Jelena Helc i Milan Vesković predstavljaju šestomesečnog sina Mateju koji je njihovom braku dao sasvim novu dimenziju || Hello Magazin!

Najveću radost u život glumice i voditeljke Jelene Helc-Vesković i njenog supruga Milana uneo je sin Mateja, koji je na svet došao pre šest i po meseci. Posle bajkovitog venčanja u maju 2013. godine skladni par imao je samo jednu želju koja im se ubrzo i ostvarila - da dobiju dete. Kako Jelena već ima devetogodišnjeg sina Vuka, izazovi koje roditeljstvo nosi nisu joj teško pali. Šarmantna tridesetosmogodišnjakinja još ne razmišlja o povratku u pozorište i na male ekrane, jer joj je porodična sreća na prvom mestu i veruje da su joj se sve važne stvari u životu dešavale u pravo vreme.

Kako ste se snašli u ulozi majke po drugi put?

- Osećam se skoro isto kao prvi put, pošto je između Vuka i Mateje velika razlika u godinama. Opuštena sam pošto je Vuk samostalan i skoro sve može sam da radi, čak i da ostane uveče sam kod kuće. S druge strane, pošto imam roditeljsko iskustvo, opuštenija sam, više verujem u sebe. Spremna sam na nespavanje, na "šokove", tako da sam poprilično mirna, zadovoljna i uspešna u majčinskim obavezama.

Reklo bi se da je sa drugim detetom lakše?
- Neuporedivo je lakše, mada nisam očekivala da ću toliko toga ponovo morati da učim. Tek kada sam se porodila shvatila sam koliko sam tehničkih stvari zaboravila. Pokušavala sam da se setim kada je Vuk rekao prvu reč, kada mu je izrastao pravi zub. Sreća pa sam štreber po tom pitanju i sve sam zapisivala u radosnicama.

Kolika je razlika kada rodite dete u ovim godinama i u onim kada ste dobili Vuka?
- Jeste razlika, ali ni njega nisam dobila u mladim godinama. Koliko puta smo Milan i ja ponovili: "Kako se nismo sreli sa dvadeset dve godine, da do tridesete završim rađanje i odgajanje i da mogu da se posvetim poslu i karijeri". Ali, ne može sve u životu da bude onako kako bismo hteli. S druge strane, sigurna sam da ne bih bila do te mere posvećena majka ni Vuku ni Mateji da nisam proživela neke stvari onda kada im je bilo vreme. Da nisam izlazila, družila se, dolazila kući u zoru, ne bih mogla da budem do te mere posvećena i mislim da je dobro da se sve uradi u svoje vreme. Mislim da je ovaj scenario za mene bio pravi, jedino što bi mi fizički bilo lakše da sam u dvadesetim godinama, i da zatrudnim i iznesem trudnoću i da odgajim dete.

Jeste li se vratili u emotivni balans? Poznato je da su žene osetljivije u prvim mesecima posle porođaja.
- Period posle porođaja bio mi je strašan jer je moja mama umrla mesec dana nakon Matejinog rođenja. Stigle su me emocije, pored hormona koji su uticali na moje emotivno stanje, tako da mi je prvih nekoliko meseci baš bilo strašno. Sada sam se pribrala, svesna sam da sve što hormonski disbalans donese, moj sin svojim osmehom odnese lakše nego što sam mogla i da zamislim.

Kakav je Mateja u ovom uzrastu?
- Počeo je da guče i priprema se da kaže prvu reč. Za sada je to samo "ma", "ta" i slično. Peva, poprilično je glasan, a kada je nezadovoljan, ume i da "zareži". Ispušta neke čudne zvukove koji su priprema za ono što će jednog dana biti govor. Pokušava da puzi i da se podigne na noge.

Kako izgleda jedan vaš dan?

- Ustajemo vrlo rano zato što Vuk ide u školu. Njemu spremam doručak, a Mateja, ako ne spava, u tom trenutku sedi pored nas i razbuđuje se. Tad je najmirniji i jako mio kada se probudi. Kada Vuk i Milan odu, onda se Mateja i ja igramo, pa odlazi na spavanje. Kada ustane, idemo u šetnju, onda ruča i polako dolaze Vuk iz škole i suprug sa posla. Onda nastaje potpuni haos, jer pokušavam da se uskladim između Vukovih obaveza oko domaćih zadataka i Matejinih zahteva i ne znam na koju ću stranu pre. Onda sledi kupanje i odlazak u krevet. Ubrzo posle njega i ja sam "u horizontali" jer budem jako umorna.

Dojite li Mateju i smatrate li da je to važno za razvoj deteta?
- Još ga dojim, a i Vuka sam dojila godinu dana i bez obzira na to koliko to može da bude zahtevno, naporno, a ponekad i strašno dosadno, ja verujem da je prednost dojenja nad veštačkim mlekom ogromna i grizla bi me savest kada bih prekinula. Planiram da ga dojim do prve godine.

Kako ste odlučili da sinu date ime Mateja?

- Mateja je što se mene tiče bio Vukašin, dok je suprug imao neke druge predloge. Pošto nikako nismo mogli da se dogovorimo Vuk je prelomio i mi smo se složili. Znam ljude koji su u tridesetim i četrdesetim godinama sa ponosom pričali kako su oni dali ime bratu ili sestri, pa smo mi to prepustili Vuku. Meni je ime Mateja u početku zvučalo krajnje neprihvatljivo, ali je on bio uporan i sada smo se već navikli.

Kakav je Vukov odnos prema mlađem bratu?
- Vuk ga bukvalno obožava. Toliko je srećan, možda zato što je stariji, a možda i zato što je jako dugo priželjkivao brata. Za njega je Mateja najlepša, najslađa i najbolja beba. Mnogo se trudi oko njega i ja sam mu rekla da to ne čini u tolikoj meri, kako Mateja to ne bi zloupotrebio kada malo poraste. On je u stanju sve da uradi da ga smiri, probali smo da dovedemo nekoliko bebisiterki za večernje čuvanje, ali Vuku nijedna nije odgovarala i na svaku je imao bezbroj primedbi. Čak ima primedbe na babu i dedu i na nas dvoje ponekad. Mateja je savršen u njegovim očima i sve što se uradi za njega nije dovoljno dobro. S druge strane, kada Vuk dođe iz škole, Mateji je to kao da je božanstvo ušlo u kuću. Volela bih da njihov odnos ostane ovakav.

Koliko vam suprug pomaže u obavezama oko bebe?
- Kada Milan dođe sa posla, znam da je umoran i bude mi žao da na njega prebacim obaveze. I pored toga, on mi pomaže, ali je najveći deo posla na meni. Kada dođe vikend, on uskače i više gleda da mi ulepša te dane nego da mi ih olakša. Nemam potrebu da on menja pelene dok ja menjam kanale na televizoru. Ne mučim ga previše, ali daleko od toga da se ne meša u odgajanje svog deteta. Nisam želela da napravim tu grešku i da ga dočekujem neraspoložena zbog umora, gledala sam da sputam svoju divlju prirodu i ispalo je dobro.

Tokom vikenda, kada je porodica na okupu, šta obično radite?

- Uglavnom se družimo sa prijateljima preko dana, jer večernje izlaske retko možemo sebi da priuštimo. Zimi pozivamo prijatelje kod nas ili mi odlazimo u goste, dok sa prvim zracima sunca odlazimo van grada. Ima puno lepih etnosela i parkova na obodu grada. Pošto svi prijatelji imaju decu, gledamo da pronađemo mesto gde će oni moći da se izigraju, a mi da se opustimo i ispričamo.

Koliko je vašem suprugu značilo iskustvo sa Vukom, s obzirom na to da je dugo živeo sa njim pre nego što ste dobili zajedničko potomstvo?
- Značilo mu je i mislim da će mu još više značiti kada Mateja dođe u godine u kojima je Vuk bio kada smo mi počeli da živimo zajedno. On se uveliko privikao na ulogu oca, na to da ne može sve što bismo mi hteli, od izlazaka i šetnji, do putovanja i svega drugog što nosi bračni život bez dece. Sada zna kada ne može da ode negde, da zaglavi i popije, to se kod nas već godinama zna. Mi, inače, puno pričamo, pa mislim da je to tajna našeg odnosa, sve smo prošli kroz priču, pa mu ništa nije apsolutna novost.

Mislite li da je muškarcima teže da se naviknu na ulogu roditelja i odgovornost nego ženama?
- Sigurno, jer je kod žene to stvar instinkta, dok je kod njih to nešto čemu se uče. Ispašće da hvalim svog muža, ali je nekako atipičan, nije klasičan balkanski tip muškarca. Mene je on oduševio zrelošću od prvog dana. Nije se plašio da uhvati dete, da ga okupa, da dete spava sa nama u krevetu, čega se očevi najčešće plaše. On je to prihvatio jako zrelo i brzo savladao, tako da me je prijatno iznenadio.

Imate li vremena za trenutke udvoje?
- Malo, ali je tih trenutaka sve više. To vreme je kratko, uveče kada deca spavaju. Onda ne znamo šta ćemo pre, da li da razgovaramo, da pravimo planove, da li da gledamo neki dobar film ili ležimo sami u tišini i mraku. Ali to vreme koje provodimo zajedno čini dragocenijim. Znamo kako je kada smo bili sami sa Vukom i svesni smo da će opet doći vreme kada nećemo ni osećati da imamo decu. Ovo je prolazna faza i teče brže nego što bismo mi to voleli. Sreća je ono što nas na prvom mestu ispunjava, pa nam zbog toga sve ono što čini svakodnevne smetnje pada lakše. Oboje smo želeli da imamo veliku porodicu koja nas je i spojila. Voleli bismo da u budućnosti imamo još dece.

Koliko se vaš odnos promenio i učvrstio otkako ste postali roditelji?
- Teško mi je da to opišem rečima, ali kada ostvarite zajednički san, kada jedno drugom ispunite najveće želje u životu, onda je to više od ljubavi. To je veza koja odiše čvrstinom i deluje neraskidivo. Nadam se da me život neće demantovati. Zajedno smo stvorili nešto čudesno, a to je novi život, i prosto mi je nezamislivo da veza posle tako nečeg može da pukne.

Razmišljate li o povratku na posao?
- Nedavno smo bili u pozorištu i meni je došlo da skočim na scenu. Kada kažem posao, prvo pomislim na pozorište, ali i televizijske sadržaje gutam i već razmišljam o novoj emisiji koju bih radila. Osmišljavam kako bi to moglo da izgleda, ali ne žurim, na prvom mestu zbog dojenja. Planovi se lagano krčkaju, ima vremena. Kada sam rodila Vuka, bila sam na početku karijere i prekinula sam je u najgorem mogućem trenutku, ali kada sam se vratila, karte su počele da se otvaraju, pa verujem da će i sada biti tako. Ništa ne treba siliti, a pogotovo karijeru, kada imaš nešto ovako sveto, lepo i veliko u kući. Znam da sam vredna i radna i da nešto stoji iza mene, pre ili kasnije neko će to prepoznati.

Koliko vam vremena ostaje da se posvetite sebi?
- Danas sam bila u frizerskom salonu sa dvoje dece, što vam sve govori. Trenutno nemam vremena za sebe, ali radim na tome da nađem savršenu dadilju, pa ćemo moći da ostavimo Mateju na nekoliko sati, a ja ću moći da se vratim manikirki, frizeru, pilatesu, a kasnije i izlascima.

Intervju: Zvezdana Milovanović; Life Content
Foto: Mirko Tabašević; Life Content