Marko Živić: Očevu smrt doživeo sam kao odlazak najvećeg i najodanijeg prijatelja || Hello Magazin!

Odvažno, s mnogo optimizma, glumac Marko Živić suočava se sa životnim izazovima kada mu zakucaju na vrata. Krajem prošle godine suočio se sa velikim bolom zbog gubitka oca Svetislava, koji mu je uz majku bio najveća podrška i oslonac. Roditelji rođenog Kruševljanina preneli su mu ljubav prema "sedmoj umetnosti", jer su se i sami amaterski bavili glumom, a umetničku crtu nasledila je i njegova rođena sestra, koja je do sada objavila nekoliko zbirki pesama. Veliko iskustvo koje je tokom godina stekao na pozorišnoj sceni, četrdesetdvogodišnji dramski umetnik uobličiće u svom rediteljskom prvencu pod naslovom "Rulet-ples", koji režira u svojoj matičnoj kući - Beogradskom dramskom pozorištu.

Kako je došlo do toga da radite svoj rediteljski, pozorišni prvenac?

- Sve je ovo splet okolnosti. Uprava i pisac Aleksandar Jugović mislili su da sam ja dobro rešenje iz naše pozorišne kuće. Video sam da me ova sjajna, luda priča zanima, da je Beogradsko dramsko pozorište moja druga kuća i da moram da pomognem u ovim teškim vremenima. Ko zna, možda i krenem rediteljskim putem.

O kakvom žanru je reč?
- To je komedija o jednoj lepoj i atraktivnoj tašti, njenoj jedinici, bivšem zetu i iznenadnom gostu, zetovom najboljem prijatelju koga dugo nije video. Priča kreće dosta jasno i lako. A onda se sve zavrti kao u ruletu, svako ima svoj broj, a ko će taj životni rulet dobiti i ima li uopšte dobitnika, videćete.

Da li je bilo teško odabrati glumce sa kojima ćete sarađivati?
- Odavno poslove prihvatam samo sa ljudima koji su pozitivni i odgovorni, sa kojima se razumem i prepoznajem. Ako nema toga, onda nema ni posla, a ni mene dobrog u njemu. Ne govorim o rezultatu, koji uvek želim da bude najbolji, nego o procesu. Nemam više vremena da se trošim uzalud. Ljubinka Klarić, Jelena Rakočević, Miki Damnjanović i Marko Janjić svaki dan mi daju energiju, a ne uzimaju je.

Kakva atmosfera vlada na probama i da li vam prija uloga "nadređenog"?

- Kada Marko poludi, a Miki to oberučke prihvati, Ljubinka se onda "guši" od smeha, a Jelena se, kaže, smeje unazad, jer je boli grlo. U tom trenutku "nadređenom" samo ostaje da naruči piće iz kluba i uživa u zabavi.

Imate li tremu od reakcija publike i kolega i šta vas motiviše u radu?
- Što se tiče ove predstave, imaću tremu ako ne stignemo da uradimo ono što smo se dogovorili, da nađemo istinu ove priče i ovih ljudi. Ako budemo zadovoljni našom istinom, biće nam drago ako tu istu publika i kolege prepoznaju. Ako ne uspemo, tako je, kako je. Važno je samo da smo ovom trenutku dali maksimum.

Koliko ste samokritični, a ko vam je najstroži kritičar?
- Posle mnogo odigranih premijera i predstava i snimljenih kadrova, naučio sam da znam šta je šta i koliko dobro. Uvek želim da znam da sam dao sve i da u tom trenutku nisam mogao ni znao više. Mirno spavam.

Gledaoci televizije "Pink" gledaju vas u takmičarskom šou-programu "Audicija". Da li vam je lako da ocenjujete tuđi talenat za komediju?

- Nema tu ni prave ni tačne ocene. U toj emisiji ima mnogo kategorija zabavljača, ima različitih uzrasta i afiniteta. Trudimo se da izaberemo najboljeg zabavljača. Zabava je širok pojam, ali to i pruža velike mogućnosti i kreacije.

Kakva atmosfera vlada među članovima žirija na snimanju, da li je ono što gledaoci vide iscenirano ili snimanje teče spontano?
- Mi smo stari znanci i prijatelji, sa svima njima sam do sada radio. Lako je na ovakvim projektima sarađivati sa ostvarenim ljudima. Ništa nije dogovoreno ni iscenirano, sve se zaista dešava na licu mesta. I mi se silno zabavljamo, želeći da ta energija pređe i na gledaoce.

Duhovitost je talenat, koji je glumcima posebno dragocen. Umete li nekada da preterate sa neozbiljnošću ili granice ne postoje?
- Neozbiljnost više ima veze sa godinama nego sa duhovitošću. Kao mlađi sam preterivao, a nisam uvek to i hteo, a danas i kada bih hteo, ne bih to mogao.

"Marko Živić šou" bio je prvi te vrste u našim medijima. Pratite li rad svojih naslednika i da li biste se ponovo okušali u toj ulozi?

- Naravno, pratim kada nemam predstave. Dobro je što su različiti i međusobno i od mene. Mene više ta vrsta emisija ne zanima. Momcima želim dug vek trajanja, a ja idem u moju profesiju, glumu. Imam dosta posla, treba to završiti narednih godina, decenija.

Odajete utisak večitog optimiste koji se osmehom obračunava sa svim životnim nedaćama. Ponestane li vam nekada tog životnog entuzijazma i kako ga vraćate?
- Za mene je čaša uvek polupuna, a ne poluprazna. Prazno je prazno, a puno je puno. Makar i do pola. Nažalost, nemamo mnogo vremena da možemo da ga posmatramo prazno. Lako je tonuti, ali hajde, plivaj, majstore, makar ti samo nos bio iznad duboke vode, diši i polako.

Krajem prošle godine suočili ste se sa gubitkom oca. Kako ste to podneli?

- Izgubio sam najvećeg i najodanijeg prijatelja. To se ne podnosi, sa time se živi. Zato mu i sada kažem: "Idemo dalje majstore, ne brini. Najveći prijatelju moj".

Ko vam je javio da je vaš otac izgubio životnu bitku?
- Tužnu vest mi je javio jedan veliki čovek, veliki stručnjak i moj prijatelj, profesor Goran Tasić, neurohirurg Kliničkog centra u Beogradu, koji je, pored meni najbližih, bio velika podrška i zaštitnik. Moj otac je preminuo dok sam igrao predstavu, a Goran je, znajući to, želeo da igram i da te noći mirno spavam. Međutim, ja sam osetio da nešto nije u redu i jedva sam završio predstavu. Hvala njemu i njegovom timu što su brinuli o mom ocu i što brinu za sve pacijente. Nažalost, neke bitke se gube. Al' majstori, Svetislave i Gorane, gledajući vas, i vašu zajedničku borbu, mnogo sam naučio.

Da li vam je vreme saveznik ili protivnik u bolu?
- Vreme je saveznik, jer briše stvari koje nisu bitne. Dobro je što vreme ne može da okrnji i rasturi važne stvari i događaje. Čemu nastaviti život ako te važne stvari i ljudi nestanu.

Šta je najdragoceniji dar koji ste dobili od oca?
- Najdragoceniji dar za mene bio je on sam. Nije bio čovek koji se često sreće. Savetovao me je da je porodica sve, i da uvek pomognem drugom, da je neko drugi uvek za mene prvi. Naučio me je da se ne pitam zašto pomažem, nego da li sam dovoljno pomogao. On je mnogima pomagao i nije se pitao.

Tražite li opravdanje za tuđe loše postupke?
- Ne pravdam ih, trudim se da ih razumem. Ne osuđujem ljude za njihove postupke, jer nikad ne znaš šta ih je dovelo do toga. Razumem i tražim razum iz njihovog ugla, ali kada mi ponestane razumevanja, odlazim. Svako trči svoju trku i neka stigne tamo gde trči i kako trči.

Umete li da uzvratite udarac ljudima koji vas povrede ili verujete u karmu?
- Ne uzvraćam udarce. Možda bih i umeo, ali mislim da je pravi borac onaj koji zna da posle udarca ostane na nogama, nego onaj koji udara. Svako može da udari, ali veličina čoveka je u tome koliko udaraca može da podnese.

Imate li dovoljno slobodnog vremena i kako ga najradije provodite?
- Nalazim slobodno vreme, moram i želim. Ne živim da bih radio, nego radim da bih živeo.

Igrate li još tenis i koju osobu biste rado voleli da imate za protivnika sa druge strane mreže?
- Ova godina mi je bila loša u tenisu, jer mi je desna ruka bila povređena, pa su se svi spasli mog strahovitog forhenda. Ali, sada sam se oporavio, pa kada Ana, Jelena i Nole budu "svrnuli" kući, čekam ih sa druge strane mreže.

Šta je vaše "životno gorivo"?
- Važno je da ti bar nos bude iznad vode i da plivaš. Život je brza reka. Svaki dan trebalo bi izbeći vir, truditi se da se ne olupaš o stene i naći neku malu obalu da odmoriš. Ujutro ponovo uskočiš u reku i plivaš dalje.

Pre sedam godina izborili ste se sa opakom bolešću. Podsetite li sebe svakoga dana na tu borbu i koliko vas pobeda motiviše u nekim drugim životnim bitkama?
- Pobede i porazi svode se na isto - iskustvo i napredak. I da sam izgubio, neko bi pored mene napredovao. Važna je borba. Bori se, ako moraš izgubi, ali se ne predaj. Izgubiti i predati se nije isto. Rezultat i onako ne zavisi samo od nas, ali bar smo mirni jer smo dali koliko smo mogli.

Da li vam status javne ličnosti olakšavala put ka ženskim srcima ili ste morali dodatno da se dokazujete?
- Koliko odnese, toliko i donese. Nekada mi je žao što neko ima mišljenje o meni, a da me nije ni upoznao. Mišljenja koja se o ljudima stiču iz časopisa, rekla-kazala priča ili od komšija, vrlo su diskutabilna. Ali ako neko tako misli, poštujem. Srećan sam što imam dovoljno iskrenih ljudi oko mene, koji znaju ko sam i kakav sam čovek.

Ima li u ovom trenutku u vašem životu i srcu prostora za ljubav?
- Naravno da ima. Dvoje matorih, i par njih malih oko nas i žurka da krene.

Na početku smo nove godine, pravimo nove planove i ciljeve. Priželjkujete li da se u ovoj ostvarite u ulozi oca? Šta očekujete od 2015. godine?
- Da se ne ponovi 2014. Vetrovita, uzburkana i tužna.

Intervju: Deana Đukić; Life Content
Foto: Boško Karanović; Life Content
Mesto snimanja: "Moon Sushi & Fusion food", Makedonska 31, Beograd, tel: 011 / 322-03- 83, www.moon-sushi.rs