Zdravko Čolić: Imam 64 godine, ali nose me adrenalin i bosanski inat || Hello Magazin!

Zdravko Čolić 16. oktobra dolazi u Split. "Vatra i barut" naziv je aktuelnog koncertnog spektakla s kojim je nastupio u Sarajevu, Beogradu, Ljubljani, Osijeku, Skoplju, a pred koncert u Splitu govorio je za hrvatske medije.

- Od samih početaka 70-ih godina prošlog veka do današnjih dana druženje sa splitskom publikom uvek je nezaboravno. Koliko je tačno koncerata do sada u Splitu bilo, ne znam. Split je grad koji mi je u srcu, leta sam često tu provodio. Bio sam 1972. i na Splitskom festivalu. Pevao sam "Pod lumbrelom". Simpatična, vesela pesmica, ali nisam ušao u finale. Ovo je bila prolazna stanica bez ulaska u finale, a onda je došla "Gori vatra" u Opatiji, koja je bila zapažena i koja me odvela na Evroviziju. Istina, plasman je bio loš, to nije bila pesma za Evropu, ali zahvaljujući njoj dobio sam ugovor i odlazio u Nemačku, snimao. Imao sam ponudu da ostanem tamo i radim, ali još nisam bio završio fakultet... Ipak, nije mi krivo. Završio sam fakultet, na radost mojih roditelja i mene samog, i ovde sam napravio dobru karijeru. Sećam se, kada sam odbranio diplomski, okupilo se društvo s poklonima u rukama. Neko je doneo cveće, neko viski, neko bombonijeru, a pokojni Davorin Popović iz "Indexa" doneo mi je hleb zamotan u celofan, s ružom i rekao mi: "Evo, svoj si čovek, imaš hleb u rukama, jer glas te može izdati, ali diploma je ipak neka sigurnost u životu."

Na pitanje kako je bilo živeti pod opsadom obožavateljki, Zdravko kaže:

- Živeo sam na Grbavici, u Zagrebačkoj ulici broj 31, s roditeljima i bratom u dvoipolsobnom stanu. Tad nije bilo nikakvih skrivanja. Bilo je vrlo prometno. Kad su dolazile ekskurzije u Sarajevo, išli su da vide gde stanuje Čola. Morali smo da krečimo zidove jer su mi devojke ostavljale poruke... Bilo je svakakvih slučajeva. Jednom, neko zvoni na vrata, mama je otvorila. Došla jedna Makedonka, korpulentna, u beloj venčanici, a s njom kum u odelu. "Nije on još za ženidbu", zaprepastila se majka. Ma svakakvih je gluposti bilo. U Sarajevu je bilo više-manje normalno, ali na turnejama i na koncertima nisi mogao posle svirke slobodno u grad. Koncerti su bili u malim mestima, u domovima kulture. Ali u tim malim mestima trebalo se tajnim ulazima probijati do hotelske sobe. Jednom u Bitoli, jedna se cura maskirala u sobaricu, upala mi u sobu i onda pala u nesvest na mene. U Vodicama sam spavao kada mi je odednom gola žena ušla u sobu. Da se prestraviš...

Legendarni Čola odgovorio je i kakav mu je bio ljubavni život u to vreme.
- Imao sam tri velike ljubavi i veze u životu. Jedna je trajala četiri, druga sedam godina, a sa Sandrom sam pre braka isto dugo izlazio. Nisam tip koji privatnost voli da iznosi u javnost. Privatno je privatno. Trudim se da to sačuvam iako se bavim javnim poslom. Nemam ništa protiv ako nas neko "uhvati" i slika negde na putu ili kako pijemo kafu. Neću se naljutiti ni razbiti foto-aparat, pogotovo zato što cenim novinare. Ali, da se sad dogovaram: biću tu pa ti me kao uhvati i slikaj za naslovnicu?! Možda to nekad i treba, ali meni još ne! Treba čuvati privatnost, posebno zbog dece, kćerke odrastaju, ne bi valjalo da dobiju neke komplekse.

Zdravko se oženio u 50-oj godini, a supruga Sandra nije bila njegova obožavateljka.
- Znala je ko sam, ali mi smo se slučajno upoznali u Brelima. Od 1985. do 1990. godine nisam pevao i pola godine bio sam u Splitu. Jedne večeri izašao sam u grad, bio sam u Brelima, u hotelu "Berulia". I tu je došla ona sa svojom rođakom iz Zagreba. Sandra je iz Osijeka. Nastavili smo da se viđamo i ta veza je trajala. Jesam se malo kasnije oženio, ali pre toga nisam bio za brak. Muškarcu treba malo vremena da se stabilizuje. To kad dođe – dođe. Sudbinski. U ženi prepoznaš nešto u što se zaljubiš. Privrženost, nepokolebljivost, ne znam šta bi to sve bilo, ali čovek u toj osobi mora prepoznati prijatelja, nekog ko te može pratiti. To je nekako bilo presudno.

Čolić ima 64 godine, a žene mu još bacaju grudnjake na pozornicu. Na pitanje šta radi sa njima i da li Sandri smeta pažnja koju Zdravko ima kod žena, te da li je imala neki problem, pevač kaže:

- Ništa! Nekoliko sam puta uzeo neki crveni kao suvenir. Gde završe drugi, ne znam. To su grudnjaci za jednokratnu upotrebu, za koncert. Sandra je imala jednu neugodnost. U Beogradu, na Banovom brdu, jedna obožavateljka napala ju je nožem. Sandra se izmakla, ali čak ju je malo zakačila po licu. Srećom, nije bilo posledica. Ništa drugo neprijatno nije se dogodilo. Ona to prihvata normalno s obzirom na to da je to deo mog posla. Mi smo navikli na te stvari. Ona kao supruga i majka zna šta može da očekuje. Ima tu provokacija, ali mi smo stvorili fenomenalan odnos da se otprilike zna šta je istina, a šta ne.

Pevač je otkrio i kako provodi vreme sa kćerkama.
- Starija je počela da izlazi, sad je tu pubertet i tata je u službi. Vozi i razvozi. Nekad ja, nekad očevi njenih prijateljica, prave se kombinacije. Što se tiče odnosa s decom, trebalo bi da malo više podržim ženu. Ovako se zna da je tata popustljiv, a deca to uvek koriste. Ima perioda kada ne radim mnogo, eto u zadnje smo dve godine dosta zajedno. Putujemo zajedno, voleo bih da ih dovedem u Split, da ostanemo 4-5 dana i da ih provedem malo kroz grad. Žena treba da bude gazda u kući. Kod nas je bila majka, ona je bila domaćica, a otac je glava, zarađuje, od jedne plate se živelo, ali u kući je glavna mati. Moja supruga je završila filološki fakultet, ali ne radi, celi dan ima obveza s decom. To je veliki posao. Nikada nisam štedeo, novac nisam ni kockao, a moja majka nije mogla da veruje kako danas u ladici može biti 5.000 maraka, a sutra ih nema. Trošilo se, znaš ono: "Pozajmi mi 2.000 do sutra", a neko vrati, neko ne vrati. Ali popravio sam se otkako sam dobio decu. Pre toga, sve što sam zaradio potrošio sam na život, putovanja. Priznajem, bio je tu i jedan latentni minus, što jednom ekonomisti nije na čast. Kad je bilo, bilo je, kad nema, nema. Meni ne treba mnogo, mogu ja sedeti sa sendvičem na plaži i isto mi je super. Međutim, kada dobije decu, čovek se uozbilji.

Zdravko je uvek u dobroj kondiciji i otkriva kako to postiže.
- Pa moram da skačem. Treniram samo u kafani. Šalim se. Šetam se. Punim baterije u prirodi. Imam svoje faze, malo lenjosti, malo rekreacije. Imam tu latentnu kondiciju, a adrenalin je taj koji me povuče. Ja plešem instinktivno. Lepo je kada se uče pokreti, ali onda mozak ode na tu stranu, razmišljaš koji ćeš korak napraviti. Više volim da mi kretanje dođe spontano. Bio sam atletičar u mladosti, rekreativac. Darko Glavan jednom je rekao: "Čolini nastupi su nešto između atletske ekshibicije i plesa". Znači, trka na kratke staze, skok u dalj, razgibavanje i pokušaj da se nešto otpleše. Nemam ni stilistu. Sam biram sebi frizuru i odeću za nastupe.

Na pitanje da li se, osim farbanju kose, podvrgnuo i nekom zahvatu za pomlađivanje, Čolić otkriva:

- Samo dobrom vinu. Šta bih ja mogao na sebi raditi?! Ja sam Bosanac! Još da neko nešto pomisli?! Šalim se. Životna energija je najbitnija. Čovek, dok je zdrav, može sve. Pozitivna energija ono je što te nosi i to nema veze s godinama. Imam 64 i nosi me taj adrenalin i bosanski inat. Često odem u Sarajevo. Imam tamo mnogo prijatelja, ali puno nas je raseljeno po svetu. Iz Sarajeva sam otišao 1984. godine, ali ja sam Sarajlija! To je moj grad, to se ne može promeniti. Nisam jugonostalgičar u političkom smislu, neka svi imaju svoje države, ali lepo bi bilo da imamo bliže veze u trgovini, ekonomiji, sportu... Voleo bih da postoji regionalna fudbalska liga. U početku bi tu bilo i ludila, ali ljudi bi se navikli i s boljim osiguranjem i policijom na kraju bismo gledali odlične utakmice između velikih klubova. Navijam za "Željezničar", to se zna. Ali volim i "Hajduk" i "Crvenu zvezdu", mda sam kao dečak morao da navijam za "Partizan" jer mi je otac bio policajac. Na utakmice sam nekada išao s Davorinom Popovićem, Bregom.. Sad odem kada je neka važnija utakmica. Idem na velike koncerte - "AC/DC", "Rolling Stones", ali i na klasiku, Vlatka Stefanovskog...