Lokica Stefanović: Uvek sam se trudila da pobedim svoje slabosti || Hello Magazin!

Jedna od najvećih televizijskih zvezda bivše Jugoslavije Lokica Stefanović posle nekoliko godina pauze ponovo se vratila na male ekrane, ovog puta kao član žirija plesnog takmičenja „Više od igre“ na televiziji „Pink“. Kao umetnica koja je učestvovala u najvećim televizijskim šou-programima s kraja prošlog veka - sa svojom plesnom grupom pratila je najveće muzičke zvezde, kao što su Zdravko Čolić i Tereza Kesovija, a osmislila je i koreografiju zatvaranja „Olimpijade“ u Sarajevu - Lokica danas sa velikim entuzijazmom prati rad mladih grupa.

- Vrlo rado sam prihvatila poziv televizije „Pink“ da budem u žiriju emisije „Više od igre“ jer sam sa njima sarađivala i u šou-programu „Ples do snova“, odakle nosim jako lepa iskustva. Sada sam penzionerka, a kada nemam časove sa mojim ženama, onda sam slobodna. Pošto moja kćerka ne planira da uskoro rađa decu, mogu da učestvujem u šou-programima, jer sam navikla da od jutra do večeri nešto radim - počinje priču Lokica i tvrdi da joj prija rad sa mališanima.

- Rad sa decom iziskuje posebnu pažnju, jer oni upijaju sve što im mi kažemo i mnogo vodim računa na koji način ću im nešto saopštiti. Imam iskustvo u radu sa najmlađima jer sam, u vreme kada sam imala veliki studio, držala i časove belata za decu, koju sam prvo upoznavala sa njihovim telom. Osim toga, moja majka je bila profesor srpskog jezika i književnosti tako da sam na nju dobar pedagog.

Dama koja je devedesetih godina bila preteča Džejn Fonde u osmišljavanju fitnesa za žene, zahvaljujući odličnoj disciplini i decenijama posvećenim vežbanju, i u šezdeset osmoj godini izgleda odlično.
- Pre svega mislim da je genetika uradila svoje. Moj otac je sa šezdeset izgledao kao da ima četrdeset, a i kada je umro sa devedeset pet izgledao je mlađe. Osim toga, po prirodi sam veoma disciplinovana, a kao Ovan u horoskopu pravi sam vođa i trudim se da se ponašan onako kako tražim od drugih. Ne mogu da kažem ženama koje dolaze kod mene na vežbe da bi morale manje da jedu, ako sama to ne radim. To što sam u godinama ne znači da bi trebalo da jedem više, naprotiv, to znači da bi moji obroci trebalo da budu manji jer mi je manje energije potrebno - iskrena je poznata koreografkinja, balerina i fitnes instruktorka.

- Kada je reč o rekreaciji, svakog jutra radim „pozdrav Suncu“ sa nešto izmenjenim vežbama koje sam sama osmislila, a kasnije vežbam samo kada imam časove. Što se tiče ishrane, slušam svoj organizam. Još krajem osamdesetih godina uradila sam test intolerancije, tako da jedem samo ono što smem. Trudim se da konzumiram hranu koja raste oko mene. Za doručak jedem raženi hleb sa medom ili džemom, ponekad i samo crnu čokoladu, a tokom dana kako kad. Nekada imam dva, a nekada četiri obroka dnevno, sve zavisi od toga kako se osećam. Često odlučim da tokom dana jedem samo jednu vrstu namirnica, recimo voće, povrće, sir ili samo meso. To je odličan način i da se rešite nekoliko kilograma viška.

Čelična volja i disciplina nisu napustili ovu izvanrednu ženu, po profesiji arhitektu, ni kada je početkom devedesetih operisala kičmu zbog diskus hernije, pa se ubrzo vratila starom životnom tempu. Već u bolnici počela je da radi vežbe.
- Disk na kičmi mi je izvađen 1990. godine, a pre toga trpela sam velike bolove. Jedna butina mi je zbog toga bila dvanaest centimetara uža od druge i palo mi je stopalo. U to vreme bila sam u Americi pa sam išla na različite masaže i terapije koje nisu dale željene rezultate. Vratila sam se u Srbiju da se operišem jer nemam poverenje u tamošnje lekare čije greške pokriva osiguranje. Ovde me je operisao pokojni neurohirurg Janjićijević, koji je tada bio na početku karijere, a kasnije je postao profesor na fakultetu. Operacija je bila u subotu, a već u utorak izašla sam na svojim nogama iz bolnice. Kada sam pitala doktora gde da idem na rehabilitaciju, rekao mi je nigde, jer sam još u bolnici pored kreveta radila vežbe - priseća se Stefanovićeva, koja je pre tri godine imala i operaciju kuka.

- Dve godine sam trpela strašne bolove, ali sam tražila lekara koji bi mogao da me operiše. Dok sam boravila u Rijeci kod jedne balerine upoznala sam doktora Nemeca, koji ima ordinaciju u jednom malom mestu pored Opatije, i dogovorila sam operaciju. Trebalo mi je nekoliko meseci da sakupim novac za taj zahvat, u čemu su mi kćerka i zet mnogo pomogli. Već trećeg dana posle operacije izašla sam iz bolnice na štakama i otišla u Opatiju na rehabilitaciju. Tri meseca sam hodala uz pomoć dve štake, a potom je, po savetu lekara, trebalo da prođe još tri meseca da bih se služila samo jednom štakom. Taj period se odužio jer se nisam osećala sigurno. Šest meseci nisam smela da vežbam, ali sam već posle četiri polako počela da se vraćam u formu. Čovek treba da sluša lekare, ali i svoj organizam, i da pobeđuje fizičku i psihičku nemoć. Ja se uvek trudim da pobedim sve svoje slabosti.

Za razliku od Lokice, njena kćerka Ognjena je opušteniji, umetnički tip, pa je u skladu sa tim i izabrala da se bavi dizajnom odeće, što joj odlično ide.
- Ognjenu nikada nije interesovao balet, a i nema genetske predispozicije, tako da nisam insistirala na tome. Ona je odlučila da se bavi dizajnom i osnovala brend „Yugochic“ i lepo joj ide. Nisam joj se mešala u izbor zanimanja, jer ni sama nisam dozvolila da moji roditelji meni određuju čime ću se baviti. Zbog oca sam završila arhitekturu, čak sam radila pet godina u struci da bih položila državni ispit, ali čim sam završila, dala sam otkaz, prešla sam u slobodne umetnike i nastavila da radim ono što volim - zaključuje Lokica.