Boško Janković sa suprugom Dijanom predstavlja četvoromesečnog sina Julijana

Po povratku sa odmora na sunčanom Kipru, fudbaler Boško Janković izdvojio je vreme da se sa porodicom fotografiše za magazin "Hello!" i predstavio najmlađeg člana porodice Janković, sina Julijana, koji je u februaru došao na svet. Njegovim rođenjem upotpunjena je porodična idila u kojoj uživa sa suprugom Dijanom i prvorođenim sinom Sergejom. Četvoročlana porodica u julu obeležava dva važna datuma, šesti rođendan starijeg sina, kao i osmu godišnjicu bračnog života, ali zbog klupskih obaveza tridesetogodišnji internacionalac te dane provešće razdvojen od najmilijih. Svestan prednosti i mana roditeljstva u porodici profesionalnog sportiste, bračni par Janković otkriva detalje svog odnosa koji brižljivo gradi i čuva od svih izazova i otkriva koliko je rođenje drugog deteta uticalo na odnose u njihovoj porodičnoj oazi.

Kako se snalazite u ulozi roditelja?

Boško: Sada je lakše i lepše nego prvi put. Mnogo je jači osećaj kod drugog deteta, jer sa prvim nisam znao šta me čeka, niti kakva je moja uloga. Čini mi se da je sada moje pokazivanje očinske ljubavi izraženije nego prema Sergeju. Što se Dijane kao majke i žene tiče, mislim da sam imao mnogo sreće. Ona im je posvećena dvadeset četiri sata i nadopunjuje sve ono što ja ne mogu da postignem i ispunim u ovom trenutku.
Dijana: Ljudi misle da nemam nikakve obaveze, da dadilje podižu decu, ali mi smo daleko od te priče. Nikada ne bih rađala dete da bi ga neko drugi odgajao. Vaspitavam našu decu, kuvam, perem, spremam, a roditelji su tu da pomognu ako zatreba i smatram da je to normalno.

Da li je Julijan mirnija beba nego što je bio Sergej?
Dijana: Meni se čini da je sve isto. I Sergej je kao beba bio miran, tek je kasnije postao živahniji. Julijan je mala dobrica, ali ima i on nemirnih faza. Vrlo je radoznala beba, zahteva da mu se posvetimo i jako voli da je u pokretu.

Pokazuje li Sergej znake ljubomore?
Dijana: Ni najmanje. Odlično je prihvatio brata i nemamo nikakav problem sa ljubomorom, niti zahteva veliku pažnju. Vrlo je brižan brat, pazi na Julijana i mnogo smo srećni zbog toga.

Delite li obaveze oko dece?

Dijana: Boško mi pomaže onoliko koliko može. Okolnosti koje podrazumeva profesionalno bavljenje sportom su njegov hendikep u roditeljskoj ulozi, ali Julijan to u ovom uzrastu svakako ne doživljava na taj način. Mislim da je mnogo važnije vreme koje Boško sada provodi sa Sergejem i na tome insistiram.

Kako izgleda vaše zajedničko vreme?
Boško: Često smo zajedno, idemo negde sami, igramo fudbal i razgovaramo.
Dijana: Sergeju je u ovom periodu važna očinska figura. Pre će se poveriti ocu nego meni, i zato mi je važno da provode što više vremena zajedno.

Priželjkujete li i devojčicu?

Dijana: Iskreno, bilo bi mi čudno da dobijem žensko dete. Mislim da bih bila stroga mama svojoj kćerki. Boško mi je još dokom sam bila u drugom stanju sa Julijanom stalno govorio da bismo mogli da dobijemo i treće dete. Onda sam mu ja rekla da zamisli da igra strašno tešku utakmicu i da mu negde u osamdeset devetom minutu kažu da bi mogao odmah posle toga da odigra još jednu. Oboje smo još mladi, možda za dve, tri godine poželimo još jedno dete, a možda ćemo ostati sa njih dvoje. Za sada ne razmišljamo o tome.

Ko je stroži roditelj?
Boško: Jesam strog, ali ne previše. Mislim da imam meru.
Dijana: Umem da budem stroga mama, ali Boško im je ipak veći autoritet.

Kako ste podneli drugu trudnoću?
Dijana: Vrlo malo ljudi je znalo da sam u drugom stanju, jer sam skoro celu trudnoću provela u Cirihu. Povremeno sam bila i u Veroni, ali je najčešće Boško dolazio u Švajcarsku, a najveći deo vremena provela sam sa Sergejom i roditeljima. Samo su najbliži prijatelji i rodbina iz Beograda dolazili kod nas.
Boško: Ove godine imali smo specifičnu situaciju, živeli smo na relaciji Cirih-Verona. Sergej je tamo krenuo u predškolsko jer je u Švajcarskoj obavezno da deca krenu od pete godine. Dijana je bila trudna, a ja nisam hteo da se oni razdvajaju. I posle porođaja, njih troje su bili u našem stanu, ali su Dijanini roditelji u svakom trenutku bili tu. Ja sam svake nedelje posle utakmice sedao u kola i vozio četiristo kilometara, odnosno nekih četiri sata vožnje, da provedemo zajedno dva dana. To jeste napor, ali znao sam zbog čega to radim i za njih mi ništa nije teško.

Kako ste se nosili sa tako dugim periodom razdvojenosti od supruga?

Dijana: Mi smo navikli na to. Da smo bili zajedno dvadeset četiri sata dnevno svakoga dana, pa da smo se sada razdvojili, verovatno bi to bio šok za oboje, ali tako funkcionišemo od kada smo se upoznali. Nikada nismo provodili sve vreme zajedno, zbog njegovih obaveza u klubu, ali mi super funkcionišemo tako. Malo se uželimo jedno drugog i zato tako dugo trajemo. Ni on ni ja nismo tipovi koji bi sve vreme provodili zajedno. Odlično se poznajemo i nema potrebe za nekim velikim razgovorima. Ja znam šta on radi, on zna šta ja radim, tako da nam je odnos i ovako odličan.
Boško: To je tačno, ali nije lako biti ni fudbaler, ni žena fudbalera. To je malo nerealan život, iako mnogi zamišljaju da je idealan. U neku ruku to je lepo, ali ima i drugu stranu medalje. Na neki način to što Dijana kaže da je to dobro za naš odnos, ali nije uvek lako. Onaj ko se profesionalno bavi sportom zna o čemu govorim. Ne radi se tu samo o fizičkom naporu. Često tu postoje velike tenzije i napori sa kojima nije uvek lako da se nosite.

Kako prevazilazite krizne periode?
Dijana: Sve probleme rešavamo razgovorom. Ume da bude napeto posle nekih situacija u klubu, kao i tokom prelaznog roka, ali ja sam tu da ga smirim i mislim da to dobro radim. Trudim se da ga posavetujem. Odrasla sam u Cirihu i malo bolje poznajem taj zapadni mentalitet. On je temperamentan i kao svaki Balkanac ume da se zainati, a ja se trudim da mu objasnim da tamo stvari ne funkcionišu na taj način. Mislim da sam, što se toga tiče, uspela da utičem na njega. Čini mi se da je sada mirniji i da više nije toliko impulsivan.
Boško: Slažem se. Sigurno sam mirniji nego u početku, a sada imam i više iskustva. Drugačije gledam na neke stvari.

Bliži vam se osma godišnjica braka, kao i Sergejov šesti rođendan. Kako ćete obeležiti ove datume?

Boško: Nažalost, zbog obaveza u klubu moram da otputujem u Italiju, tako da u to vreme neću biti sa njima. To su te neke situacije koje moramo da prevazilazimo. Ovog leta planirali smo da za Sergejov rođendan napravimo Julijanovo krštenje, ali to ćemo ipak ostaviti za sledeći dolazak.
Dijana: Nama datumi nisu toliko važni. Bitno je da nam je svaki zajednički dan dobar, a ne samo toga dana. Pre nekih pet, šest godina oboje smo zaboravili na godišnjicu i onda smo se našalili jedno sa drugim. On je meni kupio peglu i poručio mi da malo više peglam, a ja njemu sijalice, uz poruku da više povede računa o tehničkim stvarima u kući. Mi se šalimo na taj račun i mislim da je to odlično za naš odnos.

Produžili ste ugovor sa "Veronom" na još dve godine. Da li ćete nastaviti život na relaciji Verona-Cirih?
Boško: Pred nama je novi izazov, jer je Sergej u Švajcarskoj krenuo u predškolsko. Dijana i ja intenzivno razgovaramo o tome šta ćemo i kako ćemo. Voleo bih da budemo svi zajedno, ali u Veroni ne možemo da nađemo adekvatnu školicu na nemačkom, pa smo u dilemi šta da radimo. Ipak, šta god da odlučimo, siguran sam da ćemo doneti najbolju odluku za sve nas.

Ima li u vašem odnosu ljubomore?
Dijana: Naravno da ima, ali mislim da u vezi u kojoj ne postoji doza ljubomore prestaju emocije. Malo mora da postoji, ali ne sme da prelazi u posesivnost.

Imate li razumevanja za to što vaš suprug dosta vremena u Beogradu provodi u noćnom provodu?
Dijana: On dođe ovde jednom godišnje, a uz to je mlad i ja to razumem. I ja volim da izlazim, pa nekada zajedno odemo u provod, ali samo je bitno naći meru. Nemam ništa protiv izlazaka sa društvom, ali volim da se vreme rasporedi i za porodicu, i za brak, i za prijatelje. Drugačiji je razgovor žena kada ja izađem sa drugaricama, kao i njegov sa drugovima kada nema žena, zato je potrebno naći meru.
Boško: Tokom godine uželim se razgovora sa drugovima i smatram da je to normalno. Ne vidimo se dugo i imamo brojne teme za razgovor. Dijana i ja izlazimo i zasebno, ali i zajedno, a moj cilj izlaska nije alkohol ili nešto drugo. Ona i prijatelji znaju koliko volim muziku i još kao klinac sam imao period kada sam razmišljao da li da se bavim muzikom ili fudbalom. Zato, kada izađem idem na mesta gde se pušta strana muzika. To me ispunjava i to slušam i pred početak utakmice, jer me pokreće.

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +