Isidora Bjelica: Ljubav mora da se neguje i gradi || Hello Magazin!

U porodičnom domu Isidore Bjelice povoda za slavlje nikada ne manjka. Sa suprugom Nebojšom Pajkićem i sinom Lavom prvo su proslavili trinaesti rođendan najmlađeg člana porodice Vile Evanđeline, a potom su poznata književnica i ugledni dramaturg obeležili dvadeset prvu godišnjicu braka. Pošto se pre dve godine uspešno obračunala sa opakom bolešću, rakom jajnih ćelija, četrdesetosmogodišnja Isidora doživela je potpuni preobražaj i životno kormilo okrenula u potpuno drugu stranu, o čemu je pisala u svojim knjigama “Spas” i “Spas 2”. Smirena, nasmejana i duhovita, jedna od najčitanijih spisateljica na ovim prostorima za “Hello!” govori o danima slavlja u njihovom domu, kao i najdražim gostima, svojim ukućanima, otkrivajući da im se nedavno pridružio novi član, kućni ljubimac Neo.

- Mi nismo porodica koja pravi velika slavlja i uvek slavimo u najužem krugu, koji čini nas četvoro. Međutim, ove godine desila se jedna zabavna stvar, jer je Vila za rođendan želela kucu. Ubeđivali smo je da se to odgodi, ali pošto je ona tu svoju želju iznela i na “Fejsbuku“, jedna moja čitateljka odlučila je da joj je ispuni. Dobila je škotskog terijera i Pajkić tvrdi da je to jedini pas koji ima karakter, a ja mislim da je previše karaktera u ovoj porodici. Potpuno smo sluđeni, kupovali smo mu krevetić i edukovali se, na ubrzanom smo kursu. Još smo u šoku, kupili smo mu i pelene.

Šta ste joj vi poklonili?

- Vila je želela da završi kurs za manekene u agenciji “Select”, a potom je izrazila želju da uradi i svoj profesionalni buk.

Vi ste bili sa njom na snimanju. Kakva atmosfera je vladala?

- Desila se fantastična „hemija“ i Vila je rekla da se nikad u životu nije bolje provela. Nebojša Babić puštao je pesme Keti Peri i ona je oduševljena što je radila sa njim. Ja sam bila tu prvih pet minuta tokom zagrevanja i onda sam pobegla.

Vaša kćerka je u poslednjih godinu dana doživela velike promene.

- Moram da kažem da je pored teških i ružnih stvari koje je doživela prolazeći kroz sve te situacije sa mnom, njoj su se prethodne godine desile i neke super stvari. Bili smo na jednoj zabavi gde je sedela odvojeno od nas i dobila filmsku ponudu od Tihomira - Tike Arsića, koji nije znao ko je ona, a potom joj je Saša Dragić ponudio da joj bude menadžer. Mislim da joj je to sasvim dovoljno za trinaest godina. Moje bliske prijateljice Snežana Dakić i Suzana Perić bile su šokirane kada su je videle u ovom izdanju, jer je prethodnih godinu i po dana furala neki muški fazon. To se preko noći preokrenulo i sada ona sedi sa Suzanom i pričaju o dizajnerskim stvarima koje ja ne razumem.

Kako se vama to dopada?

- Ja se u to ne mešam. Nisam se mešala ni pre, kada nije htela ni po koju cenu da obuče haljinu. Jeste teško biti drugačiji, ali važno je da ona oseti svoj personaliti. Opsednuta je dizajnom i modom, po ceo dan crta i od džeparca prvo kupi “Vog”.

Čiji karakter prepoznajete kod nje?

- Deca su uvek spoj roditelja, ali ona je stvarno specifična i svoja. Nema šanse da sluša nešto ako to nije rokenrol ili pank, poludi na narodnjake i to je ta isključivost na tatu. Ludost, hrabrost, nepromišljenost i potreba da se bude drugačiji, u tome je na mene. Ja sam sa četrnaest, petnaest godina iz Londona došla sa ofarbanom kosom u roze boju, a ona u tim godinama ima zelene pramenove. Sada je u godinama kada deca obično lutaju, ali radujem se što je u svemu tome empatična. Sa radošću se bavi drugim ljudima i nije egoistična. Igre i traženja su zanimljivi, ali najvažnije je da su deca dobri ljudi. Kroz moju bolest ona je stekla osećaj za druge ljude koji pate i kojima nije dobro.

S obzirom na to da je najmlađi član porodice, kako je podnosila vašu borbu za zdravlje?

- U najtežim trenucima bila je sa mnom noćima. Moram da kažem da sam se plašila kako će se to odraziti na njenu psihu i srećna sam da je puna životne radosti, optimizma i entuzijazma. Zato sam i pristala na dolazak kuce. Sad još samo da nađemo ko će da je čuva.

Vila je u godinama kada ulazi u pubertet. Kako se nosite sa tim i da li vam je lakše budući da ste sa sinom Lavom već prošli te roditeljske muke?

- Na Lava stvarno ne mogu da se žalim jer ga mi u tom periodu nismo ni osetili. On je bio nepodnošljiv kao malo dete sa šest, sedam godina. Visio je po zavesama, peo se na ikonostas i na krovove, to je bilo jezivo i ne znam kako sam preživela taj period. Međutim, njegov tinejdžerski period nisam ni osetila. Što se Vile tiče, krenem nešto da joj kažem, ali onda se setim sebe u tim godinama i moje mame kako je to hendlovala. Nije teška, ali je jako uporna. Međutim, životno iskustvo mi govori da bez upornosti nema ništa, tako da ne mogu da je napadam. Uz nju sam naučila sve o novim bendovima i frajerima.

Znači, aktuelne su i teme o simpatijama?

- To je bila drama sa muškim delom porodice. Oni su konzervativni i zbog šminkanja, šlogirali su se kada je počela sa tim, pa sada nas dve imamo ženski liberalni front. Kada sam išla na kontrolu u Moskvu, ona je išla sa mnom i ludo smo se provele. Tada sam naučila sve o tinejdžerskim idolima, pa mogu da pariram njenim drugaricama.

Kako ona reaguje na to?

- Kaže da joj sve njene drugarice i drugovi govore blago njoj jer ima kul mamu i tatu. Ne samo da se družimo, nego me i zovu da im se pridružim kada izlaze. Ja sam u srcu još tinejdžerka i bolje se uklapam sa njima nego sa sredovečnim ljudima. Imamo više tema za razgovor.

Koliko ste bliski sa sinom Lavom, kako je on doživeo period vaše bolesti?

- Oni su strašno vezani za mene i to ih je na neki način još više vezalo. Lav mnogo radi da bi pomogao porodici. On je u teškoj finansijskoj situaciji počeo da radi uz studiranje, ali u koje god vreme da dođe kući, jedanaest, dvanaest sati uveče, on otrči na sprat do mene da vidi kako sam, a dok sam bila u bolnici, učio je kraj mene. Drago mi je da je sazreo u toj meri da shvata koliko je život težak i da se nema prava na razmaženost. Mislim da smo kao porodica prestali da budemo razmaženi i to je novi kvalitet za mene i za decu.

Koliko vas je bolest promenila kao roditelja?

- Potpuno. Nagledala sam se mnogo bolesnih ljudi i dece, tada shvatite koliko je svaki minut sa vašim najmilijima dragocen. Shvatite da ne morate da ih forsirate sa svojim ambicijama i željama. Oni imaju pravo na svoju slobodu, da odlučuju šta će sa svojim vremenom, jer je život kratak i nemamo pravo da im diktiramo šta da rade. Kao roditelj postala sam liberalnija i ne nerviram se. Lav je odličan student, ali kada ima svoje krize, ja kažem okej, to je tvoj život. Deca zaista moraju da imaju slobodu, važno je da budu dobri ljudi, sve ostalo je manje važno. Mi smo civilizacija opsednuta novcem i uspehom, a to niti je sreća niti je najvažnija stvar u životu. Mi se bavimo radošću više nego bilo kojim drugim parametrima zadovoljstva.

Za nama je period praznika. Da li ste negde putovali?

- U vreme praznika mi smo uvek u Srbiji. Pre toga bila sam kod prijateljice u Milanu. Povezali smo neke moje terapije sa druženjem, ja sam bila na kursu integrativne medicine, a Vila se bavila modom.

Prošlog četvrtka proslavili ste dvadeset jednu godinu braka. Kako ste obeležili taj dan?

- Ja sam to bila zaboravila, ali me je, srećom, jedna čitateljka podsetila. Organizovali smo malo takmičenje, uvek napravimo neke ludosti jedno drugom. Ja sam mu poklonila jedan, da tako kažem, odevni komad koji je on dugo želeo, ali ne mogu da kažem o čemu se tačno radi. Uvek je bolje izmaštati.

Koliko se vaš bračni život promenio u poslednje dve godine?

- Pre nekoliko dana sedeli smo i razgovarali o onome što nam se dešavalo poslednjih godina. Mislim da smo se svi jako promenili, pa i on. Kada vam je neko blizak teško bolestan, to vas mnogo menja. Moj suprug je danas otvorenija, brižnija i bolja osoba, bolji otac. Nije bezvezna ona rečenica “Svako zlo je za neko dobro”. To je za njega bio težak period, koji ga je potpuno promenio. Ni on nije onako bezbrižan kao što je bio, ali je mnogo pažljiviji nego što je ikada bio u toku našeg braka.

Jesu li se vaše emocije prema suprugu promenile?

- Dvoje ljudi može da prolazi kroz razne periode, ali partner nije ajfon da se menja s novom generacijom. Ljudi to moraju da shvate. Ljubav mora da se neguje, da se gradi i ona je veličanstvena. Štampa nam sugeriše da čim nešto u vezi nije u redu, odmah zamenimo partnera, a stvar je u tome da se međusobno izgrađujemo. Ljubav se lako izgubi, a teško nađe.

Posle borbe sa bolešću često ste govorili da je bolest neka vrsta opomene za čoveka. Zbog čega mislite da ste vi opomenuti?

- Čim ste u nekoj disharmoniji sa kosmosom i sa Bogom, energetski prestanete dobro da funkcionišete. Ja sam se previše trošila, previše sam radila, nervirala se i bila uvredljiva. Zaista sam morala da potpuno promenim funkcionisanje mog nervnog sistema. Moja preosetljivost, koja je sa jedne strane kvalitet za pisanje, sa druge je bila fatalna u običnom životu. I dalje se jako menjam, ali sam za osamdeset posto promenila odnos prema životu i prema ljudima. Ne bavim se više isterivanjem pravde, nego time da sebe izdresiram da od jutra do mraka ne pomislim nikome loše. To nije lako. Svi mi mislimo da smo dobri, ali kada se izanaliziraš, vidiš da mnogo toga nije u redu. Promenila sam stav. To je ozbiljan trening, i o tome pišem. Kada imaš primedbe na muža, sebe, prijatelje, jednostavnim menjanjem frekvencija svojih misli i rečenica desi se da se menja i okolina.

Promenili ste i režim ishrane.

- Apsolutno, i to se vidi i po Vili. Ona je na zdrav način uspela da za šest meseci od gojaznog deteta postane superfit, sa fantastičnom krvnom slikom. Decu je važno odviknuti od procesuiranog šećera i „brze hrane“. Ja, nažalost, nisam pre bila svesna koliko toga nezdravog dajem i deci, tako da smo i to potpuno promenili.

Plašite li se da će se bolest vratiti i jesu li vam dani ispunjeni predostrožnošću?

- Čovek sam sebe može da izvuče, ali ne može sam da se bori protiv svojih strahova. Ja imam jedan ozbiljan tim lekara sa kojim radim, tu su moj homeopata, lekar koji radi sa frekvencijama, lekar sa kojim radim meditacije i moj duhovnik. Kada se pojavi i najmanja pomisao na to, oni mi govore šta da radim i kako to da rešim. To bih preporučila svakome ko se suočava sa bilo kojim strahom. Da sam na vreme znala da čovek mora da potraži pomoć, ne bih bila u ovoj situaciji.

Šta vas najviše opušta?

- Mnogo volim vodu, i u svom stanu sam napravila mali spa-raj. Pravim svoje kupke, mirišljava eterična ulja, kao da imam velnes-centar u kući. Pored toga najviše volim da sa decom gledamo filmove. Mi smo filmofilska porodica, a volimo i muziku, to je za mene najveće uživanje.

Koji su vam danas životni prioriteti?

- Pre svega duševni mir. Danas se ne nerviram ni zbog posla, ni zbog novca, ni uvreda. Naučila sam da je to sve potpuno nevažno, jer čim ste nemirni i pod stresom, to se odrazi i na fizičkom nivou. Mnogo toga nije bilo u harmoniji kod mene. Nekada sam menjala druge, sada menjam samo sebe.

Intervju: Deana Đukić
Foto: Nebojša Babić / privatna arhiva