Dragana Katić: Bolan period zbog smrti majke lakše sam podnela uz podršku sinova i partnera || Hello Magazin!

Voditeljka emisije zabavnog karaktera "Grand šou" Dragana Katić svojom vedrinom pleni sa malih ekrana. Kao vrhunski profesionalac, maksimalno je posvećena poslu, koji joj je beg od teških životnih situacija i u kome je često pronalazila utehu, jer pred reflektorima zaboravlja privatni život. Ponosna majka sedamnaestogodišnjih blizanaca Bojana i Bobana u odgajanju dece imala je veliku podršku svojih roditelja, za koje je bila jako vezana, te joj je njihova smrt bila najveći udarac. U razgovoru za magazin "Hello!" Katićeva priča kako je uspela da se izbori sa najtežim udarcima, na koji način su je oni zbližili sa sinovima, kao i o svom partneru, koga krije od očiju javnosti iako su zajednički život započeli pre više od decenije. Na početku razgovora osvrnula se na emisiju čiji je domaćin i otkrila tajnu njene dugovečnosti.

Koliko vam je važna činjenica da će se emisija "Grand šou" ponovo prikazivati na televiziji sa nacionalnom frekvencijom?
- Za mene je publika ista i svaki posao mi je izazovan, bez obzira na to da li se prikazuje na nacionalnoj ili na nekoj, uslovno rečeno, manjoj televiziji. Naravno, drago mi je što se "Grand šou" vratio, jer je to na neki način zaštitna emisija "Grand produkcije" i traje već šesnaest godina.

Jeste li u nekim trenucima osetili zasićenje tim formatom i poželeli profesionalnu promenu?

- Kada dobijem raspored i vidim da imam gustu nedelju, pomislim kako mi je potreban odmor. Međutim, onog trenutka kada odem na posao, taj osećaj prestane. U momentu kada uđem u studio zaboravim na sav umor i pristupim poslu kao da ga radim prvi put u životu. Kada stanem na scenu, potpuno zaboravim svaki životni problem, izazov i teškoću.

Koliko vam je važno da stalno vodite računa o izgledu na sceni i plašite li se konkurencije - mlađih voditeljki koje se pojavljuju na malim ekranima?
- U ovim poslu morate da vodite računa o svom izgledu. Pored ličnih kvaliteta i znanja, ovaj posao zahteva i održavanje fizičkog izgleda. Meni to ne pada teško jer bih to radila i da se bavim nečim drugim, jer je to moj stav u životu. Što se tiče mlađih koleginica, ne smatram da su mi one konkurencija. Ne zato što ja nemam konkurenciju, već što ne može da se pravi poređenje između nekoga ko ima dvadeset godina i mene, koja imam gotovo pedeset. Radim ovaj posao dvadeset devet godina i mi smo kolege koje rade svoj posao bolje ili lošije. Na zalasku karijere mogu da razmišljam o nekim drugim formatima koje bih mogla da radim, ali kada je izgled u pitanju, ne mogu da se takmičim, jer uz svu negu ne mogu da izgledam kao devojka od dvadeset godina.

Retka ste javna ličnost koja ne krije da se podvrgla estetskim intervencijima - podizanje kapaka i liposukcija bokova.
- Kada obavljate javni posao, ljudi od vas očekuju da podelite sa njima neke stvari iz svog života. Neke duboko intimne trenutke nisam plasirala u javnost, ali sve što bi nekome moglo da pomogne i da ga podstakne imam potrebu da podelim kao javna ličnost. Ako se pojavljujete dvadeset godina na televiziji i ljudi znaju kako ste izgledali, i odjednom se pojavite zgodniji i lepši, normalno je da ne radi vreme u moju korist da bih izgledala bolje, već ja radim na sebi. Zašto ne bih rekla da sam nešto radila kada to nije deformisalo moj izgled, već sam samo skinula nešto što mi je smetalo i zašto ne bih pokazala nekome da može da izgleda bolje.

Suština je da ukažete da nije sramota promeniti nešto na sebi ukoliko ćete zbog toga biti srećniji?

- Ja nisam promenila samo svoj izgled već i životnu filozofiju. Počela sam da vodim računa šta ću da jedem i u kojoj količini, jer estetska hirurgija u tom slučaju ne može da pomogne. Estetska hirurgija nije mogla ni da mi donese harizmu, već sam radila na svojoj ličnosti, na pozitivnom stavu. Počela sam da treniram i okrenula sam se zdravom životu, jer morate da uspostavite sklad između duha i tela.

Verujete u snagu pozitivnih misli.
- Imala sam životne izazove i proživela vrlo teške dve, tri godine života, kada sam se suočavala sa patnjom i borbama, pa sam se trudila da nešto iz toga naučim, a ne da me to slomi. Pokušala sam da u tim izazovima vidim koliko snage imam i kako da se izborim.

Koji su bili najteži trenuci kada ste se trudili da budete jaki uprkos bolu?
- Bila sam jedinica i rasla sam u skladnoj, dobroj porodici, sa dobrim roditeljima. Bili smo vrlo povezani i lepo smo živeli. Kada sam izgubila oca, to je bio težak i šokantan period u mom životu, posebno što sam bila mnogo vezana sa njega. Imali smo poseban odnos, kakav samo kćerka može da ima sa ocem. Posle toga izgubila sam majku. Prošla sam kroz njenu bolest, borila sam se sa svim onim izazovima koje mi je svaki dan nosio, a znala sam da odlazi neko ko mi je tako drag i blizak. Meni je majka bila desna ruka u odgajanju dece i moji sinovi su mnogo bili vezani za nju. Istovremeno sam se borila za njen život i za to da moja deca to prihvate i sa svojom tugom što nam se to dešava, jer su mi roditelji umrli relativno mladi.

Kako ste uspeli da prebrodite tu emotivnu krizu?
- Stalno sam tražila neku svetlost u nečemu i kada je gotovo bio kraj, Bojan i Boban su mi rekli: "Mama, ako ti budeš dobro i dobro prođeš kroz ovo, mi ti obećavamo da ćemo i mi dobro proći." To je bila moja svetlost u mraku u kome sam bila. Tada sam odlučila da ću proći dobro. Moja životna filozofija je da se život sastoji od odluka i prihvatanja. Meni su moja deca dala smernicu i jedni drugima smo pružili podršku u najtežim trenucima. Moja majka je najteže bolovala u trenutku kada su oni upisivali gimnaziju, kada je trebalo da idu na matursku ekskurziju, na matursko veče i da se raduju. S druge strane, njima jako bliska osoba je nestajala na njihove oči i trebalo je pomiriti tu radost i žalost, ta uzburkana osećanja u njihovim mladim godinama i pravilno ih kanalisati. Ja sam bila tampon-zona između svega što se dešavalo i kada je sve prošlo rekla sam sebi da sam uspela. Tada sam shvatila da nas je tuga koju smo preživeli povezala.

Vaši sinovi su sazreli pre vremena.
- Njima su sva životna iskušenja koja su imali pomogla da sazreju. Mogli su da ih odvuku na drugu stranu, ali je važno kako se stvari postave u životu. Neke činjenice ne možemo da promenimo, tugu ćemo uvek nositi sa sobom, ali neke stvari možemo da promenimo.

Izgradili ste odnos pun poverenja.
- Imam dva izuzetno zrela i ambiciozna dečaka koji rade na sebi i koji su uspešni u školi i u vanškolskim aktivnostima. Ponosna sam na to što su obrazovani mladi ljudi koji imaju ambicije da nešto novo nauče i probaju. Jako smo bliski, dele sa mnom svoja osećanja. Najviše volim kada se u nekim situacijama dvoume i traže moje mišljenje, na to sam jako ponosna.

Možete li da pošaljete poruku samohranim majkama da je moguće da istovremeno budu uspešne i da decu izvedu na pravi put?
- Prvo, važno je da decu nikada ne lažete i da im objasnite zašto ste odlučili da budete samohrana majka. Važno je da im kažete apsolutnu istinu u bilo kom životnom uzrastu i dobićete povratnu reakciju - njihovu istinu u odnosu sa vama. Ja nisam bila klasična samohrana majka, jer sam imala podršku moje majke i oca, i svoj život mogla sam da organizujem mnogo bolje. Trudila sam se da im plasiram samo istinu i da im objasnim da postoje različite porodice koje vode različite živote.

Koliko vam je u svemu što ste prošli bila važna podrška vašeg dugogodišnjeg partnera i zbog čega ste odlučili da se sa njim ne pojavljujete u javnosti?
- To je bila zajednička odluka, to je deo privatnog života, koji zaista čuvam za sebe. Meni nije potreban neko ko će mi biti pratilac na društvenim događajima, već neko ko će me pratiti u privatnom životu i mojim privatnim odlukama.

Da li vam je njegova podrška bila važna u najtežim trenucima?
- Bila mi je izuzetno važna i naravno da smo kroz sve to zajedno prolazili. Uz dobru komunikaciju, razmišljanje i međusobni odnos sve je to pomoglo, kako meni, tako i mojoj deci.

Bez obzira na to što ste decu odgajali uz podršku roditelja, da li vam je bilo važno da i njihov otac učestvuje u njihovom odgajanju?

- To je bilo jako bitno i trebalo je iznivelisati te odnose i shvatiti da sve u životu može da bude jednostavno ukoliko tako postaviš stvari. Naravno da je bilo i oscilacija, ali moj stav je od početka bio da je neophodno da oni imaju odnos sa svojim ocem i da taj odnos do njihovih određenih zrelih godina bude pod mojom kontrolom i da ih ja vodim kroz to. Kasnije - da oni sami odluče ko im je šta i da za svakog nađu "životnu fioku". Za to su potrebni vreme i iskustvo, a oni su uspeli da održe odnos i da sve funkcioniše. Ja sam uticala na donošenje nekih odluka, ali su oni brzo stekli svoje mišljenje o tome ko je šta i ko je gde u njihovom životu. Na to nisam mogla da utičem, samo sam ih usmeravala da nauče da misle i da pokušaju da postave stvari na svoje mesto i mislim da su to do sada pravilno radili.

Intervju: Zvezdana Milovanović; Life Content
Foto: Boško Karanović; Life Content