Snežana i Dragan Stojković: Mnogi su se mešali u našu vezu, a mi smo srećni zajedno već trideset godina || Hello Magazin!

Fudbalski i trenerski as Dragan Stojković Piksi odavno je postao legenda. Osvajao je šampionske titule kao igrač, postizao nezapamćene uspehe kao trener "Nagoje", sa trideset godina bio je najmlađi predsednik našeg fudbalskog saveza, a nisu ga zaobišla ni najznačajnija sportska priznanja. Ipak, nedavno mu je uručena nagrada koja prevazilazi sportske okvire - od japanske carske porodice dobio je "Orden Izlazećeg sunca" za unapređenje prijateljstva između naša dva naroda. Među dobitnicima tog laskavog priznanja su i Elton Džon i legendarni engleski fudbaler Bobi Čarlton. Činjenica da je ovo najznačajnije priznanje te azijske zemlje i da je slavni Piksi prvi Srbin koji ga je dobio govori koliko ga Japanci poštuju. Njegovo ime nosi jedna avenija u Nagoji, kao i tribina tamošnjeg stadiona, a u centru grada je otisak stopala u mermernoj ploči, na kojoj je ćirilicom ispisano: "Hvala, Piksi".

Na velikom putu uspeha, Dragana već tri decenije u stopu prati supruga Snežana, sa kojom ima troje dece, kćerke Andreu i Anju i sina Marka. U porodici je nalazio snagu u teškim trenucima, mada je više bilo onih u kojima su sve petoro delili radost. Uprkos iskušenjima, koja često imaju deca poznatih i uspešnih roditelja, ovaj skladni bračni par najviše se ponosi time što su njihovi potomci stasali u zrele, odmerene i vredne osobe koje ne teže skandalima i naslovnim stranama, već se obrazuju na prestižnim fakultetima i stiču praksu u svetskim kompanijama. Poslednjih godinu i po dana, tačnije od kada je Piksi odlučio da napusti mesto trenera u klubu "Nagoja", petočlana porodica svuda putuje zajedno, a na okupu su bili i kada je ambasador Japana Masafumi Kuroki dodelio orden našem sportisti.

Kakvi su vam utisci posle dodele "Ordena Izlazećeg sunca", kojim vas je odlikovao japanski car?
Dragan: Nikada nisam maštao, niti sanjao da mogu da dobijem takvo priznanje. Ja sam samo radio svoj posao najbolje što sam znao, a to je očigledno ostavilo snažan utisak. Ponosan sam, ali, kao što sam rekao u govoru koji sam održao prilikom primanja ordena, ovo nije samo moje priznanje već i priznanje mojoj otadžbini Srbiji.
Snežana: Svi smo vrlo ponosni i srećni od trenutka kada smo čuli da će Dragan dobiti orden. U početku smo bili iznenađeni, jer dobro poznajemo japanski mentalitet i znamo šta znači kada japanska vlada i carska porodica nekome dodeljuju priznanje. Moj suprug je tamo jako popularan i ne može da se opiše koliko ga ljudi vole, jedino može da se doživi, ipak, nismo se nadali ovom ordenu.
Dragan: Naročito sam srećan što je nagrada došla posle mog odlaska iz Japana. Već godinu i po ne živim tamo i velika mi je satisfakcija što me nisu zaboravili. Tokom karijere dobijao sam mnoga prinanja - za najboljeg igrača, trenera ili najlepši gol, ali ovo je nešto što prevazilazi sportske okvire.

Koliko je čin dodele ordena bio emotivan za vas i vašu porodicu?
Dragan: Veoma, to su emocije koje se ne mogu opisati rečima. Ta unutrašnja sreća može samo da se doživi.
Snežana: Deca i ja smo sve ovo doživeli veoma emotivno, pogotovo što dobro poznajemo Dragana i znamo da nikada nema tremu kada drži govor i kada se obraća i na većim skupovima, ali ovog puta sam, na početku govora, prvi put osetila tremu u njegovom glasu. Takođe, on je čovek koji je poznat po tome da nikada ne čita govore, a ovog puta je pripremio ono što će reći.
Dragan: Imao sam unapred spremljen govor jer sam znao da će sam čin biti jako emotivan, a nisam želeo da propustim nešto da kažem. S druge strane, želeo sam da moj govor ne bude dosadan i suvoparan, a da ipak "pogodim metu".

Vi ste u dva navrata živeli u Japanu, prvo dok ste igrali za "Nagoju", a potom i kao trener tog kluba. Šta ste naučili od njihovog naroda?

Dragan: U svom govoru sam rekao da je Japan veličanstvena zemlja koja je, istorijski gledano, prolazila kroz teške faze, ali uspeli su da u kratkom periodu stvore stabilnu i moćnu državu. To je činjenica koja najbolje govori o kakvom narodu je reč. Oni mnogo rade, strahovito su lojalni i poštuju principe. Spadaju u ljude koji su nasmejani i život im prolazi u veselju, ali u poslu nema propusta. Jedna od njihovih najjačih osobina, koja mi se najviše dopada, jeste skromnost. Imali smo sreću da tamo živimo prvo sedam godina, dok sam bio profesionalni igrač, a potom još šest kada sam radio kao trener. Upoznali smo mentalitet koji je suprotan našem, što je bilo jedno veliko iskustvo i za mene i suprugu, a naročito za decu.

Da li ste vi i vaša porodica poprimili neke njihove osobine?
Dragan: Jesmo, jer smo dobar deo života proveli u Japanu i lepo je kada imate priliku da naučite nešto o drugim kulturama. Mnogo ljudi bi dalo sve da može da putuju i upoznaje druge krajeve sveta, a mi smo imali sreću da spojimo moj posao i zadovoljstvo i da vidimo da postoje i drugačiji načini života. Mi u Srbiji možemo da naučimo mnogo od Japanaca, ali i mi njima možemo da budemo inspiracija. Imamo talentovane ljude, tako da i oni mogu da se ugledaju na nas i postanu kreativniji.

Koliko život u drugim kulturama menja čoveka?

Dragan: Prirodno je da se menjaš jer upoznaješ novi način razmišljanja, ali treba ostati svoj i nikada ne zaboraviti poreklo. Za mene je život u Japanu bio veliko iskustvo jer sam shvatio da mnogo toga može da se uradi na jednostavan način i da odlično funkcioniše. Dok smo mi, recimo, skloni da sve što možemo zakomplikujemo, pa nam je posle potrebno mnogo vremena da rešimo situaciju koju smo bespotrebno zakomplikovali, a to vreme je novac i mogli smo da ga utrošimo na rešavanje nekih drugih problema. Japanci uvek nađu lakši put i nikada ne gube vreme.

Snežana, šta je vama bilo najinspirativnije dok ste živeli u Japanu?
Snežana: Njihova organizacija je besprekorna, uvek poštuju satnicu i dogovorene termine i to mi sada u Evropi smeta. Dok sam živela u toj zemlji kao žena sam se trudila da što više naučim o njihovoj kuhinji, o negi kose i kože ili o pravljenju ikebana.

Japanci su najmladolikiji ljudi na svetu, u čemu je tajna njihovog izgleda?
Snežana: Prvenstveno u ishrani koja se bazira na algama, ribi, povrću i korenju koje se ne koristi u evropskoj kuhinji. Takođe, njihove porcije su male. Posle toga dolazi nega na koju Japanke polažu veliku pažnju i to pre svega ona kućna, kao i masaže lica koje redovno praktikuju.
Dragan: Japanci poštuju hranu. Nikada ne ostavljaju višak u tanjiru i ponekad me je fasciniralo kako znaju da odrede koliko će im biti dovoljno da se zasite kada sipaju hranu. Za razliku od Evropljana koji, naročito kada je švedski sto, stave u tanjir sve što vide, a onda ostave više od pola.

Da li vam je bilo teško da se odlučite da napustite tu zemlju?

Dragan: Jeste, naročito kada sam 2001. godine odlazio prvi put. Kod njih su rastanci kao tragedija i ne stide se da pokažu emocije, i svi plaču. Oba puta kada sam odlučio i javno saopštio da ću otići, svako ko me je sreo, plakao je, svejedno da li su to roditelji u školi ili navijači na ulici. Pošto ni ja nisam od kamena, bilo mi je teško da sve to podnesem i da se psihički pripremim za odlazak.
Snežana: Kada smo odlazili 2013. godine, plakali su svi ljudi na aerodnomu, ali i svi zaposleni u "Lufthansi" kojom smo leteli. Iako smo se, s jedne strane, radovali što odlazimo da budemo sa decom, s druge, sve to nam je jako teško palo.

Šta je presudilo da napustite Nagoju i pored toga što ste veoma uspešno vodili taj klub?
Dragan: Radio sam tamo šest godine bez odmora i pauze i nastupio je do zamora. Takođe, deca su već bila na studijama, nisu živela sa nama i želeo sam da budem malo sa porodicom.

Poslednjih godinu i po dana konstantno ste sa suprugom i decom koliko vam to prija?
Dragan: Svi uživamo. Nikada nisam bio na ovako dugom odmoru. Imam priliku da obiđem mnoge delove sveta u kojima sam ranije bio, ali ništa od toga nisam uspeo da vidim.
Snežana: Moram da priznam da meni i deci sve ovo prija više nego njemu. Sa decom oboje imamo drugarski odnos, oni vole da su sa nama, tako da zaista uživamo.
Dragan: Ako samo uzmemo u obzir činjenicu da se za godinu i po dana nismo nijednom posvađali, to dovoljno govori koliko nam prija što smo zajedno. Dešava se često da kada ljudi ostave posao i budu stalno sa partnerom nastupe kriza i svađa. Kod nas toga nema.

Vaša deca su već odrasli ljudi, jeste li ponosni na njih?

Dragan: Moram da budem ponosan kada vidim njihovo ponašanje, kako u kući tako i van nje. To je naš najveći uspeh, prvenstveno Snežanin, pa onda i moj. Ne znam kako bih podneo da mi deca prave skandale ili da objavljuju neprikladne fotografije na društvenim mrežama. Naravno, oni su mladi i moraju da se provode, ali granica ne sme da se pređe.
Snežana: Sve troje su ozbiljno shvatili fakultete. Andrea i Anja su već diplomirale, dok je Marko na drugoj godini fakulteta. Andrea je završila i master i više od dve godine je radila praksu u nekoliko kompanija u Japanu, Srbiji i Španiji.
Dragan: Kada vidim Andreine izveštaje i mišljenja njenih pretpostavljenih, posle prakse u kompanijama za koje je radila, ne mogu da ne budem ponosan i zadovoljan jer svi imaju samo reči hvale.

Snežana, koliko vam je bilo teško da vaspitavate troje dece s obzirom na to da je vaš suprug bio prvenstveno posvećen poslu?
Snežana: Najteže mi je bilo da napravim balans i da se dovoljno posvetim i suprugu i deci. Dok su bili mali svi smo zajedno putovali. Kasnije, kada je Dragan po drugi put otišao u Japan, oni su ostali da se školuju u Parizu, tako da su vrlo mladi morali da se osamostale. Učila sam ih da njih troje međusobno budu upućeni jedni na druge, ali i da imamo poverenje. Ništa im nije zabranjivano i o svemu smo pričali. Moj život se godinama odvijao sa koferima, jer sam malo bila sa Draganom u Japanu, malo sa njima u Parizu. Mnogi će reći "blago njoj", ali to bilo nimalo lako. Ja sam maštala o tome da živimo na selu, samo da smo svi zajedno i da ne moram više da ulazim u avion.
Dragan: Vaspitanje dece prvenstveno je bilo pod Snežaninom kontrolom, tako da njoj pripadaju najveće zasluge za njihove rezultate.
Snežana: Razlog tome je i što smo mi različitog temperamenta. On je vrlo popustljiv prema njima, dok sam ja stroža i kod mene sve mora da bude beprekorno.
Dragan: Ispostavilo se da smo dobra kombinacija, jer su rezultati bolji od očekivanog.

Kakvo je bilo vaše detinjstvo i kako su vas roditelji vaspitavali?
Dragan: Odrastao sam u patrijarhalnoj i poštenoj porodici, imao sam srećno detinjstvo. Nije bilo izobilja, jer smo živeli od jedne radničke plate, ali sam uvek imao šta da pojedem i obučem.
Snežana: To je bilo vreme kada su svi imali iste televizore, i iste automobile, i tada smo bili najsrećniji.

Jeste li tada maštali o tome da ćete jednog dana postići neverovatne sportske uspehe?
Dragan: Nisam, jer sam kasno počeo da se bavim fudbalom. Tek u sedmom razredu. Otišao sam jednog petka 1979. godine na prvi trening, a već u subotu sam postao član "Radničkog". Znao sam da igram najbolje fudbal u ulici i u školi, ali nisam znao da ću se time baviti. Roditeljima i sestri nekoliko meseci nisam govorio da sam počeo da treniram. Onda je otac na poslu u "Mašinskoj industriji" čuo ljude kako pričaju da se u klubu "Radnički" pojavio neki Piksi koji je čudo od deteta. Došao je kući i pitao me da li sam ja taj Piksi ili je to neko drugi. Bio sam uplašen i nisam znao šta da odgovorim, ali kada mi je rekao "slobodno mi kaži"- priznao sam. Njegova reakcija je bila da slobodno mogu da treniram, ali da ne smem da zapostavim školu. Tako je i bilo. Uvek sam stajao čvrsto na zemlji. Čak i kada su u ono vreme dolazili novinari iz Beograda u Niš da naprave reportažu o meni i kada su slikali moje profesore i čitav moj razred, nisam poleteo. Nisam hteo ni da kupim novine koje je čitava škola čitala.

Da li je takvo vaše ponašanje stvar vaspitanja ili karaktera?
Dragan: To je stvar karaktera, ali je i vaspitanje imalo veliku ulogu u svemu. Ja sam prema svom ocu sve do njegove smrti osećao, ne mogu da kažem strah, ali jedno veliko poštovanje.

Jesu li vaše ambicije da nastavite da se bavite poslom trenera?
Dragan: Jesu, kada sam 2007. dobio poziv od "Nagoje" i kada sam odlučio da ga prihvatim, bio sam presrećan što se vraćam na teren. Taj zeleni travnati pravougaonik je moj život. Pokazao sam da sam pobednik u duši i da mogu da radim taj posao, ali ne po svaku cenu. Ne želim da prihvatam ponude samo da bih zaradio novac, već da moj angažman ima smisla.

Vaša deca polako rastu i dolazi vreme kada će i oni zasnovati svoje porodice, spremate li se za te trenutke ili vam se čini da su prebrzo porasli?
Snežana: Prebrzo su porasli, zato sada maksimalno koristimo trenutke da sve petoro budemo na okupu. Anja je za sada najbliža toj odluci, mada im se ne mešamo. U našu vezu, koja je na početku bila burna, svi su se mešali, a mi smo, evo, srećni zajedno već trideset godina.
Dragan: Roditelji koji misle da mogu da se mešaju u emocije svoje dece i da nekog spoje ili razdvoje, prave fatalnu grešku. Na partnere naše dece uvek gledam kao na svoju decu i sve smo prihvatili kao članove porodice. Oni to osećaju i vole da provode vreme sa nama. Naša kuća je uvek bila puna dece, još kada su oni išli u školu i kada su dovodili drugare na takozvani "sleep over". Sada kada su odrasli, to se nastavilo sa njihovim emotivnim partnerima. Odlično funkcionišemo i sa svima imamo lep odnos.