Pola sata sa... Borka Tomović || Hello Magazin!

Spoj senzualnosti i čvrstog stava u ličnosti Borke Tomović čine je jednom od najintrigantnijih glumica njene generacije. Zahvaljujući uspešnoj saradnji sa suprugom starije sestre Ane, rediteljem Vukom Ršumovićem u višestruko nagrađivanom filmu „Ničije dete”, u glumačkoj biografiji talentovane glumice upisana je još jedna sjajna ulogu. Ponosna tetka dvoje mališana, sestrića Vida i njegove nedavno rođene sestre, strpljivo gazi putem svoje glumačke karijere, od koje ni u trenucima najvećih iskušenja nije želela da odustane. Nakon nedavne vesti da je okončala dugogodišnju emotivnu vezu, tridesetjednogodišnja Beograđanka ne odaje utisak devojke koja se suočava sa teškim emotivnim periodom. Za magazin „Hello!” Borka govori o tome kako se najbolje leči tuga i kakva su njena očekivanja od emotivne veze, kao i o svojoj impulsivnosti i sklonosti ka pravljenju kompomisa u odnosu sa bliskim osobama, a na početku razgovora osvrnula se na nedavnu premijeru poslednjeg u nizu filmskih projekata u kojima je ostvarila zapaženu ulogu.

Zbog čega je Beograd tako dugo čekao na premijeru filma „Ničije dete”?

- Takvi su bili planovi producenta i distributera. Nije neuobičajeno da domaći film čeka FEST da bi na njemu doživeo premijeru, što je i logično, jer je februar u Beogradu pravi praznik filma. Raduje me bioskopska distribucija filma, koja kreće u aprilu.

Film je režirao suprug vaše sestre. Da li je to za vas bila olakšavajuća ili otežavajuća okolnost?
- Ni jedno ni drugo. Nas je generalno malo u ovom poslu, tako da smo svi u nekim bližim i daljim vezama, što ne utiče na nivo profesionalnosti na kom radimo. To što nekog saradnika nešto bolje poznajemo može da olakša komunikaiju, što je uvek dobro.

Kako se u životu nosite sa autoritetom?
- Dobro reagujem na autoritet koji je uspostavljen nečijom vrednošću, radom i talentom. Naprotiv, kada neko nameće autoritet bahatim ponašanjem to me vrlo uznemirava i od takvih ljudi se sklanjam.

Vaša sestra je pozorišna rediteljka, a sa njom ste takođe imali priliku da sarađujete. Dešavaju li se varnice u saradnji i koja od vas dve prva popušta?

- Do sada nije bilo varnica tih razmera da bi neka morala da popusti ili zategne. Slaganja i neslaganja tokom rada su poslovne prirode, a sestrinsku ljubav i razmirice ostavljamo kod kuće. Uostalom, samo na taj način možemo uspešno da sarađujemo.

Koliko se vaš i Anin odnos godinama menjao i da li vam je sestra ujedno i najbolji prijatelj?
- Zajedno smo rasle i sazrevale, i zajedno sa nama je sazrevao i naš odnos. Sada smo, osim što smo sestre, i prave prijateljice i zaista uživam u tome.

Koliko su vam njena podrška i saveti bili važni kada ste upisivali Fakultet dramskih umetnosti?
- I da sam upisala farmaciju, njena podrška bi mi bila važna, kao i podrška ostatka porodice. U takvoj atmosferi smo rasle i nastavile smo da je negujemo taj odnos i kao odrasle.

Nedavno ste po drugi put postali tetka. Da li je Vid dobio brata ili sestru i da li se žali da ga je tetka zapostavila zbog bebe?

- Vid je dobio sestru i ne žali se, jer se svi trudimo da se ne oseti zapostavljenim, već da se oseti važnom figurom u sestrinom odrastanju, što će na kraju krajeva i biti. On je još uvek mali i ima veliku potrebu za pažnjom, ali verujem da će vremenom „uzeti stvar u svoje ruke” i postati pravi stariji brat koji priprema sestru za sva moguća iskušenja.

Maštate li o sopstvenoj porodici i koliko vam se ta ideja u ovom trenutku čini bliskom, odnosno dalekom?
- Naravno da u budućnosti želim da se ostvarim i kao majka, ali mislim da niko ne zna šta je to zapravo dok ne drži bebu u naručju. Možemo da slušamo priče drugarica, čitamo knjige o roditeljstvu, ali ne znamo ništa dok se sami ne nađemo u toj ulozi. U tom smislu, daleko sam još od toga.

U magazinu Story objavljeno je da ste nedavno okončali dugogodišnju emotivnu vezu. Zbog čega ste doneli takvu odluku?
- Odavno sam donela odluku da ne komentarišem ništa u vezi sa svojim emotivnim životom. To za moju publiku nije ni od kakve važnosti i nije vredno da se time popunjavaju stupci u novinama.

Da li ste u emotivnim vezama skloni donošenju impulsivnih odluka ili o svemu dobro razmislite pre nego što delujete?

- O svemu dobro razmislim i kad su u pitanju emotivne veze i svi drugi odnosi. Mislim da ljudi koje cenim to zaslužuju.

Smatrate li sebe osobom koja je sklona kompromisima ili ni po koju cenu ne odstupate od svojih načela?
- Otvorena sam za razgovore i ako se desi da me sagovornik ubedi u svoje mišljenje spremna sam za kompromis. Pogubno je za lični razvoj ne biti spreman ni na kakve promene. To se odnosi na emotivne veze, ali i na sve druge bliske odnose.

Šta su po vama osnovni uslovi za opstanak jedne veze?
- Razumevanje, ljubav, perspektiva i zajednički stav o budućnosti.

Kako se u životu nosite sa gubicima i da li ste skloni tome da oplakujete neuspehe?

- Analiziram sve što mi se dogodi, jer samo tako mogu iz neuspeha da izvučem neku pouku. Ipak, trudim se da to osećanje neuspeha ne negujem dugo, jer onda čovek postane sklon da okrivljuje ili sebe ili druge, a treba ići dalje.

Kako se najbolje leči tuga?
- Racionalizovanjem onoga što se desilo.

Čija kritika vam u životu najteže pada?
- Nekoga ko mi je autoritet u bilo kom smislu. Uostalom, samo takve kritike i shvatam ozbiljno, na drugima se ne zadržavam.

Kako izgledate kada izgubite kontrolu?
- Trudim se baš da ne gubim kontrolu, jer se time ne postiže ništa, ali ljudska bahatost i nevaspitanje me izbacuju iz takta.

Šta biste kod sebe rado promenili, a to vam nikako ne polazi za rukom?
- Svi su mi govorili da posle tridesete dolazi period kada prihvatamo sebe baš takvima kakvi jesmo. Izgleda da sam konačno došla u tu fazu i drago mi je da jesam. Ipak, uvek se trudim da budem najbolja što mogu u tom trenutku.

Intervju: Deana Đukić; Life Content
Foto: Mirko Tabašević; Life Content