Milica Dabović: Nikada se neću udati - brak je prevaziđena institucija || Hello Magazin!

Na proteklom Evropskom prvenstvu u košarci, naša ženska reprezentacija, predvođena kapitenom Milicom Dabović, osvojila je zlatnu medalju, čime se prvi put u istoriji plasirala na Olimpijske igre. Za šarmantnu tridesettrogodišnjakinju to je ostvarenje najvećeg sna, a posle Igara u Rio de Žaneiru planira da se povuče iz reprezentacije, u kojoj će ostati da igra njena sedam godina mlađa sestra Ana.

Odrastajući uz oca košarkaškog trenera, za energičnu sportistkinju iz Herceg Novog nikada nije bilo dileme čime će se baviti, a umesto lutkama u detinjstvu se igrala isključivo loptom. Smatra da čak ni propuštene ekskurzije i maturske večeri nisu bile žrtva, jer je košarka oduvek bila smisao njenog života. Iako je u karijeri napravila i poneki loš izbor, velike uspehe na samom kraju smatra darom od Boga u koga bez zadrške veruje. Ova energična plavuša odrasla je u patrijarhalnom okruženju sa dve sestre i jednim bratom, koji takođe treniraju košarku. Brak smatra prevaziđenom institucijom i ne mašta o idealnom porodičnom životu. Umesto za venčanjem više žudi za idealnim partnerom sa kojim će doživeti pravu ljubav neopterećenu konvencionalnim normama. O potomstvu za sada ne razmišlja već smatra da će pravo vreme za to doći tek u četrdesetim. Pre toga planira da se posveti podučavanju mladih generacija.

Jeste li očekivali pobedu na Evropskom prvenstvu i kakvi su vam utisci?
- Utisci se još nisu slegli. Donekle sam postala svesna uspeha kada smo izašli na terasu Skupštine grada Beograda, ali mislim da ću tek kada prođe neko vreme, postati svesna značaja ove medalje. Naša očekivanja pre odlaska na takmičenje bila su skromna. Samo smo želele da damo sve od sebe i da se na terenu borimo kao lavice, a rezultati su sami došli.

Da li vam je ova medalja bila posebno značajna s obzirom na to da ste na terenu bili sa sestrom Anom?
- Redak je slučaj da dve sestre igraju zajedno i osećaj je neverovatan. Već četiri godine i dva meseca Ana i ja igramo zajedno za reprezentaciju, a ove godine naš odnos je zaista bio neverovatan, jer smo se odlično nadopunjavale i razumele pogledom. Ja sam energija i noge našeg tima, a ona je glava. Neverovatan je osećaj kada imaš nekog svog u timu ko je najbolji i ko ti je najveća podrška.

Jeste li bili ponosni na sestru kada je proglašena za najbolju košarkašicu Evrope?

- Bila sam više nego ponosna. Ona je moje zlato.

Kakve su reakcije ljudi sa kojima se srećete poslednjih dana?
- To su uglavnom reakcije oduševljenja. Najviše me raduju poruke koje preko društvenih mreža dobijam od dece koja su tek počela da igraju košarku. Poruke koje mi oni šalju pune su emocija i često me dovedu do suza.

Da li se u tim trenucima sećate vaših početaka?
- Naravno, i žao mi je što tada nisu postojale društvene mreže da i ja nekome pišem, mada moram da priznam da nisam imala idola. Meni je samo bilo važno da budem bolja od najstarije sestre Jelice, kao što je i Ana želela da bude bolja od mene. Sada imam veliku želju da, kada se sledeće godine, posle Olimpijade, oprostim od reprezentacije, iskustvo prenesem na devojčice koje sanjaju o velikim košarkaškim uspesima. Planiram da otvorim školu košarke na Jahorini u hotelu "Vučko", čiji sam promoter. Mislim da mogu mnogo toga da im kažem o tome koliko je trnovit put do vrha i čega sve treba da se odreknu.

Znači li to da ste se psihički spremili za oproštaj od košarke, s obzirom na to da već imate isplanirano novo zanimanje?

- Škola košarke neće biti moje zanimanje, već moj hobi. Što se posla tiče volela bih da otvorim restoran ili kafić i da se zabavljam i uživam. Jer, u životu je najbitnije biti srećan. Imam želju i da bez opterećenja obiđem čitav svet, iako sam mnogo toga obišla tokom karijere. Ne volim mnogo noćne izlaske, ne pijem, ne pušim, ne jedem slatkiše i ne konzumiram kafu i gazirane sokove. Zato mi je najvažnije da imam miran život i da budem posvećena sebi i svom psu. Najvažnije mi je da budem kod kuće, jer sam, recimo, ove godine jedanaest meseci bila odsutna. Što sam starija, sve imam veću potrebu za domom, pa zato napuštam reprezentaciju, ali ću košarku posle toga igrati još dve ili tri sezone.

Da li će vam teško pasti život bez košarke?
- Neće. Treniram već dvadeset osam godina, a kada se budem povukla, imaću staž od tri decenije. Mislim da će mi baš biti interesantno u životu bez košarke. Tada ću konačno imati vremena da se posvetim sebi i prijateljima.

Vaš otac je bio sportski trener, jeste li oduvek znali da ćete biti košarkašica?

- Da, tata je igrao fudbal i bio je genije u tom sportu, ali se ozbiljno povredio i morao je da odustane od karijere. Zato je bio trener, a ja sam, kao i moje sestre i brat, dobila loptu čim sam prohodala. Kao devojčica nikada se nisam igrala lutkama, već samo loptom. Oduvek sam znala da ću biti košarkašica, jer taj sport najviše volim, mada sam trenirala i gimnastiku.

Da li je trebalo mnogo odricanja za postizanje vrhunskih rezultata?
- Jeste. Tokom školovanja gotovo nikada nisam išla na ekskurzije, što zbog treninga, što zbog toga što moji nisu bili uvek u mogućnosti da me pošalju. Propustila sam i maturske večeri, ali ja ne žalim za tim. Košarka je bila smisao mog života i smatram da nisam oštećena. Nisam bila ni previše druželjubiva, imala sam uzak krug drugarica.

Jeste li se rano osamostalili?
- Nisam, tek sa dvadeset dve godine sam se odvojila od roditelja, jer me tata nije pustio da to učinim ranije. Napravila sam mnogo grešaka tokom karijere i u izboru klubova, u kojima mi se dešavalo da ili taj tim nije dobar za mene, ili nemaju novaca, ili su loši ljudi. Put je uvek bio pravi, ali je pravac nekada bio loš. Zato moja sestra Ana uči na mojim greškama i ona ne donosi pogrešne odluke. Jako sam srećna što sada ide u Los Anđeles i što će tamo nastaviti karijeru. Imala sam i ja pozive iz Amerike, ali sam ih odbijala, jer nisam želela da budem tako daleko od kuće. Birala sam samo evropske klubove, a i odlazak tamo mi je teško padao.

Dajete li savete sestri Ani?

- Ana je toliko racionalna osoba da bolje savete daje ona meni nego ja njoj, iako je sedam i po godina mlađa. Ona ne pravi loš izbor jer dobro razmisli o svemu, dok ja idem srcem, čak ako to podrazumeva da udarim glavom o zid. Anu savetujem samo da se trudi da u svemu što radi bude srećna, jer to je najvažnije, i da bude dobar čovek. Moja omiljena knjiga od oca Tadeja kaže: "Kakve su ti misli takav ti je život". Tu knjigu sam nedavno pročitala po ko zna koji put i uvek joj se rado vraćam.

Jeste li vas dve atrakcija u rodnom Herceg Novom?
- Ana i ja uz najstariju sestru uvek smo bile atrakcija u našem gradu. Nas tri sestre Dabović sugrađani vole, posebno sada kada smo donele medalju.

Koliko su roditelji ponosni na vas dve?
- Tata vidi da je sve što je godinama radio donelo zlatne medalje, a mama je na sedmom nebu. Ona je moj heroj i njoj svi mnogo toga dugujemo. Uvek je bila stub kuće i retko koja žena bi sa četvoro dece i mužem, koji se svi bave sportom, mogla da izađe na kraj.

Jeste li po karakteru više na majku ili oca?
- Na mamu, ona je predobra osoba, a i ja sam takva. Uvek me je učila da se dobro dobrim vraća i ja verujem u to. Ono u čemu se nas dve razlikujemo je temperament, ja sam energična, dok je ona vrlo mirna.

Odrasli ste u velikoj porodici, maštate li o tome da i vi zasnujete takvu?
- Ne, ja nemam želju da živim u braku i nikada se neću udati. Jedina želja mi je da imam dvoje dece, kćerku i sina.

Zbog čega ste protivnik braka?
- Ne verujem u tu instituciju, jer, nažalost, ona danas više ne funkcioniše. Iako su moji roditelji više od četrdeset godina u srećnom braku, oni su zasnivali porodicu u drugo vreme. Danas taj papir više nikome ništa ne znači, bračni partneri se međusobno varaju, često se razvode, a meni je sve to neprihvatljivo i ne želim da imam takav život.

Jeste li nekada bili prevareni i razočarani u ljubav, pa imate takav stav?
- Nisam imala razočaranja i loša iskustva, ali jednostavno vidim šta se dešava oko mene i žao mi je zbog toga. Ne želim da budem deo takve igre.

Verujete li u ljubav?
- Verujem u ljubav i naravno da bih volela da pored sebe imam partnera koji će me voleti i koga ću ja voleti, ali možemo da se volimo i van braka.

Da li biste živeli sa muškarcem?
- Da, u vanbračnoj zajednici.

Imate li partnera i da li je teško održati ljubav na daljinu?
- Teško je imati emotivnu vezu kada ste profesionalni sportista i kada ste uvek odvojeni od kuće. Ja ne verujem u veze na daljinu, jer vidim šta se dešava ljudima oko mene i koliko su prevare postale česte. Osoba sam koja će sve uraditi za muškarca u kog je zaljubljena, tako da ne bih mogla da podnesem tako nešto. U mom životu nedavno se pojavio muškarac za koga bih volela da se ispostavi da je onaj pravi, ali tek smo na početku. Za sada samo maštam o idealnoj vezi sa njim i nadam se najboljem.

Kakvi ste u vezi?
- Uvek se trudim da se prilagodim partneru, mada mislim da mi je to mana. Ali, jednostavno želim mir u vezi i uradiću sve da dobro funkcioniše. Vrlo sam osetljiva pa ne pravim mudre poteze, već umem da budem i divlja upravo zbog te emotivnosti.

Planirate li da se ostvarite kao majka tek po završetku karijere?
- Da, ne žuri mi se sa tim. Mislim da ću roditi decu tek oko četrdesete.

Verujete li u Boga?
- Mnogo verujem u Boga i smatram da je sve ovo što se sada desilo na Evropskom prvenstvu neka jača sila i da nas je Bog nagradio medaljom, jer smo je i zaslužile. Mislim da sam zaslužila zlato jer sam dobra osoba i zahvalna sam Bogu na tome, a odužiću se tako što ću nastaviti da činim dobra dela. Obožavam da posećujem manastire i da čitam knjige oca Tadeja. Imam dva istetovirana krsta na telu i planiram da istetoviram treći. To je deo mene. Ljudi koji me dobro poznaju kažu da me u starosti vide u nekom manastiru, mada ne znam da li će doći do toga.

U finalnoj utakmici na Prvenstvu povredili ste ruku, jeste li sanirali povredu i hoće li vas ona omesti u daljoj karijeri?
- Povreda nije bila strašna. Pala sam na lakat i imala sam veliki hematom koji mi je blokirao ruku, tako da nisam mogla da je pomeram, pa sam propustila drugo poluvreme. Ipak, oporavak odlično teče i nema posledica. U karijeri nikada nisam imala ozbiljne povrede i smatram da me Bog čuva od njih. Nadam se da će tako biti i u naredne dve, tri godine, koliko još planiram da se bavim sportom.