Buha”. Moderna priča o trgovini belim robljem dobila je i svoju filmsku verziju, a u glavnim ulogama našli su se Tamara Dragičević kao Aska, u ulozi Vuka našao se Viktor Savić, dok Vuk Kostić tumači njegovog rođenog brata Obrada.

Poznatog dramskog umetnika veliki povratak na veliko platno očekuje neposredno pred proslavu trideset šestog rođendana, u godini u kojoj obeležava tri decenije bavljenja glumom.

Na početku razgovora Kostić se osvrnuo na početak priče o ekranizaciji istoimene predstave i razlog zbog koga je upravo ova priča odabrana da bude zabeležena na filmskoj traci.

- U moru nesreće u vremenu u kome živimo važno je biti svestan da se takve stvari dešavaju. Zato smo snimili ovaj triler, koji je užasno smešan i tužan, gorak i opasan. Mislim da je ropstvo najgori oblik mučenja i najgori oblik života, mnogo gori od smrti, zato što je nešto što je dugoročno. Svako će naći neku poruku za sebe, ali je film pre svega namenjen mladima, da postanu svesni sveta u kakvom živimo. Iako su čuli nešto o tome, to je danas realnije nego ikada. Kada smo se bavili statistikama, pokazalo se da godišnje nestano sto žena, naših komšinica, poznanica, drugarica. Nekada nam se činilo da je to nešto što se nama ne dešava, ali sada je počelo da se dešava i u ovom našem malom plemenu.

Prvi put ste se okušali u ulozi filmskog producenta. Kako ste se snašli?

- Produkcija mi nije posao, već stepenik više, na koji sam stao kako bih se bavio pričama koje ja želim da ispričam. U današnje vreme krize, glumac obično čeka da ga zovu da radi. Produkcija je jedini put da se baviš nečim što te interesuje, da ne bude posao reditelja da te zove. Uzimaš stvar u svoje ruke. To je mali film, jer u njemu nema spektakularnih scena, ali je podjednako uzbudljiv kao i oni u kojima gore automobili i imaju dvesta statista u kadru.

Zbog čega ste odlučili da ekranizujete baš ovaj film?

- Mislim da smo ovim filmom dali svoj glas žrtvama, nesrećnim devojkama koje naivno stradaju. Nisu one krive koliko su krive njihova naivnost, lakovernost i čistota. Niko ne bi pošao ako bi mislio da ga to čeka tamo. One idu za svojim snovima, a tamo je u stvari mrak. I to je veliki obrt.

Ponovo ste se našli u ulozi negativca.

- Ljigavijeg čoveka od Obrada nikada nisam igrao. On je jedan kokainski ovisnik, koji ne mari ni za svoj život, a kamoli za druge i za porodicu. Jedno zlo koje pokušava da opstane u ovom surovom svetu na najgori mogući način. On bira najgora sredstva da bi došao do cilja. Lošijeg čoveka nikada nisam igrao i nadam se da ću tu da stavim tačku.

Zlobu glavnog junaka Vuka, koga tumači Viktor Savić, ljubav je ipak uspela da omekša. Verujete li da ljubav može da spase svet?

- Ja jedino u to verujem. Mislim da se dobro dobrim vraća, a rđom naopako, kažu stari. Sve se vraća, sve se plaća. Mislim da svaki čovek mora da se trudi i da radi na tome da bude bolji. Svaki čovek može da bude pedeset posto bolji nego što je sada, ali to nije stvar koju možeš da naučiš i da kažeš: “Sad sam se naučio strpljenju”. Svaki dan moraš da se boriš da na semaforu ne opsuješ, da u kružnom toku propustiš drugog vozača. Mislim da od tih malih, sitnih stvari mora da se počne. Da budem dobar prema porodoci, komšijama, svom gradu i okruženju, da bi moglo da se krene nabolje. Ja ne priznajem one koji se u jednom trenutku krste, a u narednom nekome psuju majku. To jedno sa drugim nema veze i oni su na pogrešnom putu. Da bi bio dobar čovek i hrišćanin, moraš da veruješ u dobro i u to da ljubav i dobrota mogu da razoružaju bolje nego bilo koje oružje.

Da li vam je neprijatno kada se na sceni ili pred kamerama nađete u ljubavnoj sceni sa koleginicom sa kojom ste privatno dobri?

- Isključim se, što je možda na filmu malo teže, jer ima još trista ljudi koji ti dišu za vratom i nije prijatno, jer imaš svest o tome.

Imate li tremu od reakcije publike?

- Nemam, jer sam uzimao slučajne uzorke iz okruženja, od ljudi koji su upoznati sa pričom i od onih koji nisu znali apsolutno ništa o filmu. Ljudi iz posla su imali podeljena mišljenja, jednima se dopalo jedno, drugima drugo, ali film izaziva reakcije, a to znači da smo uradili dobar posao.

Koliko ste vi kritični prema urađenom poslu?

- U principu ne hvalim filmove i težak sam na tome, ali pošto ovoga puta imam i producentsku ulogu, ona mi dozvoljava da kažem da je ovo fenomenalan film i svako ko ga bude pogledao sigurno će se oduševiti, jer će svako moći da se nasmeje, ali i da nešto nauči.

Film je sniman u periodu dok ste vi i Jelisaveta još bili u vezi. Koliko vam je značila njena podrška?

- Ne znam kako bi to izgledalo bez nje, ona mi je desna ruka, za sve je tu. Treba izdržati taj napor, a to je najveća vrsta podrške.

Kakav je sada vaš odnos?

- Imamo divan donos, mi smo prijatelji i provodimo mnogo vremena zajedno. Ona je jedna divna žena i mislim da ću teško naići na jednu tako zgodnu, lepu, pametnu i pre svega talentovanu osobu. Za Jelisavetu bih dao život i sve što mogu. Naša ljubav je evoluirala u nešto veliko, u prijateljstvo kakvo ne postoji.

Zamerate li sebi nešto u odnosu sa bivšom devojkom?

- Nijedan dan, nijedan čas, nijedan sekund. Ja sam čist pred sobom, pred Bogom, pred Jelisavetom i svima koji me znaju.

Prošlo je već neko vreme od vesti da ste se razišli, a pojavile su se razne spekulacije o uzrocima vašeg rastanka.

- Potežu se neke stvari, kalkulacije i izmišljotine koje su meni potpuno nezanimljive za priču.

Da li vam je teško kada slušate razne priče o vašem odnosu?

- Takve stvari nikada ne mogu da unište ono što je među nama. Problem mi je što se sada u svakom intervjuu svi vezuju za tu priču, a ja sam mnogo radio na novom filmu, uložio sam mnogo truda i dugo smo to pripremali. Mislim da je ekstrakvalitetno ono što će se videti i voleo bih da se priča odnosi na to. Sada ja treba da otvaram dušu pred milion ljudi da bih nešto objašnjavao. Kome? Meni je stalo da se mojim ljudima, ako mogu da ih nazovem fanovi, svidi moja umetnost, a ne privatni život.

Hoćete da kažete da vas ne intrigiraju životne priče ljudi čiji rad poštujete?

- Oni koji me interesuju, o njima znam iz prve ruke. Mene ne interesuju te poslastice iz privatnog života, interesuje me gde se dobro lovi tuna, gde je otvorena sezona na jelene, gde su dobre kafane i ništa drugo. Dobar provod uživo, nikakvi netovi, mreže.

Ne planirate da popustite pred trendom društvenih mreža?

- Neću sigurno. Šta mislite da li bi Paja Vujisić slikao selfi na splavu? Ja kažem da ne bi. Mene ne interesuje da ljudi znaju gde sam ja. Kada sam na moru, a dva meseca sam na obali, ko ne dođe, a dođe mi sigurno deset kumova sa ženama i ortaci koji pecaju i rone, i oni su svedoci toga uživo. Nemam šta da im šaljem. Ako i propuste, dođu kod mene kući, pa gledamo slike i ja im ispričam šta smo upecali i gde smo bili.

Još razvijate fotografije i punite foto albume?

- Naravno, i razvijam slike i pravim albume. To mi je fenomenalno. Ako želiš da sa nekim nešto podeliš, onda to tako radiš. Zašto bih ja nekome slao slike sa planine ili jedrilice, kome da se hvalim. Reći će da sam čudan i da im pripovedam, a to nije tako. Naprotiv, em sam stidljiv, em čuvam privatnost.

Slaže li se stidljivost sa bavljenjem javnim poslom?

- Ja sam od šeste godine kod Mike Aleksića u studiju treniran za to, a još sam i iz glumačke porodice. Ove godine slavim trideset godina rada. Sa šest godina sam u “Ateljeu 212” kod Mucija Draškića igrao u predstavi “Sveti Đorđe ubiva aždahu” sa Gagom Nikolićem i Perom Kraljem. Igrao sam u prvom televizijskom filmu. Ja sam tada uveden u to i znam kako ovaj posao funkcioniše poslednjih trideset godina.

Kako vam zvuči kada to kažete?

- Trideset godina posla? Mnogo mi je, znate šta je to. Mnogo je.

To je veliki jubilej. Kako ćete ga obeležiti?

- Tradicionalnim lovačkim, momačkim skupovima, gde se jedu različiti specijaliteti, jeleni, svinje, dimljene kobasice i gulaš, ili riba, pošto je to hrana u zimskom periodu kada je post. Sigurno će biti veliko okupljanje. To će verovatno biti u novembru, 22. mi je slava, pa ćemo videti da bude u tom periodu.
Svake godine okupljamo se u to vreme, ali je termin klizni, nije preciziran datum.

Postoji li nešto što vam u ovom trenutku nedostaje?

- Ništa, Bogu hvala.

Kakvi su vam planovi?

- Nikada ne pričam o novim ulogama, da se ne bi izjalovilo.

Hoće li publika uskoro moći da vas vidi na televiziji?

- Ja bih to voleo, ali zaista ne znam.

Da li biste prihvatli ponudu za ulogu televizijskog voditelja?

- Nikada u životu, zato što me to ne interesuje. Čim vidim kameru, meni je to posao. To nije Vuk, to je neki lik koga ja tumačim. Potpuno sam opušten pred kamerom, zato što je to neko drugi. Kao voditelj, ja bi trebalo da budem Vuk koji ne zna šta radi i da prosipam privatnost. Mislim da ljudima dosadiš, troši se lice i postaneš nezanimljiv, a ja želim da me ljudi gledaju u filmu, seriji ili pozorištu, gde tumačim nekog drugog. To kakav sam privatno mogu samo da delim sa najbližima i onima koje ja odaberem i pustim unutra da vide kako je tamo.

Jeste li oduvek bili oprezni ili vas je neko loše iskustvo tome naučilo?

- Uvek sam bio oprezan. Biram oko sebe ljude sa kojima se spajaju interesovanja, da zajedno pevamo u kafani, da jedrimo i onda možemo da pričamo. I sa potpuno nepoznatim čovekom mogu da pričam samo o tome, a i sa kumom Banetom Tomaševićem, sa kojim stalno idem u lov i provodimo mnogo vremena zajedno. Njemu sve mogu da pričam, kao svedoku mog života, kao i mojim prijateljima iz srednje škole.

Vaš kum ima dvoje dece i treće na putu, a reklo bi se da ste vi još daleko od uloge oca.

- Devedeset posto mojih drugara je oženjeno i imaju decu, a ja im vodim klince na more i na jedrilicu. Ja ne kupujem poklone, ja stvaram uspomene. Unuka čiče koji je bio najbolji prijatelj mog oca, koji je mene vodio u lov, sada ja vodim da lovimo zajedno. On je sa mnom odstrelio prvog srndaća i rekao mi: “Ja ovo nikada neću zaboraviti”. Rekao sam mu da to zato i radimo. Ovog leta mi je na jedrilici bio drugarov sin Uroš, koji nema ni pet godina, i ronio je na grebenu gde ima trideset potopljenih brodova. Rekao sam mu da to ne priča nikome, jer mu neće poverovati, reći će da je to naučna fantastika. Klinca mog kuma, najstarijeg Strahinju, vodim na jahanje, povedem i malog Nikitu pa jašemo konje. To je nešto što će da pamte ceo život, a ne da im kupim neke plastične igračke koje će sutra da polome. Zauvek će pamtiti kada ih je Vuk prvi put vodio na pecanje i ronjenje. Oni svi mene obožavaju, jer im se posvetim i dobro sam raspoložen. Ja sam strog, povedem šestoricu, sedmoricu Nikčevića, od kojih najstariji ima trinaest godina, i sede mirni kao bubice. Ne može da se trčkara sa pramca na krmu, kad se isplovi, moraju da slušaju. To su ozbiljne stvari.

Reklo bi se da ćete jednog dana biti zabavan otac, ali izgleda da je kasno očinstvo sudbina muškog dela porodice Kostić.

- Ne znam, možda nismo dovoljno zreli za to. Ja znam da je donekle problem u meni. Deda Nestor je rođen 1897, a ćaleta je dobio sa trideset šest godina. Što je za ono vreme bilo tri na karte. Moj ćale je mene dobio sa četrdeset šest. Ne znam, jednostavno to tako izgleda ide kod nas.

Kako reagujete na udvaranje devojaka?

- Sve mi je to normalno, ali zavisi od pristupa. Ako ta osoba želi da mi se svidi, ne volim kada pokazuje neku gordost. Ne volim to zasenjivanje, pokušavaju da me očaraju. Najviše volim kada se ljudi u mom društvu normalno ponašaju, jer se obično nešto izbezumljuju, i to uglavnom nisu oni. U Bigovu mi je lakše da komuniciram sa ljudima, jer oni od mene ne žele ništa, niti ja od njih, pa možemo normalno da se družimo. Ljudima u planini ne znači ništa što dolazi Vuk Kostić, važno im je da volim lov, rakiju i žene. To je njima najbitnije.

Jeste li spremni da se upustite u novu emotivnu vezu?

- Ne. Sada se toliko bavim filmom, da se dižem i ležem sa jednom mišlju, a to je film “Igre u tami“.