Nataša Ninković: Smeh, kao i ćutanje udvoje mnogo govore || Hello Magazin!

Nataša Ninković poznata je po svom izraženom temperamentu i velikim ulogama koje su obeležile njenu više od dve decenije dugu karijeru i ispunjena je na svim životnim poljima. Pre sedamnaest godina pronašla je životnog partnera u biznismenu Nenadu Šarencu, sa kojim ima trinaestogodišnje blizance Luku i Mateju. Sa dvadeset pet godina uplovila je u bračne vode, ali je opštinsko venčanje sa suprugom upriličila pre nešto manje od tri godine, čime je još jednom potvrdila da je u Nenadu našla svoju idealnu polovinu. Četrdesetdvogodišnja glumica uživa u prazničnim čarolijama, a poseban značaj pridaje Božiću, kada je njena porodica uvek na okupu, što joj je navika još iz detinjstva koje je provela u rodnom Trebinju. U Novoj godini očekuju je brojni poslovni izazovi, a u svemu ima podršku supruga i sinova, koji su joj ujedno i najveći kritičari. Na početku razgovora za magazin „Hello!“ Nataša govori o predstojećim poslovnim poduhvatima:

- Tek sam počelada snimam treću sezonu serije “Ulica lipa”, ali mogu da kažem da je atmosfera vrlo lepa, što je uvek slučaj kod reditelja Miroslava Lekića. On je prosto divan, topao i vaspitan čovek, koji zna šta hoće i deluje okrepljujuće na ekipu. To će biti obična, topla priča o stanarima jedne zgrade koji se trude da u nenormalnom okruženju poput našeg, vode svoje male živote u kojima su oni nekada heroji, a nekada gubitnici. Životi su im puni ljubavi, razočarenja, brige, ljubomore, poroka, ali i nekih vrednosti koje su danas zaboravljene, kao što su saosećanje, empatija, solidarnost. Moj lik, Saška, i dalje pokušava da se ostvari emotivno i polako rešava problem koji ima sa majkom, koju tumači Ceca Bojković.

Igrate u predstavi “Čuda u Šarganu”. O kakvom je ostvarenju reč i koju ulogu vi tumačite?
- Igrati predstavu genijalnog Ljubomira Simovića, u režiji Egona Savina, sa vrsnim glumačkim imenima zvučio obećavajuće. Radnja je smeštena na periferiji Beograda, u kafani “Šargan”, gde obitavaju pitoreskni, „masni likovi“ sa totalne margine našeg društva. Zajednički su im patnja i nada koja je već izneverena ili će tek biti. Tu se sreću konobarica, robijaš, prostitutka i političar, koji je upravo sišao sa vlasti i ne može da podnese realnost. To je ono kada im oduzmete fotelju, kao da ste im iščupali srce i mozak, pa ne znaju ni ko su ni šta su. To je vrhunska drama sa osobenim humorom, poezija okrenuta stradanju čoveka. Jedan od likova je moja Gospava, prostitutka koju ljubav, tačnije zaljubljenost u jednog čoveka, njegova obećanja i njena vera u bolju budućnost ohrabruju da okrene novi list, da prekine sa starim životom i da se žrtvuje. Na kraju je dovode u situaciju da počini ubistvo, a kada bude izgnana, biće joj oduzete iluzija i nada o sopstvenom životu. Jedna rečenica u komadu ne izlazi mi iz glave: „Njega je nesreća džabe zadesila.” Tužno je koliko ta misao obeležava nas kao narod.

U profesiji ste se dokazali i u pozorištu, i u serijama, kao i na filmu. U kom od ta tri segmenta vi najviše uživate?

- Nedostaje mi film, ja sam zaljubljenik u filmsku umetnost. Nažalost, u poslednje vreme sam samo gledalac, upijač, ali me stid da se žalim, jer kad pogledam ove mlade glumce, moram da zaćutim. Na sreću, tu su bile neke lepe serije, bilo je vrlo interesantnih likova u kojima sam uživala i koji su zadovoljili moju potrebu da se nađem pred kamerom. Što se tiče pozorišta, to je moja stara ljubav, konstantna u mom životu. Nekad bolja, nekad lošija, ali uvek prisutna, i stoga sam mu najlojalnija.

Imaju li vaš suprug i sinovi običaj da dolaze na vaše predstave? Da li su ponekad kritični prema vama ili vam uvek upućuju reči hvale?
- Nenad gleda sve predstave, a deca samo ono što bi trebalo da gledaju, u smislu razumevanja i interesovanja. Što se tiče kritičnosti, mislim da su kritičniji prema privatnim stvarima nego prema onome što je na sceni.

Volite li sebe da vidite na velikom platnu i televiziji ili kao većina glumaca bežite od toga?
- Vrlo mi je neprijatno da gledam sebe u prisustvu drugih, zato su filmske premijere za mene uvek bile prilično stresne. Poslednjih godina ne volim da se gledam ni kada sam sama. Pogledam jednom da vidim šta sam uradila, i to je sve. Stavim tačku na završeni posao i idem dalje. Nekada se i iznenadim kada posle niza godina naletim na televiziji na neku moju scenu. Kao da nisam ja, ne mogu ni da se setim sebe takve. Nekada sam prijatno iznenađena i pomislim: „I nije tako loše, vredelo je truda“. Ponekad budem veoma razočarana.

Da li vas još drži praznična euforija i koliko vas praznici vraćaju u vreme vašeg detinjstva?
- Obožavam praznike, pogotovo Novu godinu, Božić i sve što ide uz njih. Iz detinjstva više pamtim Božić. To je uvek bio jako lep i tajnovit praznik, koji smo provodili u krugu porodice, najčešće u kući moje babe. Sada, uz decu, zavolela sam i jelku, koju ipak najčešće sama kitim. Oni dođu pred kraj da mi daju neku primedbu ili komentar. Volim sve što je vezano za praznike: jelku, Deda-Mraza, venčiće, sveće, a onda kao krunu - badnjak, božićni ručak i pogaču. Mislim da čovek treba da se trudi na svakom početku, bilo dana, godine, projekta ili posla, i da ga učiništo lepšim, da ga oplemeni pozitivnim mislima i vibracijama. Da obeća sebi da će biti dobar, da se potrudi, da postavi cilj. Nova godina i Božić su idealni za to, jer kako jedna pesma kaže: “Neko to odozgo vidi sve”.

Poznato je da uživate u putovanjima. Jeste li Novu godinu dočekali van Beograda?
- Novogodišnju noć i Božić uvek slavimo zajedno. Poslednjih godina išli smo na planinu, gde smo uživali u snegu i skijanju, pa je tako bilo i ovog puta kada smo boravili na Kopaoniku. Praznici me uvek podsete koliko je lepo pripadati, biti intiman, biti deo nečega, bez obzira na sve prisutniju tendenciju samoće i individualnosti.

Odlazite li često u rodno Trebinje i koliko vam je važno da vaši sinovi upoznaju svaki ćošak kraja u kome ste odrasli?

-U Trebinje odlazim jednom godišnje, ali zato duže ostanem, i to uvek u letnjim mesecima, kada je taj grad prelep, pun ljudi sa kojima sam rasla. Kada je reč o deci i njihovoj vezanosti za Trebinje, ja sam tu dužnost davno obavila, navike se stiču do sedme godine.

Budući da vaši sinovi polako ulaze u pubertet, da li su već ušli u fazu kada vreme češće provode sa društvom nego sa roditeljima?
- Zapravo, oni su već sada prave pubertetlije, ali promene kroz koje prolaze nisu drastične. Kada se setim sebe, oni su dosta dobri. Prirodno je da traže svoj prostor i da se bore za njega, za sebe, da ne podnose kritiku, jer, naravno, oni znaju najbolje.

Čime suprug najlakše može da vas obraduje i oraspoloži?

- Volim kad se suprug i ja zajedno smejemo, šta god da je povod. Smeh, kao i ćutanje udvoje mnogo govore. Istina, meni ovo prvo ide mnogo bolje. Najviše volim kad otputujemo zajedno ili jednostavno uživamo u nedeljnom popodnevu.

Jedina ste žena u kući pored tri muškarca. Da li vam je lako da izađete na kraj sa njima?
- Nekada je zamorno, ali uglavnom se osećam kao jedina, što je sasvim dovoljno.

Da li se tokom vašeg sedamnaest godina dugog braka više suprug prilagodio vama ili vi njemu?
- Nas dvoje se trudimo, dajemo sve od sebe. Nekada je lako, a nekada nije.

Bili ste mladi kada ste ušli u brak. Gledano iz ove perspektive, da li je to vreme bilo pravo za tako važan životni korak?
- Odavno sam shvatila da se sve dešava onda kada treba. Iz ove perspektive, čini mi se da je bilo rano, ali ipak znam da nije moglo da bude drugačije.

Važite za jednu od najlepše obučenih žena u našoj javnosti. Mislite li da se žene rađaju sa stilom ili mogu da ga steknu s godinama?
- Stil se stiče i vrlo je bitan za ženu, otkriva mnogo toga. Od načina razmišljanja do karakternih osobina.

Rekli ste da biste teško posegli za estetskim korekcijama. Da li ipak postoji nešto što biste na sebi promenili kada biste mogli?
- Volela bih da je drugačije, ali voleti i želeti za sada nije dovoljno za taj korak. Možda jednog dana i pomislim da je to strašno bitno za moj život i promenim stav, ali sumnjam.

Intervju: Zvezdana Milovanović, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content
Stilistkinja: Iva Radovanović, Life Content
Šminka: Aleksandar Đikić
Mesto snimanja: Hotel „88 rooms“, Takovska 49, tel. 011 / 411 - 90 - 88 www.88rooms.com