Srđan Timarov: Sloboda bilo koje vrste veliki je kapital || Hello Magazin!

Studije glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu Srđan Timarov upisao je pre dve decenije, od kada je svim bićem posvećen istraživanju glumačkog poziva koji ga i danas jednako fascinira. Dok citira Hamleta i Šekspira, stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu seća se života u "srpskoj Atini" u kojoj je živeo do dvadeset pete godine, vojvođanskih manira koje nije zaboravio ni na beogradskoj adresi. S ponosom otkriva detalje odrastanja sina Lazara, koga je pre pet i po godina dobio sa bivšom emotivnom partnerkom, voditeljkom Natašom Miljković. Iako je do sada odlučno odbijao da komentariše raskid njihove sedmogodišnje vanbračne zajednice, tridesetosmogodišnji glumac u prvom intervjuu za "Hello!" prokomentarisao je odnos sa majkom svog jedinca i, u svom maniru, odgovorio da li je spreman za novu etapu u emotivnom životu.
Uz devet predstava koje trenutno igra, u pripremi je premijera novog mjuzikla, o čeme poznati glumac govori na početku razgovora.
- U nastajanju je mjuzikl "Male tajne", u režiji Gorana Markovića, po istoimenoj knjizi koju je on napisao. Muziku je komponovao Zoran Simjanović, a premijera je zakazana za 29. mart u "Madlenianumu". Priča je delom plod mašte, a delom je inspirisana stvarnim događajima i ličnostima i govori o grupi mladih glumaca entuzijasta, koja je nastala pre Drugog svetskog rata. Oni su se zaljubili u glumu, preživeli rat i nastavili da se bave glumom. Između ostalog, Goran je pisao o životu svojih roditelja Radeta i Olivere, kao i o Ljubi Tadiću, po kome je koncipiran moj lik.

Kako trenutno izgleda vaš glumački repertoar?
- Izgleda lepo, šareno, lekovito, zadovoljan sam.

Na šta mislite kada kažete "lekovito"?

- Ponekad igraš i predstave koje nisu po tvom ukusu, ali moj trenutni repertoar veoma mi prija i lekovit je po moje duhovno zdravlje i osećaj zadovoljstva.

Gledaoci emisije "Nedeljno popodne" na Radio-televiziji Srbije gledaju vas u igranoj priči o porodici Dobrić. Koliko vašem temperamentu odgovara dinamika ovog formata?
- Sitkom je zahtevna, veoma zanimljiva forma, prijemčiva, može biti duhovita, a kod nas je premalo ima. Priča o Dobrićima dobronameran je napor da razvijemo i ponudimo televiziji jedan pristojan porodični sitkom. Intimno, u rad na toj mini-seriji upustio sam se sa željom da ne učestvujem u drugačijem, po meni nepristojnom programu na nekim televizijama. Želja mi je da se Dobrići razviju u pravi dvadesetominutni sitkom. Ako budemo dobri, ko zna.

U serijalu "Montevideo, vidimo se!" igrate Vojvođanina Kostu Hadžija. S obzirom na to da ste odrasli u Novom Sadu, kako vam se dopala ova uloga?
- Veoma, igrao sam je sa puno ljubavi. I to baš prema miljeu starog Novog Sada, u kome sam odrastao. Dosta teksta sam dodavao. U srcu tu ulogu posvetio sam svojoj novosadskoj porodici.

Studije glume završili ste u Novom Sadu. Nedostaje li vam tamošnji način života i koliko često mu se vraćate?

- Sve ređe sam tamo, moj Novi Sad je ostao negde u sećanju, mnogo se promenio, ali mi nedostaje. Cenim da je to faza i u nekim sanjarenjima, mojim dalekim planovima, sebe vidim kako ponovo živim u njemu. Videćemo.

Koje svoje navike smatrate tipično vojvođanskim?
- Kad pitam: "Kako si?", stvarno želim to i da čujem, tamo za to ima vremena. Imam i neostvarive navike, vojvođanski nedeljni ručak na kome se služi supa, rinflajš, sos od rena, paradajz sos.

Trudite li se da u dinamičnom Beogradu živite sporijim, vojvođanskim tempom?
-To nije moguće, bar ja ne uspevam. U Beogradu i kad se relaksiraš, to moraš brzo.

Volite li zvuk tamburica i da li ih rado slušate u kafani?

- Ne, jer ih je malo pravih, a te prave zovem "neprskani" tamburaši. To možete da nađete u Deronjama. Tada je ta muzika magična. Svirali su na rođenju mog sina. Zvonko Bogdan je, recimo, divan. Inače, nije to moja muzika. Dakle, važno mi je ko stoji iza muzike, a ne tambure i te pesme same po sebi. Moja muzika je nešto drugo.

Šta predstavlja vaša muzika?
- To je vrlo šareni program, svoju muziku bih okarakterisao kao kvalitetan mejnstrim. Najviše volim pop i rok, ali to ide i do diska i nekog elektronskog zvuka. Ranije sam besomučno izlazio, toliko sam voleo klubove da sam mislio da ću, kada odrastem, imati sopstveni. Voleo sam gužvu, ali sada više nije tako. Ne volim da se guram i ne volim subote u gradu, izlazim nekim drugim danima i ne volim više toliko buku.

Koja vrsta provoda vam sada najviše prija?
- Pre svega, prijaju mi pravi ljudi namenske večeri, kada se skupimo nekim povodom. Mora da postoji razlog okupljanja i dobar sadržaj. Kada čove dođe u vrtlog određenih godina, roditeljstva i obaveza, slobodno vreme troši namenski i što kvalitetnije. Nisam više kapitalista u vremenu da ga uludo trošim.

Volite li da se posle predstave sa kolegama opustite u nekom baru ili restoranu?

- Naravno, to je, maltene, sastavni deo predstave. Pozorišni bife.

Da li je vaš petoipogodišnji sin Lazar imao prilike da vas gleda u pozorištu i kako mu se dopada tata u ulozi nekog drugog čoveka?
- Voli pozorište i gledao me je. Pravili smo eksperiment, taj prvi put. Pojavio sam se na sceni, nisam još ni reč izgovorio, a on se toliko smejao da je zarazio čitavu veliku salu "Ateljea 212". Izvodili su ga napolje da bismo nastavili. Onda se vratio i uživao, tapšao mi, smejao se, nije hteo kući. To je bilo ono "životno veče", posebno, jedno od najlepših.

Oseća li i on pozorišnu magiju?
- I te kako je oseća, pa gluma je detinja stvar. "Ajde, ti si kao ovaj, a ja kao onaj", pa maštamo, igramo se. Sa velikom verom, tako dečje, baš kao i u glumi uostalom. Vodite decu u pozorište, tu stanuje igra, tu stanuje mašta.

Koliko mu je sport interesantan i pokušava li nekada da vas izazove na boks meč?

- Sportski je aktivan i sve češće me izaziva sa: "Ajde, tata, borba". Nimalo me ne štedi, zapanjujuće je snažan.

Gledate li zajedno dečje filmove i da li to radije činite kod kuće ili u bioskopu?
- Pohodimo sve dečje zanimacije, poznate i drugim roditeljima, što uključuje i film.

Koje su to zanimacije osim gledanja filmova?
- Lazar je još u godinama kada se deca negde vode, idemo u dečja pozorišta, igraonice, rođendaonice, parkiće, igrališta i na sport. Ja sam strastveni klizač i imao sam želju da treniram hokej, pa ćemo ove godine da probamo i klizanje.

Brinete li za njegovo odrastanje?
- Strahove dobiješ od rođenja i oni dolaze sa razlogom. Ima onih iracionalnih, dok gledaš da li diše kao beba, a postoje i oni realni strahovi, zebnje od trenutka u kome žive, do odluka koje moraš da donosiš u vezi sa njihovim odrastanjem. Roditeljska odgovornost je velika.

Da li ste zadovoljni ulogom oca? Koliko se savetujete sa iskusnijima od vas ili samo sledite svoj osećaj?
- Kakav sam otac reći će mi jednoga dana moj sin, ako bude želeo. Roditeljstvo je jako ozbiljna i složena stvar. Najmoćnija, najlepša i najteža. Puno se toga sledi i odbacuje na putu.

Plašite li se da ćete ga razmaziti ili se pak plašite da ste nekada prestrogi prema njemu?
- "Mera za meru", kaže Šekspir.

Da li ste od trenutka kada ste postali otac sebe stavili na drugo mesto ili smatrate da je za ulogu dobrog roditelja neophodno zadovoljiti prvo lične potrebe?
- Ja sam na dalekom drugom mestu. Ali i tamo moram da budem ispunjen, nasmejan, zbog obojice.

Pokušavate li da mu u detinjstvo unesete dašak svog odrastanja?
- To je neminovno. Prenosim mu kroz razne igre i pristup stvarima, ali i kroz životne vrednosti. U poslednje vreme besomučno mu puštam film "Top gan", uz koji sam ja odrastao kao osnovac. Tom Kruz, avioni, kožna jakna, lepa devojka i borba. Kada ga pitam kako je bilo u vrtiću, na rođendanu ili na sportu, ako je bilo dobro, on kaže: "Tata, top gan".

Gradite li sa njim prijateljski odnos ili insistirate na autoritetu?
- Želim da ima poverenja u mene, da mu budem oslonac i pružam mu neizmernu ljubav, ali sam i autoritet. Sada je već dovoljno veliki da budemo drugari i delimo sve. Sa pet i po godina ozbiljan je dasa koji se zaljubljuje i svašta radi.

Traži li od tate ljubavne savete?
- Zaljubljuje se u lepe devojčice, pa i one starije. Vidi lepo u ženama i to mi se sviđa. Ima divne, iskrene, bezazlene načine na koje im prilazi. Zato su ljudi najdivniji kada su deca, kasnije se nauče razni šabloni, modeli ponašanja, kalkulacije i zadrške, i to nisu prave poruke.

Koliko vas podmlađuje njegova energija?
- Daje mi novi elan u životu, nove ciljeve i pokreće dodatne motore. Podmlađuje me to što ponovo upoznajem neke poznate stvari. Mi živimo dovoljno dugo da su nam drvo, voda, mesec i nebo nešto što i ne primećujemo, a sa detetom ih iznova doživljavaš i onda se i sam ponovo zagledaš u te stvari i osećaš se ponovo mlad.

Kojom vašom osobinom koju kod njega prepoznajete se ponosite, a koju biste voleli da nije nasledio?
- Genetika je, kao i samo stvaranje novog života, fascinantno čudo. Lazar se sve više rascvetava i sve se vidi. Čini mi se da je od svih pokrao najbolje osobine. Ne svojatam to. Tako se preklopilo. Ponosan sam na dete, na njega. Ne na sebe kao autora. Naravno da se dešava da se u njemu zapravo ljutim ili smejem sebi.

Priželjkujete li da se ponovo ostvarite u ulozi oca?
- Ne postoji moćnija, lepša, važnija i smislenija stvar u čovekovom životu od toga da imate dete, a izbor roditelja je najvažnija stvar u životu, pored pasije kojoj ćete se posvetiti, što je za mene moj posao.

Od kada je javnost prošle godine obaveštena o vašem razlazu od dugogodišnje emotivne partnerke Nataše Miljković, odlučni ste u nameri da ne komentarišete vašu odluku. Zbog čega odbijate da govorite na tu temu?
- To je moja intimna stvar i tu je sve u redu, ali nemam potrebu da to delim. Ljudi su takvi da, i kada im se kaže ili pokaže kako stoje stvari, nađu nešto ružno u tome. Verujem da je Nataša rekla sve što treba. Tu je sve u redu.

Da li ste skloni kajanju u životu?
- Ne poznajem to.

Četrdeseta vam kuca na vrata. Kakvo osećanje to u vama budi?
- Ništa mi ne budi. Ima toliko lepših i sadržajnijih zanimacija nego svoditi račune pred četrdesetom.

Iz čega crpite samopouzdanje?
- Sa svakog izvora na kome zaiskri. To je, često, roba u deficitu.

Da li vam prija status emotivno slobodnog muškarca?
- Sloboda bilo koje vrste je veliki kapital.

Jeste li spremni za novu emotivnu etapu u životu ili trenutno uživate u statusu slobodnog muškarca?
- Umem da uživam u raznim etapama, a kako kaže Hamlet: "Biti spreman, to je sve".

Intervju: Deana Đukić; Life Content
Foto: Boško Karanović; Life Content
Mesto snimanja: Jugoslovensko dramsko pozorište, Kralja Milana 50