Pola sata sa... Vladimir Đorđević || Hello Magazin!

Zabranjujete li sebi konzumiranje informacija iz medija tokom godišnjeg odmora?
- Ne, ja sam na to "navučen" već dvadeset četiri godine, koliko se bavim ovim poslom. Još od kada sam počeo da koristim android telefon, odmor bez konzumiranja informacija nam je zapravo svima onemogućen.

Nedostaje li vam rad u sportskoj redakciji?

- Naravno, ali to sam jednostavno rešio, svakodnevno posećujem kolege iz sportske redakcije i diskutujemo o svim sportskim događajima. Uz to, često umesto u "Bulevarovu" "greškom" uđem u montažu bivše redakcije.

Zašto je dobro biti voditelj "Bulevara", a zbog čega od toga "opada kosa sa glave"?
- Zbog toga što mogu da budem ono što jesam, a da mi ne opadne kosa sa glave. Bukvalno.

Kada vam u živom programu nedostaje pitanje, postoji li neki štos koji uvek upali?
- Uvek se setim nekog "vulinizma", "palminizma", "čedizma", "sorajizma", "mimiorizma". To uvek nasmeje gledaoce, a posle nas sve natera na plač, pošto shvatimo gde i sa kim sve živimo u istoj državi.

Koga biste rado voleli da vidite u vašoj "vrućoj" stolici u studiju i šta biste pitali tu osobu?

- Aleksandra Vulina. Pitao bih ga da li zaista kontaktira sa Kingloncima i za koliko bi mi prodao svoje kvazi-Mario Bros pantalone na tregere. I, naravno, Željka Joksimovića, da nam objasni kako je to biti savršen i kako je kao takav mogao da podnosi one kandidate sa viškom kilograma u "X faktoru".

Da ste predsednik vlade, koju zabranu biste odmah ukinuli i zašto?
- Promenio bih skoro sve zakone, počev od poreske politike i pravosudnih zakona, a prvo bih uveo zakone koji bi regulisali kulturu i omogućili joj da bude primarna u Srbiji bar dve godine.

Imate li ambicije da se jednoga dana bavite politikom?
- Ne, jer nisam sklon korupciji, laganju, menjanju tabora, to jest stranaka, a o tome što bih bio primoran da gledam svoje stranačke kolege, kao i članove drugih stranaka da i ne govorim.

Šetnju kojim bulevarom posebno pamtite?

- Šetnju bivšim Bulevarom revolucije, osamdesetih godina prošlog veka, kada sam svakodnevno odlazio u baštu "Studentskog kulturnog centra".

Volite li ponekad da se potpuno osamite ili ste uvek raspoloženi za društvo?
- Volim da se osamim pred početak emisije i posle nje. U ostalim situacijama volim da sam okružen prijateljima, a naročito neprijateljima.

Jeste li glavni zabavljač među svojim prijateljima?
- Ne, nisam uvek glavna luda u društvu.

Šta je vaš lek za dušu?

- Košarkaški i fudbalski klub "Partizan", vožnja biciklom sa porodicom, dobra knjiga i "grobarski" treš romantizam.

Ispunjavate li deci sve želje ili umete uspešno da "rukujete" izrazom "to ne može"?
- Taj izraz postoji? Da, postoji u "Diznijevim" crtaćima i u mom detinjstvu.

Da požele da se bave vašim poslom, šta biste im na to rekli?
- Odmah bih ih odveo kod psihologa. Mada bi pre trebalo kod psihoterapeuta ili neke vračare, da im izbije tog đavola iz glave.

Postoje li neke ozbiljne situacije u kojima vas deca ponekad ne shvataju ozbiljno?

- Samo kad gledam utakmice mog omiljenog kluba "Partizana". Doduše, tada se lome između toga da li se šalim ili mi je potrebna pomoć.

Šta vam je veći izazov, da budete interesantni gledaocima ili porodici?
- Da napokon shvatim poentu igranja igrica "Minecraft" i "Clash of Clans" i tako svom sinu postanem interesantan.

Koji sopstveni lapsus ne možete da zaboravite, a želeli biste?
- Ima ih toliko da biste morali da mi posvetite ceo jedan broj magazina "Hello!" da ih nabrojim. Šalim se, savršen sam i nemam lapsuse, i nemate pojma koliko sam pocrveneo dok izgovaram ovu rečenicu.

Koji je vaš životni moto?
- On staje u navijačke stihove: "Ima jedan tim, ceo sam život s njim...".

Intervju: Deana Đukić
Foto: Mirko Tabašević