Svetislav - Bule Goncić: Kćerke učim da se bore za život po svojoj meri || Hello Magazin!

Odgovoran i usredsređen na život koji je posvetio glumi i porodici, Svetislav - Bule Goncić sa zadovoljstvom kreće u svaki novi, mahom radni dan. Od kada je u oktobru preuzeo funkciju vršioca dužnosti direktora beogradske Ustanove kulture "Vuk Karadžić", popularni Bule ponovo se upustio u borbu za uređenje sistema, čije mane jasno sagledava dok insistira na tome da se u njemu iznova nalaze nove šanse. Pedesetčetvorogodišnji umetnik ljubav prema filmu nasledio je od svog oca, koji je radio kao kinooperater u jednom bioskopu na beogradskom Dorćolu. Od tada je prošlo nekoliko decenija, a ljubav prema "sedmoj umetnosti" još traje.
Boemski način života, koji se gotovo poistovećuje sa glumačkim pozivom, ne uklapa se u životnu filozofiju ovog pasioniranog ljubitelja dvotočkaša, koji je na motoru obišao celu Evropu. Skladna emotivna veza sa suprugom Gordanom traje više od tri decenije, a plod njihove ljubavi su dve kćerke, dvadesettrogodišnja Isidora i pet godina mlađa Aleksandra, o kojima govori sa očinskim ponosom u glasu. Beg od gradske vreve uvek traži na istom mestu, u porodičnoj kući pored Despotovca, koja ima moć da mu umiri i razigra dušu u isto vreme.

Koliki vam je izazov to što ste na čelu Ustanove kulture "Vuk Karadžić"?

- To iskustvo mi nije nepoznato jer sam ranije bio direktor "Pozorišta na Terazijama". Mi se godinama probijamo kroz strukturu koja je ista i ti stubovi se nisu menjali. Govorimo o ustanovama kulture koje su po definiciji neprofitne, gde je u suštini proizvod koji možemo nazvati uslugom. Tu stvari moraju da se menjaju, nije lako, ali nije ni potrebno da bude lako. Dobra je ideja da se formira ustanova kulture koja će imati svoj plan i program kao sva ostala pozorišta u gradu. Želimo da pokušamo sa jednim modelom koji će dati veću šansu mladim ljudima.

Nailazite li na razumevanje ili na otpor?
- Pitanje je zašto postoji otpor. Mi profesionalni status potvrđujemo na sceni, a taj kvalitet potvrđujemo socijalnim statusom, ne obratno. S druge strane, kreativnost u prefiksu nosi reč novo, a novo nosi nesigurnost. Specifičan je strah od gubitka povlašćenog ekonomskog položaja. Mi imamo krajnje proizvoljnu evaluaciju i administriramo estetiku jednog, da ne kažem, prošlog vremena.

Vi se danas borite za mlade, a u kakvom sećanju su vam ostali vaši počeci?
- Mi konzumiramo jedan model koji pripada šezdesetim i sedamdesetim godinama, tu se stvari nisu menjale, a trebalo bi da se promene i da sadašnje okolnosti isprate sadašnje vreme. Trebalo bi napraviti sistemski reset.

Kultura nije u zavidnoj situaciji. U čemu vidite mogućnost za poboljšanje sadašnjeg stanja?

- Niko nije u zavidnoj situaciji, ne samo kultura. Mislim da ne možemo da nastavimo da živimo u ovakvim ekonomskim uslovima. Što se toga tiče, uvek sam spreman da budem realan, bilo kakav elitizam u ovom trenutku je pogrešan.

Vaša starija kćerka završila je pozorišnu režiju. Da li ste pomišljali da je odgovorite od toga?
- One moraju da se bore za svoj život. Ako nemaju samostalnost, neće imati svoju ličnost.

Koliko vam je teško da u ovakvim društvenim uslovima vaspitavate decu?
- Problem je što vreme nikada nije bilo idealno. Od nulte godine naovamo. Nikada nije bilo vremena bez ubica, lopova, straha. Briga za svoje dete nezavisna je od okolnosti.

Mnogi mladi odlaze. Kako biste reagovali kada bi vaše kćerke poželele da napuste zemlju?

- Svako ima pravo i slobodan je da izabere kojim će jezikom da govori i šta će da radi u životu, bez ograničavanja. Recimo, ja se slažem da bi trebalo ograničiti broj umetničkih škola, izgovor je da neće imati gde da se zaposle. Moje pitanje je zašto se razmišlja u okviru postojećih "kutija za zapošljavanje". Ko je spreman da nekome ko ima osamnaest godina kaže: "Ja ću ti razbiti snove". Po dekretu mogu da budu samo tri osnovne škole. Svako ima pravo da sanja i da se školuje u oblasti koja ga interesuje, a kada to završi, samo mu daj osnovu, a on neka napravi sebi tu "kutiju". Nemoj da mu govoriš da imaš samo tri kutije i da više nema mesta. Mi bi trebalo da im gradimo mogućnosti.

Koliko ste strog otac?
- Mislim da su deca direktno ogledalo roditelja. Energiju koju ja uputim njima one mi vraćaju kao odbijenu od ogledala. Ako im kažem da nešto mora da se uradi, one ne rade drugačije. Ljudi greše kada pokušavaju nešto na silu. Odrastanje dece i njihovo usmeravanje potpuno je prirodna stvar i mislim da možda malo preterujemo brigom o tome. Ne kažem da ja ne preterujem, ali to radim iz straha.

Da li je Isidorina diplomska predstava "Ćelava pevačica" bila pod vašim nadzorom?

- Nije. Igrali su u "Ateljeu 212",koji po tradiciji otvara vrata studentima. Meni je najvažnije da mi deca budu sposobna, da vode svoj život i da se ostvare kao ličnosti, na sopstveno zadovoljstvo. Bilo bi zaista lepo da se to desi.

Pokazuje li i mlađa kćerka Aleksandra sklonost ka umetnosti?
- Sva deca pokazuju sklonost ka igri i to nije sporno. Sporno je kada dođete u neke zrele godi-ne i zaboravite na dete u sebi. Onda postajete nekako dostojanstveni, ozbiljni, a za igru je potrebno to dete u vama.

Imate li vi još uvek to dete u sebi?
- Naravno, i nikada neću odustati od toga. Nema života ako ste preozbiljni.

Zamera li vam nekada supruga da ste neozbiljni?

- Ne samo supruga, mnogi mi to zameraju. Kada mi oni to zamere, onda sam još gori.

Jeste li u životu veliki inadžija?
- Nisam. Kada vidim da su oko mene svi ozbiljni, ne mogu i ja da budem, a kada vidim da ima neozbiljnih, onda sam ja ozbiljan. To mora tako, zbog balansa. Ne znam zašto ne bih bio neozbiljan. Ne shvatam šta znači biti toliko ozbiljan. Potrebno je biti ozbiljan kroz ono što radite. Osim toga, kada neko proceni da ste neozbiljni, to ne znači da je njegov stav ispravan. Mi smo skloni da subjektivne stavove predstavljamo kao činjenično stanje. Nažalos mnogo ljudi smatra da je subjektivni stav istina. I eto, sada opet ozbiljno pričam, iako sam vrlo neozbiljan.

Da li se ta "neozbiljnost" ogleda i u ljubavi prema motorima koju negujete od dečačkih dana?
- Motor je specifična stvar. Vozim ga od petnaeste godine, sa malim pauzama, do danas. To je jedan specifičan svet vezan za ljubav prema vožnji motora i sredstvo izraza ličnosti. U Srbiji postoji mnogo moto-klubova i uglavnom se svi motoristi poznaju.

Volite li ponekad da se opustite u kafani?
- Ne praktikujem odlaske u kafanu, treba izaći iz tog klišea. To je takođe pripadalo nekom drugom vremenu, ne samo među glumcima. To je više priča o jednom društvenom problemu. Ja nisam spreman da mistifikujem te stvari, imam prema tome realističan odnos. Znate, ne možemo svi da budemo umetnici, to je mali procenat.

Kako vidite sebe?
- Sebe vidim kao normalnog čovek, a zanatliju. Bavim se ovim poslom još od detinjstva, ali nisam spreman da me posledice obuzmu toliko da zaboravim šta sam kao ličnost. Ja imam i porodicu i neki svoj život i nisam sklon tome.

Budući da živite sa tri dame, da li ste na adekvatan način obeležili "Dan žena"?
- Jesmo, obeležili smo taj dan. Želim da kažem da smatram da postoji problem neravnopravnosti žena i muškaraca i da ćemo kad-tad morati da se suočimo sa tim. Mnogo ljudi se neodgovorno ponaša, prave razliku na ovaj ili onaj način, što smatram neprimerenim modernom društvu. Te razlike pripadaju nekom drugom vremenu.

Jeste li u svom domu ravnopravni sa suprugom? Preuzimate li na sebe takozvane ženske poslove?
- Mi imamo bračni odnos i odgovorni smo prema toj zajednici. Naše obaveze ne proističu iz nekakve knjižice u kojoj piše šta su dužnosti žene, a šta muškarca. Imamo zajedničku odgovornost, koju moramo da podelimo. U tom smislu smo ravno-pravni, ali naravno da ima stvari koje ja ne mogu da izvedem, ili ona.

Libite li se da uzmete varjaču u ruke?
- Ne libim se. Umem i mogu to da uradim, ali ne pravim od toga stav: Ja sada ne kuvam. Zašto ne bih kuvao?

Niste rob predrasuda. Kako se borite sa njima?
- Ljudi imaju mnogo zabluda. Nekada se smatralo da planete oko Zemlje kruže pravilnom putanjom, pa se ispostavilo da to nije tačno. Mislim da dobar deo stavova nastaje iz nekih zabluda. Sve podleže polemici i tako treba da bude. Ja ne znam koliko su moji stavovi ispravni, ali u tome i jeste poenta. Tolerancija je stvar kulture. Vama nešto može da se svidi, a meni ne, i upravo ta razlika u mišljenju obezbeđuje nadgradnju. Dakle, upravo dozvola da se misli drugačije je suština. Svako ima pravo da misli svojom glavom i da ima svoje stavove.

Intervju: Deana Đukić; Life Content
Toto: Janko Petković; Life Content