Jelisaveta Seka Sablić: Najveća nagrada mi je unuk Leon || Hello Magazin!

Na nedavno završenim „Filmskim susretima“ u Nišu glumačka heorina Jelisaveta Seka Sablić ovenčana je nagradom za životno delo “Pavle Vujisić”, koja se uručuje za izuzetan doprinos umetnosti glume na filmu i televiziji.

Još jedno u nizu priznanja za svoj rad primila je sa zadovoljstvom, iako ističe da je njen poligon za davanje publici prevashodno rezervisan za pozorišnu scenu.

U svet glume upustila se sa samo šesnaest godina, a još kao gimnazijalka svoj mladalački entuzijazam i ljubav prema glumi spojila je u korist aktivizma, kao jedan od osnivača amaterskog pozorišta “Dadov”. Talentom i istrajnošću dostigla je glumački staž dug više od pet i po decenija.

Letnju pauzu od pozorišnog angažmana i ove godine provodi u vikendici u Rosama nadomak Herceg Novog, a najveću radost pričinjava joj unuk Leon, koga joj je pre dve i po godine podario njen sin, pozorišni reditelj Stefan Sablić.

Iako uživa veliku popularnost, proslavljena dramska umetnica vodi život obične žene, koja ume da uživa u malim stvarima.

Sedamdesettrogodišnja Beograđanka i u osmoj deceniji zrači pokretačkom energijom, što duguje jednostavnom stilu života u kome iskrenost nema alternativu. Direktna, jasna i sažeta, u intervjuu za magazin “Hello!” govori o bogatoj karijeri, letnjem predahu na Crnogorskom primorju, kao i o njenoj najvećoj radosti - unuku, zahvaljujući kome joj i danas polazi za rukom da se raduje kao malo dete.

Na dugačkom spisku prestižnih priznanja koje ste dobili odnedavno se nalazi i nagrada "Pavle Vujisić". Jeste li je potajno priželjkivali i koliko vam ona znači?

- Nisam je priželjkivala. Nikada ne obraćam pažnju na nagrade, ni na tu vrstu događaja, ali me raduje što sam je dobila.

Priznanje su vam dodelile kolege. Koliko mu to daje na težini?

- Zapravo, svaku nagradu formalno dodeljuju kolege, ali iza nagrada uvek stoji publika.

Gde čuvate priznanja i kakve emocije u vama ona bude?

- Tu su negde po kući. Verovatno doprinose nekom osećanju zadovoljstva i sigurnosti.

Jednom prilikom izjavili ste da vas vest o novom priznanju u prvi mah prestraši, jer osećate odgovornost, a onda morate i da smislite odgovarajući govor. Kako je nastao govor za nagradu “Niškog festivala”?

- Priznanje me je iznenadilo. Naravno da me to malo optereti, jer to nije za mene nikakvo slavlje, već novi zadatak. Ali, sve mi je lakše i sve brže osmišljavam kratka obraćanja publici. Uvek idem najprirodnijim putem. Kao što bih se obratila najbližem pored sebe, tako se obraćam i publici. Ono kako mislim, tako kažem.

Glumom se bavite od vaše šesnaeste godine i uvek ste isticali da su za uspeh koji ste postigli zaslužni disciplina, upornost i mnogobrojni sati rada. Da li vas je ikada nešto pokolebalo u toj odlučnosti i požrtvovanosti?

- Nikada nisam ništa žrtvovala, od tog posla sam sve dobila. Ja sam ozbiljna, odgovorna i volim da radim. Nikada taj rad nisam smatrala kao nešto što me opterećuje i što mi je teško.

Vidite li u mlađim generacijama glumački žar kakav je imala vaša generacija ili mislite da je on trajno izgubljen u današnjem vremenu?

- Taj žar uvek postoji u svim glumcima i u svim ljudima koji se iskreno, sa talentom, bave ovim poslom. Mlada generacija ide svojim putem, njihovo vreme je i sada, i pred njima, i ne vidim zapravo da ima bilo kakve razlike između te mlade generacije i, da kažemo, nekih prethodnih. Uvek je sve isto, ti mladi ljudi žele da rade, sve bi dali da dobiju uloge. Često rade besplatno i često su iskorišćavani i zloupotrebljeni.

Glumci se vešto "skrivaju" iza likova koje glume na sceni. Koliko vam prija ta jedinstvena magija i da li njeno dejstvo prestaje u istom momentu kada se spuste zavese?

- Glumci se ne skrivaju, naprotiv, oni se pokazuju, žive i istinitiji su na sceni nego u životu. Kada se spusti zavesa, glumac je srećan ako je igrao dobro ili veoma nesrećan ako veče sa njegovom ulogom nije dobro prošlo.

Šta vas je u glumi doživotno očaralo?

- Moj talenat me je odveo u taj posao i dan-danas me drži u tome.

Da li je bavljenje glumom za vas ikada imalo alternativu?

- Naravno da je imalo, ali pošto je ovde krenulo kako treba, ja sam tu gde sam danas.

Posle gotovo šest decenija bavljenja ovim poslom, šta vam održava žar i elan prema glumi?

- To je posao kojim se bavim i radim ga sada sa velikim iskustvom i lakoćom. Sve dok budem mogla da radim uživaću u njemu.

Iako briljirate u ulogama takozvanih dramskih likova, krasi vas i vanserijski dar da publiku ozarite osmehom. Koliko je vas teško nasmejati?

- Mene je veoma teško nasmejati. Samu sebe iznenadim kada se nečemu od srca i strasno nasmejem. Nikada ne znam šta to može da bude.

Jeste li skloni da iza nasmejanog lica sakrijete gorčinu života ili se na njemu uvek vidi odraz vašeg unutrašnjeg stanja?

- Kao civilizovana osoba, ne ispoljavam raspoloženja na svom licu i u svom ponašanju.

Koja predstava vas je poslednji put nasmejala do suza, a koja vam je naterala suze na oči?

- Smejala sam se na snimanju filma koji je režirao Ivan Marinović u sceni sa Nikolom Ristanovskim, kada je on iznenada udario glavom u luster. Toliko sam se smejala da nisam mogla da snimim kadar. Suze na oči mi ne teraju predstave, nego stvarnost koju svi gledamo svakog dana na “Dnevniku”, izbeglice, nesreće, siromaštvo po ulicama i u komšiluku. Nesreće su se jako približile.

Kojim glumačkim angažmanom se najviše ponosite i postoji li neki koji biste voleli da ste “preskočili”?

- U našem društvu glumci su uglavnom pozorišni glumci, a onda se bave televizijom i filmom. Ja sam prvenstveno pozorišna, pa televizijska i filmska glumica. Ponosna sam na svoju dobru glumu i na dobre uloge koje sam ostvarivala, bez obzira gde su realizovane.

Postoji li neko priznanje koje priželjkujete, a još ga niste dobili?

- Ne.

Vest o dodeli priznanja dočekala vas je u vikendici u Rosama, gde provodite letnje dane. Da li je to vaša oaza mira ili ni tamo ne prestaju obaveze? Uspevate li da se u potpunosti isključite od svega dok ste tamo?

- Da, živim ovde u prirodi. Ako imam obaveze, odnosno predstave, ne smetaju mi. Živim isto kao u Beogradu, samo što sam u ovoj nestvarnoj lepoti.

Čemu se i danas radujete kao malo dete?

- Svome unuku.

Koja je vaša najdominantnija osobina?

- To će drugi reći o meni.

Uloga Vere u seriji "Ljubav, navika, panika" učinila vas je zvezdom među najmlađom generacijom tih godina, a kultne replike danas uživaju ogromnu popularnost na društvenim mrežama. Da li i vi nekada izgovorite neku “Verinu” i koliko vam je njen lik privatno blizak?

- Sigurno da izgovorim, Vera ima životne replike, samo su one montirane tako da stvaraju lik Vere. Svi imaju Verine replike, jer su to prepoznatljive replike života. Lik je uspešan zato što je životno prepoznatljiv.

Mnoge vaše kolege prisutne su na društvenim mrežama, na kojima iznose svoje stavove i druže se sa virtuelnim prijateljima. Koliko je vama to interesantno?

- Ne bavim se time.

I u osmoj deceniji zračite životnom energijom koja inspiriše. Kako to postižete?

- E, pa sad.

Plaši li vas prolaznost vremena?

- Zašto bi me plašilo ono što mora biti.

Oduvek ste voleli sport i rekreaciju u priorodi. Da li ste i u ovim godinama aktivni i šta vam najviše prija da radite?

- U Beogradu dosta hodam, a ovde plivam. Živim kao na selu, čistim, radim, malo se bavim nekom baštom i to je to. Ništa naročito.

Koliko je unuk uneo dinamiku u vašu svakodnevicu?

- Uneo je radost.

Da li će nova pozorišna sezona doneti i novu saradnju sa vašim sinom Stefanom?

- Nisam primetila da sam u njegovim planovima. On ulazi u neke projekte koji ne predviđaju moje učešće.

Čime se u životu najviše ponosite?