Tonči Huljić: Kćerka Hana i sin Ivan uspeh su moje žene Vjekoslave || Hello Magazin!

Nesvakidašnji dar za stvaranje melodija koje se pevaju širom regiona učinio je hrvatskog kantautora i producenta Tončija Huljića jednim od najuspešnijih ljudi u šou-biznisu na ovim prostorima. Pored grupe "Magazin", sa kojom je napravio brojne hitove, hrvatski muzičar upustio se u solo projekat sa bendom "Madre Badessa", sa kojim stvara numere za svoju dušu, koje pronalaze put do srca publike. Sa suprugom Vjekoslavom u braku je gotovo tri decenije, a dvadesetsedmogodišnji sin Ivan i dve godine mlađa kćerka Hana njegov su ponos i inspiracija. Četvoročlana muzička porodica Huljić u rodnom Splitu vodi život koji opisuju kao rijaliti-program bez kamera, gde je svaki dan nova avantura. U razgovoru za magazin "Hello!" pedesettrogodišnji kantautor govori o razlozima zbog kojih danas najradije sa suprugom odlazi na poslovna putovanja i otkriva zbog čega sve češće pomišlja da se sa porodicom odseli iz rodnog Splita. Na početku razgovora osvrnuo se na nedavno finale muzičkog šou-programa "X faktor" i njegovo učestvovanje u ovom projektu:
- Emotivno sam vrlo zadovoljan, a ono čime uslovno rečeno nisam je veliki napor koji ulažete kada ste deo ovakve priče. Ja ipak živim u Splitu i nije mi bilo jednostavno da "potegnem" svaki vikend u Beograd.

Šta očekujete od pobednika ove sezone Amela Ćurića?

- Svuda u regionu na delu je smena generacija. Prema tome, ne očekujem samo od njega, nego i od Adnana, i Tarika, i od momaka iz grupe "9control". Mala Iva Ćurić je dugoročniji proces, premlada je, ali je odličan potencijal. Postoje zakonitosti koje nismo izmislili ni ja, ni produkcija "X faktora", već je to jednostavno tako, a izvođač je tu da se adaptira na pravila. Svako može da bude buntovnik, ali svaka sloboda ima svoju cenu. Sloboda je najskuplja na svetu.

Koliko je vama teško da pravite profesionalne kompromise?
- Još ih pravim. Srećom, ja sam bio buntovnik sa razlogom, koji je uspeo da nametne neka svoja pravila igre, ali kada se osvrnem, vidim da i danas ima pesama koje pišem, a ne činim to rado.

Duetska pesma sa Masimom Savićem sigurno nije jedna od tih kompozicija.
- Nikako. Bilo je potpuno prirodno da mu ponudim jedan alibi da poludi. Njemu je to sviranje gitare bilo super. Mislio je da će rad na pesmi trajati mesecima, kako on to generalno radi, ali je sve bilo završeno za tri dana. Radio je sve ono na šta, inače, ne pristaje.

Da li ćete uspostaviti saradnju i sa Željkom i Aleksandrom?

- Željko i ja ćemo sigurno nešto napraviti zajedno. Aleksandra me je na finalnoj večeri prijatno iznenadila. Ja sam osoba koja se teško koncentriše na jednu stvar, mozak mi uvek radi na četiri fronta paralelno, a kada nešto uspe da mi potpuno zaokupi pažnju tri i po minuta, za mene je to nešto sjajno. Ona to odlično radi i tom interpretacijom je argumentovala sve ono što je govorila takmičarima.

Videli smo kako se članovi žirija slažu u emisijama, a šta se dešavalo iza kulisa?
- Večere i prijatni dugi razgovori. Nas četvoro se pre ovoga nikada nismo družili. Ljudi su očekivali da ćemo se međusobno rastrgnuti, međutim, desilo se potpuno suprotno. Tokom snimanja smo otkrili da smo i civilizacijski i interesno svi na istom nivou, da imamo sličan familirajni pedigre, da na isti način osmišljavamo porodicu, život, pesme i da svako ima svoj rakurs, ali da nam je cilj svima isti.

Pažnju je privukao i vaš stajling u šou-programu. Ko je zadužen za odabir odevnih kombinacija?

- To je neki moj ukus i oblačim se onako kako me toga dana "opali". Nekada mi "pucaju" odela, a nekada ležernije varijante. Možda imam bipolarni poremećaj, to je danas moderno. Da sam u Holivudu, sada bih se hvalio da sam bipolarna ličnost i to potvrdio svojom garderobom.

Supruga Vjekoslava s godinama sve češće putujete sa vama na nastupe i gostovanja. Šta je uzrok tih promena u vašem odnosu?
- Glupo mi je da kažem da starim, međutim, to nam se svima dešava. Sve se to diže na jedan viši nivo odnosa. Prvu polovinu života potrošiš ganjajući karijeru, a u drugoj polovini pokušavaš da životu daš smisao. Sticajem okolnosti, nas četvoro smo svi u ovom poslu, pa tako i živimo.

Da li vam je drago što se i vaša deca bave muzikom?
- Za kćerku mi je okej, ali nisam želeo da sin toliko voli muziku, pogotovu zato što voli brit-pop, zbog tog mog bivstvovanja u Engleskoj. To je ta "old fashion school", a danas moraš da imaš "killer instinct" da bi preživeo, a on ga nema. Ima osećaj za lepu melodiju i lepu pesmu, a danas moraš da industrijalizuješ svoje razmišljanje ako želiš da se stvari prodaju. On nije sklon tome, takav je na svoju mamu. Kćerka je praktičnija, ona želi da komponuje za mjuzikle i filmsku muziku i sada po završetku pete godine studija planira to da upiše u Londonu.

Razmišljate li da se svi porodično tamo preselite?

- Sve ima svoje prednosti i mane. Ja obožavam život u Splitu, ali stvara se preveliki jaz, koji se sa nacionalne lagano preliva na međuklasne sukobe i, objektivno, nisam optimista. Ne sviđa mi se preveliki jaz između bogatih i siromašnih, koji se stvara u svim ovim zemljama i ne predviđam neki "happy end". Smatram da svako ko je ozbiljan i razmišlja o budućnosti svoje dece i budućnosti njihove dece mora u jednom trenutku da napravi presek.

Kako izgleda vaš porodični život u Splitu?
- Teško mi je da u ovakvim ekonomskim uslovima na taj način govorim o svom životu i radije bih to preskočio. Nije vreme za dizanje glave.

Jeste li zadovoljni sobom kao ocem i suprugom?
- Zadovoljan sam svojim život i svojom porodicom. Da mogu da promenim neke stvari iz prošlosti, sigurno bih, ali koji čovek ne bi. Kao svi ljudi i ja imam probleme, nisam izvučen iz ekonomskog konteksta u kome svi živimo i snalazim se kao svi drugi, ali sam zadovoljan.

Jeste li ponosni na svoju decu?

- To je uspeh moje žene. Ja sam bio na turnejama, a posle sam ganjao poslove, čisto da bih ih kalemio jedno na drugo, a kada sam se osvrnuo, rekao sam u sebi: "Što su ova deca lepa i fina". Ali na mamu.

Šta biste rado promenili kod svoje dece da možete?
- Baš tu finoću. Oboje su previše fini, nemaju taj mangupluk u sebi. Oni u životu nisu opsovali, ne piju, ne puše, vezuju se kada sednu u automobil, staju na crveno i drže se saobraćajnih propisa. U današnjim uslovima vrlo je teško preživeti ako si takav.

Zameraju li vam neke propuštene trenutke koje nisu proveli sa ocem?
- Ne. Oni su svesni da im je život potpuno drugačiji od života drugih ljudi. Svi njihovi prijatelji okupljaju se kod nas u kući, jer im je interesantno da gledaju sve to kroz šta sam ja prošao i kako živim. I ceo život živiš rijaliti, samo što on nije na teleivziji nego u tvojoj kući.

Kakav odnos imate sa sinom, koliko ste strogi?
- Vokacija oca je da se sa sinom svađa, a da kćerku miluje. Ali ne smeš se puno svađati, moraš i da daješ očinsku podršku. Nije lako biti sin ovakvog oca, to je stvarno teško. Ja nisam laka osoba, iako mislim za sebe da jesam, ali definitivno nisam. Prevelika je ta sena koju stvara moja krošnja iz koje treba izaći. I njegova majka je takođe uspešna žena pa nije jednostavno biti dete takvih roditelja. Nas dvojica vodimo ozbiljne razgovore, on je jedna prekrasna osoba kojoj malo fali, ali neću reći šta, to će ostati za razgovor između njega i mene.

Vaša supruga odaje utisak zadovoljne žene. Koliko se trudite da joj udovoljavate u svemu?
- Ne trudim se onoliko koliko je ona zaslužila, a sigurno manje od onoga koliko se ona brine o meni. Ja ne znam kako bi izgledao život bez nje. Mi bismo svi oblačili cipele na rub, uključujući i našu pudlicu Mimiku.

Koliko je teško da se ne posrne kada imate sve uslove za to i sačuvati porodicu?
- Ne znam mnogo primera posrnulih porodica. To se više čita u novinama i beletristici, to je mit. Svi oko mene su familijarni ljudi, ja sam potekao iz takvog miljea. Svi smo u normalnim brakovima, normalnim, malograđanskim, stereotipnim brakovima koji su interesantni. Nikada ne znaš šta može da se desi, ali što bih razmišljao o tome. Znam da nikada nisam upoznao ženu koja bi mi odgovarala kao Vjekoslava.

Kako ste prepoznali da je baš ona ta?
- U sekundi, to je bio klik. Izašao sam iz bioskopa i video vilu koja je prošla pored mene. Najlepša devojka u Splitu. Tada nije bilo mobilnih telefona i gadno sam se namučio da je nađem, a kada sam je našao, pustio sam da prvo ona baci udicu. Posle prvih petnaest minuta na sastanku rekao sam: "Ovo mi je žena, idem sada raditi, ovo smo rešili". Jednostavno, bilo je instinktivno.

Da li joj se iskreno divite na svemu što je prošla sa vama?
- Kako da ne. Ona je kao što kažu i njeni tekstovi - žena, majka, kraljica. To joj svi priznajemo, tako je gledamo i tako se odnosimo prema njoj. Nas dvoje imamo iste afinitete i razumemo se i kada se ne razumemo.

Koliko vam prija život u pedesetim?
- Ujutru kad se probudiš, osetiš da, gle čuda, kao svi i ti stariš. Osetiš te neke tegobe u organizmu i zato mi je važno da se svakoga dana rekreiram. Navikao sam da se ujutru fizički maltretiram, po podne da odležim i onda predveče da pišem. Bilo koji od tih segmenata da mi fali, ja se punim negativnom energijom, živčan sam i imam pojačano udaranje srca. Zbog toga mi je taj balans važan.

Da li to podrazumeva i vođenje računa o ishrani?
- Mnogo vodimo računa o tome u kući, pogotovu Vjekoslava. Jedem puno ribe, a sada sam morao izbaciti i gluten. Posle dugog ispitivanja otkrili smo da sam alergičan i to mi je dugo stvaralo smetnje, koje mi nisu bile jasne. Mučila me je želudačna kiselina i bojao sam se da je problem sa srcem zbog istorije te bolesti u mojoj familiji. Na sreću, lekari su otkrili pravi uzrok i sada je mnogo bolje. Prilagodio sam ishranu i nije mi problem da se pridržavam toga.

Jeste li se odrekli i poroka?
- Od poroka volim vino i nikako da se rešim cigara, ali doći će i to vreme, ja se nadam.

Kakvi su vam planovi?
- Opasno sam se "uhvatio" mjuzikla i trenutno su dva u pripremi, a radim ih sa Mirom Gavranom. On je u ovom trenutku jedan od najvećih dramaturga u svetu, njegovi naslovi se igraju u više od pedeset dva komada širom sveta. Uz to, radujem se i koncertu sa bendom "Madre Badessa" u Centru "Sava" na moj rođendan u oktobru, a posebno što će sa nama učestvovati i moja kćerka.

Intervju: Deana Đukić
Foto: Mirko Tabašević