Dragan Mićanović: Nema razloga da Ana i ja ne budemo u fantastičnim odnosima || Hello Magazin!

Iako je privatno daleko od raskalašnog Martina Malbaše, junaka koga tumači u seriji „Žene sa Dedinja”, glumac Dragan Mićanović posle razvoda od glumice Ane Sofrenović stekao je reputaciju zavodnika u domaćim tabloidima. Spajali su ga sa mnogim poznatim i nepoznatim damama, ali je četrdesetčetvorogodišnji umetnik ostajao nem na sve spekulacije. U intervjuu za „Hello!”, harizmatična glumačka zvezda govori u kakvim je odnosima sa bivšom suprugom sa kojom ima kćerke Ivu i Lenu i otkriva da li sebe smatra zavodnikom. Na početku razgovora priča o novim poslovnim projektim,a među kojima je i ostvarenje Stevana Filipovića - film „Pored mene”, u kome igra istaknutog slikara.

Izjavili ste da je za vas glavna tema bavljenje pitanjem: „Šta se dogodilo sa ovom zemljom u poslednjih dvadeset godina?” Da li je u sklopu tog traganja i vaša uloga u filmu „Pored mene”, koja ima i edukativni karakter?

- Buran je period koji smo preživeli. Hteo - ne hteo, od toga pobeći ne mogu. Ma koliko taj period bio naporan i grozan za život, oslikavanje njegovih posledica i bavljenje time kroz umetnost je lek. Bilo je divno ponovo sarađivati sa Stevanom Filipovićem, koji se posle filma „Šišanje”ponovo bavi mladima i vraća nas u školske klupe.

Da li je taj umetnički rad vaš vapaj za propuštenom šansom vaše generacije da učini više za ovo društvo, u godinama u kojima su se dešavale burne promene?
- Verovatno ima u tome dosta istine. Sa ove istorijske distance često se pitam zašto tada nije moglo da prevagne dobro, zašto su mržnja i destrukcija bile privlačne tolikom broju ljudi. Moja generacija je još u studentskim danima provodila dosta vremena buneći se na ulicama. Moja mladost i početak profesionalnog rada isprepletani su velikim političkim tenzijama, temama, ratovima i sankcijama. Same te reči veoma su jake i teške, čovek se nada da će ih čitati samo u romanima, da ih neće i živeti.

Je l' vam početak karijere u takvim okolnostima dao određenu vrstu kreativnog podsticaja?
- Moja generacija nije mogla da pobegne od toga da je ratna generacija. Na moju veliku žalost, tako je. Ulazio sam u posao u zemlji koja se raspada. Glupost, primitivizam i beda duha bili su toliko prisutni svuda oko mene, da mi je, s jedne strane, odlazak u pozorište i bavljenje velikim delima bio određena vrsta bega od realnosti koja je tada bila mnogo surova, a sa druge strane u isto vreme, na primer, igrao sam u predstavi „Tamna je noć”, Ace Popovića, koja je bila direktno vezana za rat koji se dešavao vrlo blizu, pa „Bure baruta”, Dejana Dukovskog, sve začinjeno „Romeom i Julijom, Mizantropom”...

Vaš kolega Vojin Ćetković pre mesec dana u intervjuu za „Hello!” istakao je da danas odlazak u pozorište više nije beg od realnosti, već je zapravo prava i jedina realnost.

- Zato što se prepoznaje istina koja nam se dešava i ponavlja. Ponekad nas zapanji činjenica da veliki komadi koje radimo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, napisani još pre trista, petsto i više godina mogu da budu toliko aktuelni. Svakodnevno se moramo preispitivati i donositi zaključke o sopstvenom životu, društvu u kom živimo. Učiti iz grešaka, kako lepo zvuči, a koliko je teško to ostvariti.

Ima li danas u realnim društvenim okolnostima prostora za preispitivanje?
- Mora ga biti. Znam da su problemi ogromni i da nisu površinski, već da su im koreni veoma duboko. Iskustvo me uči i da će ovo trajati. Da li sam razočaran? Jesam. Sve je više mladih ljudi koji mi govore da žele da odu iz ove zemlje i potpuno ih razumem, jer sam i sam u mladosti otišao na nekoliko godina, jer nisam mogao da podnesem stavrnost življenja u Srbiji devedesetih. Ali, sa druge strane, toliko je još tekstova koje treba odigrati, filmova koje treba snimiti, knjiga pročitati, muzike slušati i pevati.

Kao roditelj, smatrate li izazove odrastanja današnjih generacija manje opasnim od onih u vaše vreme?
- Ne znam. Nadam se da neće biti opasniji. Na svu sreću, nema rata, ali malo i sporo se stvari menjaju. A i to što se menja nisam siguran da ide u dobrom pravcu. Kao da se vraćamo nekim temama, za koje smo mislili da su odavno prošlost. Veliki je otpor prema društvenim, ekonomskim i socijalnim promenama i još se nismo izlečili od bolnih rana devedesetih: nacionalizma, šovinizma. Odlazim u politiku, a tome nisam vešt, ali govorim kao čovek koji želi da zna kuda ide ovo društvo. U brutalni kapitalizam, koji karakterišu desne ideje koje su mi uvek bile strane? Mojoj generaciji neće biti lako, a tek deci kojoj ostavljamo na poklon taj uređeni sistem.

Šta vas kao oca najviše plaši kada je reč o odrastanju vaših kćerki Ive i Lene?
- Zatvorenost sredine u kojoj rastu, neperspektivnost ovog kraja Evrope. Stalno se priča o boljem životu, a on ovde nikako da se desi. Nemoguće je decu držati pod staklenim zvonom. Trudim se da im stvorim najbolje uslove za odrastanje. Kada odgovornost za to, kroz školski sistem, preuzmu država i sistem onda tek vidite koliko tu postoji problema u odrastanju mlađih generacija, kakav oni nastavni program imaju, šta uče. Pre nekoliko godina potpuno me je porazio susret sa novim udžbenicima istorije iz kojih uče moja deca. Onda sam se opredelio da im više pomažem oko matematike u kojoj sam uvek bio slab.

Koliko je bilo teško naći pravi model za vaspitavanje dece u situaciji u kojoj ste se Ana Sofrenović i vi našli posle razvoda?
- Radili smo najbolje što smo znali i umeli. I dan-danas radimo najbolje što znamo i umemo. Nema tu neke posebne filozofije.

Možete li da dočarate to iskustvo kroz određenu vrstu primera parovima koji ne mogu da nađu zajednički jezik?

- Ne bih nikome da solim pamet o intimnim i, za mnoge, bolnim stvarima. Mi nismo jedno drugom neprijatelji, daleko od toga. Ma šta bilo između nas u prošlosti i bez obzira na to kakvi će nam odnosi biti u budućnosti, to ne remeti činjenicu da se trudimo da vaspitavamo decu najbolje što možemo. Nadamo se lepoj budućnosti.

Da li je poznata reklama za jednu banku, koju ste snimili posle razvoda, adekvatna refleksija vašeg stvarnog odnosa nakon kraha braka? Osim u reklami zajedno ste sinhronizovali i crtani film „Rio 2, kao već razdvojeni supružnici.
- Više me je šokirala činjenica da su drugi ljudi šokirani Aninom i mojom saradnjom. Zašto ne bismo sarađivali? Naopako da je drugačije. Voleo bih da sarađujemo i u budućnosti. Meni je to sasvim normalno.

Posle razvoda tabloidi od vas napraviše, i u privatnom životu, ono što ste u domaćim filmovima i serijama, velikog zavodnika. Koliko ima istine u percepciji tog dela javnosti o vama?
- Ne primejućem to, sebe ne vidim u tom svetlu i smešno mi je kad pročitam izmišljotine o sebi. Nije mi zabavno, jer ne volim laži i takve stvari kod mene uvek izazovu zbunjenost. Zapitam se često zašto me ljudi vide u tom svetlu i da li im je zaista teško da razdvoje film od realnosti. Međutim, nekima to očigledno teže ide, a demantivati bilo šta je glupo jer nema svrhe.

Da li vas je onda iznenadilo kada su vas pojedini mediji prošle godine spojili sa koleginicom Aleksandrom Janković, poznatoj po ulozi Spliće u seriji „Vratiće se rode?

- To je tolika budalaština da ne znam šta da mislim. Kad neko izmisli sve pitaš se zašto, a kada shvatiš da racionalnog odgovora nema, onda prestaneš i da misliš o tome.

Osećate li se kao meta ženske požude?
- Smešno mi je da me bilo ko gleda u tom svetlu.

Dopadate se ženama svih generacija. Da li vam je draže kada čujete da je neka mlađa zainteresovana za vas?
- Stvarno ne razmišljam o tome.

Jesu li četrdesete nove dvadesete?
- U mom slučaju ne. Pre svega zbog raznih povreda koje sam vukao iz dvadesetih, pa su u četrdesetim došle na saniranje.

Mislite samo na fizičke povrede?
- Samo na fizičke. Emotivne ne može niko da izbegne, bože moj. Neke čuče u nama, a neke nas stignu kasnije, u odnosu na događaje koji izazivaju emotivne turbulencije.

Jeste li trenutno zaljubljeni?
- Ne.

Da li ste mazohista? Volite li da patite u ljubavi?
- Toliko puta sam na sceni plakao i umirao zbog ljubavi i mržnje da je mazohizam sigurno prošao kroz moj mentalni i telesni sistem, i to mnogo puta.

Umirete li trenutno od ljubavi u nekom komadu?
- Radim veliki Molijerov komad „Uobraženi bolesnik”, u kome jadni čovek koji vapi za ljubavlju, iz sopstvene otuđenosti, čini velike gluposti i sebi i drugima.

Da se vratimo sa emotivnih na fizičke povrede. Da li je tačno da ste za scene u filmu „Mamula” tražili dublera?
- Tako je. Nekoliko scena na kraju uradili su dubleri, jer mi je noga bila u gipsu. Povrede koje sam imao u dvadesetim, psoledica su i mog čestog bivanja na kolenima jer sam tada mnogo igrao ljubavnike. Kolena to nisu izdržala.

Dakle, lakše vam je u inostranim projektima u kojima igrate negativca?
- Volim da me vide i kao negativca, zasto da ne. Ovde češće igram pozitivne likove, i to je OK. Meni je to samo potvrda da mogu da se oprobam u više različitih uloga.

U „Bi-Bi-Sijevoj” seriji sarađivali ste sa koleginicom Brankom Katić sa kojom ste igrali i u „Ubistvu s predumišljajem”.
- Nije to prvi put, radili smo više puta zajedno u Velikoj Britaniji. U seriji „Nemi svedok” koju ste pomenuli imali smo divne lokacije na snimanju u Londonu i divno smo sarađivali.

Velika imena, poput Jovana Ćirilova i Nikole Simića, napustila su nas protekle godine. Koliko vas je to lično pogodilo, a koliko profesionalno, budući da ste sa njima radili u Jugoslovenskom dramskom pozorištu?
- Mnogo me je pogodilo. Odlazak tih ljudi je, malo je reći nenadoknadiv gubitak za ovo pozorište i našu umetnost. Ne idu tako standardne sintagme uz takve ljudine. Mi se u pozorištu bavimo predstavom u određenom trenutku na sceni koja je samo tada takva i neponovljiva. Sutradan, slična, ali ipak malo drugačija. Trenutak. Razni dobri duhovi ostavljaju svoj trag, na sceni i oko nje, i pomažu nam, tu su. Mnogo smo naučili od naših velikana, pa se nadam da će i moja, nazovi srednja generacija ostaviti nešto mlađima koji tek počinju umetničke karijere.

Intervju: Nikola Rumenić; Life Content
Foto: Mirko Tabašević; Life Content