Mira Banjac: Gluma je moj život, osećam se beskorisno kada ne radim || Hello Magazin!

Jedno od najvećih imena srpske i jugoslovenske kinematografije Mira Banjac i u osamdeset šestoj godini ne odriče se svoje glumačke misije, kojoj je posvećena punih sedam decenija. Veći deo karijere provela je u Beogradu, a pre nešto više od dve decenije beogradsku adresu odlučila je da zameni novosadskom, na kojoj živi sa sinom Branislavom Jovanovićem. Iako je njen rad ovenčan svim glumačkim priznanjima i nagradama koje jedan dramski umetnik može da dobije, nekoliko puta je izjavljivala da bi čitavu karijeru menjala za jedno unuče. Uprkos tome što se nije ostvarila u ulozi bake, legenda srpskog glumišta sa istim entuzijazmom korača u svaki novi dan.
U godini u kojoj slavi veliki jubilej Mira Banjac vraća se na male ekrane ulogom u domaćoj televizijskoj seriji "Zvezdara", u kojoj tumači lik vremešne gospođe Milunke, neustrašivog borca za pravdu. Neposredno pred razgovor za magazin "Hello!", dok se pripremala za snimanje poslednje scene na setu toga dana, legenda srpskog glumišta trudila se da u replici ne izostavi nijedno oružje koje je trebalo da nabroji kao deo Milunkine kolekcije. Pre nego što je pogašena rasveta, okrenula se ka ekipi na setu i gotovo sramežljivo priznala da bi se njen sin, koji je strastveni lovac, mnogo naljutio kada bi znao da njegova majka ne razlikuje te sprave za pucanje.

Koliko ste slični liku gospođe Milunke, koju tumačite u seriji?

- Privatno nisam, ali svaki novi lik za mene je novi izazov. Uloga je zanimljiva i odgovara mojim godinama, a posebno mi je drago što ponovo sarađujem sa rediteljem Dragoslavom Lazićem. Milunka ima jednu opsesiju - da će dobiti natrag hotel koji su joj za vreme rata oduzeli. Od toga, naravno, neće biti ništa, ali ona živi u tom uverenju i očekuje da dobije ili hotel ili pare. Međutim, okružena je sumnjivim ljudima, koji žele da izvuku nešto od nje i u toj priči ima mnogo nepravde.

U seriji ste veliki borac za pravdu. Kako u životu reagujete na nepravdu?
- Nepravda postoji od kada postoji čovek. Ja pokušavam da je ublažim i da pomognem, bar što se mene i moje okoline tiče. Mada, nisam sigurna koliko je to u mojoj moći. Mislim da smo prilično nehumano društvo i nećemo da učinimo ni tamo gde možemo, a kada bi svako učinio malo da nekome bude prijatno i da se ljudska nepravda ublaži, bilo bi lepše i lakše.

Znate li koliko ste uloga ostvarili u karijeri?
- Zaista ne znam. Imam osamdeset šest godina i ulazim u sedamdesetu godinu rada i ne može baš sve da stane u vas. Kada bi sve te uloge ostale u nama glumcima, mi bismo se raspali. To je jedna profesionalna stvar, kada završiš posao, lik izađe iz tebe i primaš nove uloge. Svaka nova uloga novi je početak.

Planirate li da obeležite sedam decenija glumačke karijere?

- Ne planiram, jer je sve to toliko puta obeleženo. Dobila sam sve nagrade koje jedan glumac može da dobije, društvo mi nije ostalo dužno, kao ni pozorište.

Odakle crpite toliku ljubav prema profesiji kojom se bavite?
- Ja nemam ništa drugo osim svoje male porodice i svoje profesije. Od kada znam za sebe i od kada sam počela da se bavim ovom profesijom, gluma je ceo moj život.

Da li se s godinama teže odlučujete na nove uloge?
- Pokušavam da uradim ono što pripada mojim godinama. Pazim na to, ne tražim da igram ono što mi više ne pripada, i u poslu, a i privatno. Ne želim da budem smešna žena. Velika je stvar sporazumeti se sa svojim godinama, a ja sam to uspela.

Veoma ste vitalni, čemu to pripisujete?
- Mislim da su to geni. Ja sam za svoje godine zdrava i volim da radim. Bog mi je podario zdravlje zahvaljujući čemu mogu da radim, a rad me stimuliše. Imam višak energije koji moram da potrošim, a lepo je kada to mogu u okviru svog posla.

Kako trošite energiju kada niste pred kamerama?
- Vrlo teško. Kada ne radim, osećam se beskorisnom i počinje ponešto da me boli, što me u stvari ne boli. Volim kada sam u pokretu i kada radim, to mi pričinjava zadovoljstvo.

Pre više od dve decenije iz Beograda ste se preselili u Novi Sad. Zbog čega?

- Vratila sam se jer sam došla u neke godine, a u Novom Sadu mirnije se živi. Tamo su mi prijatelji, grobovi mojih najbližih, moja mati je tamo sahranjena, a na kraju krajeva tamo je i Srpsko narodno pozorište u kome sam provela dvadeset godina.

Odlazite li često u pozorište?
- Kad god mogu odlazim da gledam predstave. Tu su moji stari prijatelji, prijatelji moga sina, koleginice koje su takođe u penziji ili mlađe glumice, sa kojima volim da se vidim i odlazim na njihove predstave.

Pozorište vas sada viđa samo kao gosta. Da li biste voleli da ponovo odigrate neku predstavu na sceni?
- Ta vrata sam potpuno zatvorila kada sam otišla iz "Ateljea". Pozorište traži ozbiljnog čoveka od jutra do mraka, a ja nisam sigurna da bih mogla da provedem mesec dana na probama, da putujem i da svako drugo veče imam predstave. To ne pripada ni mojoj energiji, ni mojim godinama. Toliko sam u pozorištu uradila da više nemam ni potrebu.

Šta vam nedostaje iz Beograda?

- Nedostaje mi jedna brzina življenja, mogućnost da svako veče budem na nekoj promociji ili predstavi. Toga sam malo lišena, ali za sve što me interesuje nije mi daleko da dođem iz Novog Sada.

Kada se osvrnete, postoji li nešto što biste menjali?
- Karijera mi je prošla u lepom življenju. Nisam brzo napredovala, niti sam bila neka izuzetno harizmatična osoba. Razvijala sam se jednim normalnim tempom, što se pokazalo kao dobro. Mislim da ove brze popularnosti nisu dobre, da se mora trajati i da čovek mora da se rasporedi i sa svojim godinama i sa svojim htenjima, a i sa svojom moći. Talenat je jedan mali embrion, sve ostalo je veliki rad. Možete da budete talentovani a da vas deset godina nigde nema, jer vam okolnosti to nisu dozvolile. Talenat se mora razvijati, to nije definitivna stvar, već samo baza, temelj na kome se gradi jedna velika zgrada.

Intervju: Deana Đukić; Life Content
Foto: Boško Karanović; Life Content