Predrag Mijatović: Zahvaljujući supruzi Aneti život mi je ispunjen ljubavlju i porodičnom srećom || Hello Magazin!

Sportista sa impresivnom sportskom biografijom na ovim prostorima, fudbalski as Predrag - Peđa Mijatović uspehe na terenu, kao i u privatnom životu, duguje spartanskoj disciplini i čeličnoj volji, kojima savladava sve životne izazove. Četrdesetšestogodišnji Podgoričanin sa stalnom adresom u Madridu internacionalni uspeh postigao je kao igrač španskog kraljevskog kluba "Real Madrid", čijem radu danas doprinosi kao klupski funkcioner sa iskustvom nekadašnjeg prvotimca i strašću prema svom omiljenom sportu. Iako važi za čoveka čiji tempo života nije nimalo lako pratiti, njegovoj supruzi Aneti to uspeva punih sedamnaest godina. Zajednički život ispunjen je predivnim trenucima koje proživljavaju sa tri kćerke, šesnaestogodišnjom Nađom, četrnaestogodišnjom Ninom i dvanaestogodišnjom Lolom, kao i Predragovim sinom iz prvog braka, dvadesettrogodišnjim Lukom.

Da život nije satkan samo od priča sa srećnim krajem, već i surovih udaraca stvarnosti, slavni fudbaler osetio je uz drugog sina Andreja, koji je 2009. u četrnaestoj godini preminuo od posledica cerebralne paralize. Šest godina od najtužnijeg dana u životu, internacionalna sportska zvezda u iskrenom intervjuu za magazin "Hello!" prvi put otvoreno govori o periodu životne bitke mlađeg sina i otrkiva kako se danas nosi sa neizmernim bolom zbog saznanja da je zauvek izgubio dete.

Uoči nedavne posete Beogradu, povodom proslave sedamdeset godina od osnivanja sportskog udruženja "Partizan", na kojoj se pojavio u društvu supruge, legendarni fudbaler i nekadašnji član "crno-belih" na početku razgovora osvrnuo se na ovaj značajan događaj.

- Bila mi je velika čast i zadovoljstvo da na tako važan dan budem u Narodnom pozorištu u Beogradu i prisustvujem proslavi mog najdražeg i najvoljenijeg kluba. Moram da kažem da sam se oduševio realizacijom i spektaklom koji je te večeri upriličen i iskoristio bih priliku da i ovim putem, mada sam to učinio i lično, čestitam Draganu Bjelogrliću na divnoj predstavi u kojoj smo svi mi "partizanovci" uživali. Supruga i ja se retko pojavljujemo na događajima u Srbiji, ali moram da kažem da je ovo bio događaj na svetskom nivou i jako sam srećan zbog toga.

Možete da se pohvalite jednom od najuspešnijih fudbalskih karijera na ovim prostorima. Koliko je podrška supruge doprinela tome?
- Aneta i ja smo već sedamnaest godina zajedno i moram da priznam da je ona ne samo moja lepša polovina, što je evidentno, nego i moja bolja polovina.

Na šta mislite kada to kažete?

- Ona zna kako da reši neke moje dileme i pomogne mi da u datom momentu donesem najbolju odluku, što je vrlo bitno za muškarca koji je stalno u pokretu, okupiran poslom i koji vodi život poput mog.

Koliko je teško biti supruga Predraga Mijatovića?
- Mnogo je teško živeti sa nekim kao što sam ja, ali moja supruga je našla recept koji funkcioniše. Ne samo da sam zaljubljen u nju, nego je ona sve što muškarac može da poželi. Jaka, hrabra, inteligentna žena, koja uvek zna kako da svog čoveka koga voli uputi i pomogne mu da donese pravu odluku.

Smatrate li da ste u Aneti pronašli srodnu dušu?
- Apsolutno. Ja u principu nisam osoba koja preterano voli da hvali bilo koga, ali u ovom slučaju mogu da kažem da je ona posebna žena. Nas dvoje se dopunjujemo i to je ono što je svakom muškarcu, naročito onom koji vodi život poput mog, apsolutno potrebno.

Vodite dinamičan život u kome se često suočavate sa burama. Da li je brak vaša mirna luka?

- Sedamnaest godina braka i tri kćerke dovoljno govore o tome kako naš brak funkcioniše, a funkcioniše upravo onako kako mi želimo. Naravno, nije uvek sve idealno. I mi umemo da se posvađamo, kao svaki bračni par. Imamo trzavice, ali to je potpuno normalno. Ja se vodim izrekom: "Ko se ljuti, taj se voli". Kada se ljudi vole, poštuju i, pre svega, razumeju jedno drugo, sve može da se prevaziđe.

Sa Anetom proslavljate pobede, ali i podnosite poraze. Koliko vam je njena podrška u tim trenucima važna?
- U najtežim životnim trenucima Aneta je najviše bila uz mene i mogao sam da joj otvorim dušu. Osobe poput mene koje imaju karijeru i moraju da vode računa gde, kako i kada reaguju, često nisu u mogućnosti da se ponašaju poput drugih. Teško je stalno gutati i trpeti probleme, i ne biti u mogućnosti da o tome otvoreno pričate pred svima. Ona je ta koja je uvek znala da me sasluša, da me shvati i pomogne mi da napravim pravu i najbolju odluku. Na tome sam joj beskrajno zahvalan.

Život vam je doneo trenutke najveće sreće i uspeha o kakvom mnogi sanjaju, ali i suočavanje sa najvećim bolom i tugom. Smrt sina Andreja, kome ste posvetili svoje uspehe, donela je emotivnu prazninu sa kojom se roditelj teško nosi. Kako živite sa tim?
- Koliko god vremena da prođe, posle takve životne situacije osećate gubitak koji nikada ne može da se prebrodi. To zauvek ostaje ono što jeste, ali čovek mora da nauči da živi sa tim. Pored sebe imam suprugu koja je od samog ulaska u moj život osetila to na svojoj koži i ponašala se prema mom pokojnom sinu kao da ga je ona rodila. Beskrajno sam joj zahvalan na pažnji, razumevanju i saosećanju zbog svega što se dešavalo, a nimalo nije bilo lako. To su momenti kada shvatite da sve što u tom trenutku imate i što možete da stvorite - vama jednostavno ne pomaže. To je nešto što ne zavisi od vašeg uspeha, niti vaših kontakata, jednostavno ste u Božjim rukama i jedino što vam preostaje je da se molite da bolest prestane, a to, nažalost, ne može da se desi. To su stvari u životu koje morate da naučite da prihvatite, a to zahteva da radite na tome i za to vam je neophodna pomoć.

Čija pomoć vam je bila dragocena?

- Pored moje supruge, najveća podrška bili su mi roditelji i najbliži prijatelji. Uspeo sam da od te situacije izvučem maksimum, da problem usmerim ka nečemu što će koliko-toliko biti pozitivno i to me je naučilo da se u životu uhvatim u koštac sa situacijom i da istrajem. Nadam se da sam negde u tome i uspeo, ali takve stvari se nikada ne zaboravljaju i ne mogu da se prebrode. Gubitak onoga koga najviše volite, vašeg deteta, nikada ne može da se prebrodi. To je zauvek u vama, ali zarad moje druge dece, devojčica i Luke, porodica mora da nastavi da funkcioniše i živite dalje. Nekako kada znate da imate još četvoro dece koji su zdravi, pravi, pametni, preusmerite energiju na njih. Ali uvek ostaje pitanje kakav bi danas bio moj sin koga više nema. Dnevno mi se javi hiljadu nekih pomisli, ali one su pozitivne. Uvek sam kritikovao ljude koji imaju probleme i koji ne mogu da nađu način da ih reše i preusmere ih na nešto pozitivno, nešto što će im biti pokretačka snaga i motiv. Ja sam to uspeo. Nije lako to uraditi, ali mislim da je moguće. Kad god se neko sretne sa problemom, najgore što može da uradi je da dozvoli da ga to blokira. Mislim da on može i da mora da vas učini jačim, naročito ako imate još dece, koju tek treba da izvedete na pravi put i da im date sve ono što im je neophodno da budu pravi ljudi.

Sin Luka, vaše najstarije dete, vratio se iz Amerike, gde se, između ostalog, okušao i na Brodveju. Kakav život sada vodi?
- Luka je u Španiji, vratio se iz Amerike, bliže je i mnogo je lakše i nama i njemu. Boravak u Americi je iskustvo više u njegovom životu. Upisao je univerzitet u Marbelji i školovanje nastavlja iz oblasti marketinga i komunikacija. To mu odlično ide i vrlo sam zadovoljan njegovim izborom.

Da li vaše kćerke pokazuju sklonost prema umetnosti ili sportu?
- One su još u fazi školovanja i još ne znaju šta će izabrati za svoj poziv. Aneta i ja smo zaista prezadovoljni svom našom decom i svime što rade.

Odakle crpite životni optimizam?

- Život vas nauči da u sebi pronađete i one stvari za koje ste mislili da ih nemate. Razne situacije u životu nateraju vas da reagujete, a to kako se nosite sa njima je ono što vas oblikuje. Verovatno se u tome što sam rođen na "Bogojavljenje" nalazi koren moje vere u nešto što je superiornije od nas. To je ujedno nešto što ti daje pozitivnu energiju. Optimista sam po prirodi, a mislim da mi sami kreiramo našu sreću. Kad se ujutro probudite zadovoljni i nasmejani, mislim da taj dan ne može da se završi drugačije nego pozitivno. Ukoliko ste namršteni i negativni, onda se ni taj dan neće završiti dobro. U životu treba biti optimista i okružiti se kvalitetnim ljudima koji su vam slični po shvatanjima i po odnosu prema životu.

Kako najradije provodite vreme sa porodicom?
- Vremena koje provodim sa ljudima koje najviše volim na svetu, a to su moja deca, supruga, roditelji, sestra i najbliži prijatelji, nikada nije dovoljno. I dalje sam vrlo aktivan kako u fudbalu, tako i u nekim drugim poslovnim sferama, često putujem ne samo van Madrida nego i van Španije, što mi oduzima mnogo vremena. Ali trudim se da vreme koje provodim sa njima provedem na najbolji mogući način. Često, kada se vratim sa putovanja, odvedem devojčice u bioskop ili zajedno odemo na ručak ili večeru. Tu su i letnji i zimski odmori u kojima uživamo kao porodica.

Jeste li zadovoljni sobom kao ocem i suprugom?
- Da, jer smatram da nije bitno koliko vremena provodite sa nekim, koliko je važan kvalitet tog vremena. Možda je bolje biti sa nekim dva dana i dati celog sebe, nego da deset dana sa nekim provedete polovično.

Ovog leta porodično ste boravili u Crnoj Gori. Kako se deci dopada vreme provedeno u vašoj rodnoj zemlji?
- One su oduševljene. Posle svakog odmora od mene i Anete traže da ostanemo još nekoliko dana i pitaju nas zašto ne živimo u Crnoj Gori ili u Beogradu. Uvek nam je predivno kada dođemo, tu su njihove bake, deke, tetke i rođaci, a i nama prija s obzirom na to da nemamo često priliku da dođemo. Kćerkama je sve to novo i sviđa im se, ali su svesne da je njihov život u ovom trenutku vezan za Madrid.

Da li vas vuku koreni i razmišljate li o tome da se jednog dana vratite u rodni kraj?
- Ne znam šta bih vam odgovorio na to pitanje. Naravno, volim svoju zemlju i uvek mi je prijatno kada sam u Crnoj Gori i Beogradu, međutim moj život je trenutno vezan za život u Španiji i u Madridu, i ti neki kratkoročni planovi i ciljevi vezani su za život van granica Balkana. U ovom trenutku ne razmišljam o tome da li bih mogao da se vratim jednog dana. Verovatno da bih mogao, ali kada jednom odete, a ja sam tada otišao iz Jugoslavije, nastojite da se u drugoj zemlji snađete na najbolji mogući način. Da ostavite traga u poslu kojim se bavite, a ja sam imao sreću da mi je to pošlo za rukom. U mojim kratkoročnim planovima nemam u planu da se vratim, ali nikad se ne zna.

Uživate li u nekom hobiju?
- Voleo bih da kažem da mi je hobi da igram golf, ali nikada nisam uzeo štap u ruke. Voleo bih da iz hobija igram tenis sa prijateljima, ali ni to ne radim. Imam mnogo posla, često putujem i opterećen sam planovima koje sam sebi zacrtao da realizujem u narednom periodu, tako da ono malo slobodnog vremena koje imam najradije provodim sa porodicom. To je ono što mi puni baterije i daje mi elan da realizujem upravo te planove. Oni su moja motivacija.

*ZABRANJENO JE PREUZIMANJE CELOG ILI DELOVA INTERVJUA