Kalina Kovačević: Ne želim da Miona ostane jedinica, ali ima vremena za drugo dete || Hello Magazin!

Odrastajući u porodičnom okruženju u kome se prvenstveno cenilo da ste dobar čovek, glumica Kalina Kovačević uvek je svoje ciljeve ostvarivala strpljivo i polako, a tome uči i svoju troipogodišnju kćerku Mionu, zajedno sa suprugom Radetom Ćaldovićem. Skladni brak sa uspešnim sportskim menadžerom i svakodnevni osmesi njene kćerke glavni su izvor pozitivne energije ove atraktivne dame. U skladu sa uverenjem da dete mora da ima srećnu majku, Kalina se trudi da nikada ne zapostavi sebe i svoje potrebe i zato voli da sebi priušti sitna zadovoljstva. Kada je postala majka, glumica je odlučila da karijeru na televiziji i filmu ostavi po strani kako ne bi propustila važne trenutke u odrastanja kćerke. Sada je došlo vreme da se to promeni, pa je tokom leta očekuje snimanje dva filma, a prethodno će imati i premijeru predstave "Maksim Gorki na dnu". Proteklog vikenda, lepa tridesetjednogodišnjakinja imala je veliki povod za slavlje jer je komad "Velika drama", u kome igra punih trinaest godina, imao svoje dvestoto izvođenje, čime je čitav ansambl ušao u istoriju Narodnog pozorišta.

Nedavno je "Velika drama" izvedena po dvestoti put u Narodnom pozorištu, koliko je to značajno za vas?

- Vrlo je zanimljivo igrati u predstavi koja traje trinaest godina. Narodno pozorište na "Velikoj sceni" osim drame ima i operu i balet i nemoguće je izvoditi predstavu više od jednom mesečno, tako da bi ta brojka bila bar duplo veća. Zanimljivo je da je više od tridesetoro dece u ekipi rođeno tokom ovih godina, a Siniša je imao ideju da se fotografiše sa svom tom decom. To je komad koji traje više od četiri sata, a nema čoveka koji ne kaže da mu je to vreme brzo prošlo. Priča govori o stradanjima na ovim prostorima i o tome koliko smo svi mi bili žrtve politike i načina života koji nam je bio nametnut, a koji nismo želeli.

Kako ste proslavili značajan jubilej?
- Na samom izvođenju bilo je mnogo javnih ličnosti što iz naše, što iz drugih branši, što je jako lepo jer ne postoji čovek kome se "Velika drama" nije dopala svejedno da li je umetnik, lekar ili mesar. Postoje ljudi koji su po deset puta gledali tu predstavu. Posle izvođenja imali smo žurku do sitnih sati. U predstavi igra dosta mojih prijatelja sa kojima se družim i van posla i sa kojima sam odrastala na časovima Mike Aleksića i kasnije na sceni. Lepo je kada znaš da ćeš ući u istoriju kao član jedne od najuspešnijih predstava Narodnog pozorišta, jer je "Velika drama" postala prva asocijacija na naš nacionalni teatar.

Koliko ste se vi menjali tokom ovih trinaest godina i gledate li sada drugačije na tu predstavu?
- Moj odnos prema predstavi se menjao, naročito od kada sam postala majka. Igram ženu koja je doživela veliku tragediju, neću reći koju, neka oni koji žele dođu da gledaju komad. I ranije mi je to bilo strašno, ali sada kada sam majka i kada znam šta je to strepnja i strah oko deteta, tu tragediju doživljavam zaista traumatično.

Kako se čuvate od toga da emocije sa scene ne prenosite na privatni život?

- To je stvar treninga, jer se na sceni igraš sa svojim emocijima, zapravo sa svojom dušom. Naročito, što nije svaki dan isti, nekada si nasmejan, a nekad tužan i neraspoložen, a sve to moraš da izbrišeš i da budeš neko drugi. Za to je potrebna jaka koncentracija i da si stabilna ličnost da sve to možeš da podneseš. Ali, to se vežba još na akademiji. Meni je profesorka Biljana Mašić mnogo pomogla da naučim kako se odvaja privatno od poslovnog i da ja kontrolišem emocije, a ne da pustim da one vladaju mnome. Tu je najveća razlika između profesionalaca i amatera.

Uskoro vam predstoje novi profesionalni izazovi. O čemu je reč?
- U Narodnom pozorištu očekuje me rad na komadu "Maksim Gorki na dnu" u režiji Ane Đorđević. Uskoro počinju probe, čeka nas mukotrpan rad, ali nadam se da ćemo imati uspešnu premijeru. Kada to završim, snimaću dva filma čija se radnja dešava u dve različite epohe. Prvi je u vreme cara Dušana i bavi se tematikom žena u to vreme. Drugi film koji radim događa se za vreme Prvog svetskog rata, ali je priča o ljubavi dvoje ljudi koji se pronalaze u tom suludom vremenu i shvataju da ne mogu da se odvoje bez obzira na nacionalnost i sve što se dešava oko njih.

Nedostaje li vam rad na filmu, budući da dugo niste snimali?
- Mnogo se radujem, jer od Mioninog rođenja nisam ništa snimala. Ona je bila veoma malo i nisam želela da po sedamnaest sati budem odvojena od kuće dok mi dete odrasta. Ima vremena i za karijeru i za sve, a, s druge strane, u pozorištu, koje je moja prva ljubav, radila sam više nego ikada. Sada je ona već devojčica koja će napuniti četiri godine kada počnu snimanja i nisam joj potrebna u toj meri kao kada je bila beba.

Vodite li kćerku u pozorište?
- Redovno idemo u "Pinokio", koji obožava. Dešava se da joj se neka predstava dopadne i po deset puta moramo da je gledamo, a ona uvek reaguje kao da je gleda prvi put. Volim to pozorište jer kroz predstave edukuju decu o tome šta je mrak, šta je to pranje zubića, šta znači da slušaš mamu i tatu, a deca uživaju dok uče sve te korisne stvari.

Kako čuvate kćerku od loših sadržaja sa kojima se susreće?
- Kada detetu pružiš kvalitet, ono samo ume da spozna šta je dobro. Tako je bilo i u vreme našeg odrastanja, nije se mnogo toga promenilo. Mi decu često potcenjujemo, ali ona vrlo dobro znaju da procene šta je dobro, a šta ne. Iako im se nešto možda u prvi mah učini primamljivim, brzo uvide da greše. Volim da kažem da su oni mali ljudi i da neke stvari mnogo inteligentnije i čistije vide od nas odraslih. Kada bismo ih više slušali, i nama bi život bio lakši.

Pre nego što ste postali majka mnogo ste putovali, da li se to sada promenilo?

- Imam sreću da putujem sa predstavama, tako da spajam lepo i korisno. Naravno, više ne putujem u toj meri jer sada svaki moj odlazak zahteva organizaciju oko čuvanja deteta i još mnogo stvari koje idu uz to. Ali, volim da imam vreme za sebe jer bi dete trebalo da ima srećnu majku. A majka je srećna ukoliko joj je život ispunjen stvarima koje joj prijaju. Ponekad odvojim vikend za to, a babe su uvek tu da je pričuvaju, i svi smo srećni.

Koliko slobodnog vremena imate za sebe i supruga i kako ga najčešće provodite?
- Volimo da budemo u društvu naših prijatelja, da izađemo na večere i da razgovaramo. Živimo u brzom gradu i brzom svetu, a slobodno vreme postalo je najveći luksuz. Takođe, ljudi su prestali da slušaju jedni druge. Koliko puta se svakome od nas desi da te neko pita kako si i ti kreneš da odgovaraš, a on te ne sluša. Ja volim da slušam svoje prijatelje i da znam šta se dešava u njihovim životima. Volim razgovor, a ne mejlove ili telefonske poruke.

Da li vam je teško da zbog mnogo obaveza ne zapostavite partnera?
- Veoma je teško sve organizovati, ali se postiže. Ono u čemu žene najviše greše je što prvenstveno zapostave sebe, što im je nekada i nametnuto. Žena prvo mora da vodi računa o sebi i o svojim potrebama, da radi ono što je čini srećnom, da bude zadovoljna svojim izgledom i da ne zapostavi telo posle porođaja. Tek nakon rada na sebi dolazi partner, pa dete, i svi smo srećni.

Vaši roditelji imaju jedan od najskladnijih brakova na našoj javnoj sceni, jesu li vam na neki način uzor?

- Iskreno, ne stižem da razmišljam o tome. Mada, svaki čovek je drugačiji. Oni su od fakultetskih dana zajedno i baš su se našli. Retkost je da se neko prepozna u svim životnim aspektima i da ima ista interesovanja. Međutim, ono što je najvažnije da bi jedan brak trajao jeste da partneri jedno drugome pružaju slobodu.

Da li kao jedinica maštate o većoj porodici i planirate li uskoro još jedno dete?
- Ne želim da Miona ostane jedinica, ali još nije vreme za to. Sad sam se posvetila snimanju i napokon sam potpuno zdrava posle komplikacija koje sam imala na porođaju. Zato hoću malo da uživam, kako god to neko shvatio. Relativno sam mlada, ima vremena za drugo dete.

Volite li ženska druženja i zapostavljate li nekada drugarice?
- Ništa bez drugarica, one ne smeju da ispaštaju.

Intervju: Ivana Nikolić; Life Content
Foto: Mirko Tabašević; Life Content
Stilistkinja: Iva Radovanović; Life Content