Mateja Kežman: Da pored sebe nisam imao Emiliju, ne znam da li bih uspeo || Hello Magazin!

Nekada najskuplji srpski fudbaler, uzor puritanskog dela nacije, primer da snovi od Pirota do Madrida mogu da se ostvare u trenu, a potom tabloidna žrtva, zvezda skandala i primer posrnulosti. Sve je to Mateja Kežman izneo na svojim nevelikim plećima, izgovarajući molitve onda kada je bilo najteže i duboko verujući da će doći trenutak kada će raspomamljena masa shvatiti da njegovo raspeće nije njihova karta za bolji dan. I umesto skupog savetnika, podmićivanja medija, pravdanja i koketiranja sa oponentima, zavrnuo je rukave, naoštrio olovku i negde sa dna srca ispisao iskrenu biografiju. Onu koje će se dželati, koji su se prvo dičili, a potom ga satanizovali, postideti. Onu koja će mnogima demistifikovati nesvakidašnji život jednog od najtalentovanijih i najuspešnijih sportista koje je ova zemlja ikada imala.

Vaša ljubav prema fudbalu datira iz perioda ranog detinjstva. Ako se ne varam, ukorenjena je još pri prvim koracima, dok ste svog oca posmatrali na zelenom terenu?

- Jedan sam od onih sinova koji su, rekao bih hrabro, krenuli očevim stopama. Zbog Zlatka sam zavoleo loptu, samo što tada, naravno, nisam bio svestan da porodična tradicija može da bude problem, a ne prednost u životnoj trci koja me čeka. Otac mi je bio golman do svoje četrdesete godine, rekorder u staroj Jugoslaviji, njegov znoj me je othranio i napravio čovekom. Kad sam bio dete, vodio me je na pripreme njegovog "Zemuna", često i na treninge, ali ga nisam gledao. Pažnju su mi privlačili oni koju su bili naspram njega, uvek gladni golova. I otac mi je stalno govorio koliko je nezahvalno biti golman, koliko je potrebno rada da bi se zaustavio šut, a najviše mi je pričao kako su greške golmana jedino što publika primeti.

Veoma mladi našli ste se na prekretnici, kada ste morali da odlučite da profesionalnom sportu posvetite celog sebe. Ipak, nisu svi u vašoj porodici bili presrećni zbog izbora koji ste napravili.
- Majka Mirjana nije bila za odlazak iz Beograda, govorila je da prvo moram da završim školu. Išao sam u Saobraćajnu, ipak, morao sam da pređem u vanredne učenike. Odluka je pala: "Sine, ideš u Pirot".

Period proveden u gradiću na jugoistoku ostavio je neizbrisiv trag na vaš život, tamo ste sreli svoju sada bivšu suprugu Emiliju.
- Brojao sam dane do odlaska iz "Radničkog", u mislima sam već bio u Beogradu, a da nisam bio svestan da će mi srce ipak ostati u Pirotu. U gradu se igrala neka revijalna utakmica debelih protiv mršavih, svi su bili na ulici. U trenutku sam video devojku, poželeo sam da joj priđem, ali nisam stigao ni da joj se obratim - nestala je u masi. Sutradan sam je sreo u video-klubu. Prišao sam joj, ali ništa. Jedva me je registrovala. Tada mi je bilo dovoljno da čujem samo njeno ime - Emilija. Nisam hteo da se predam. Potegao sam sve moguće veze kako bih "montirao" novi susret. Zvao sam njene drugarice, srce mi je govorilo da moram da budem uporan. To što sam fudbaler nije mi bila dobra reklama, naprotiv. Bili smo na lošem glasu kao momci koji žele vezu za jedno veče. Emu su "čuvale" sestra i majka. Tek poslednjih sedam dana smo se nešto "smuvali", poljubili. Preda mnom je bio odmor, u planu odlazak na more, ali nisam hteo da idem bez Emilije. Ne znam odakle mi tolika hrabrost, otišao sam kod njene majke i tražio blagoslov - da joj dozvoli da ide sa mnom. I moju Mirjanu sam uključio u "operaciju". Emina majka na kraju je pristala. Jedva.

Da li je bilo teško održavati stabilnom emotivnu vezu imajući u vidu vašu mladost, ali i popularnost, iskušenja, novac i bezbroj devojaka u Beogradu koje se nisu obazirale na sredstva pri dolaženju do cilja?

- Bio sam emotivno ispunjen, voleo sam Emu. Došla je kasnije na studije u Beograd, dok je mene fudbal odveo u Loznicu. Svaki slobodan trenutak koristio sam da dođem da je vidim, da budemo zajedno. Veza kao i mnoge druge, bila je puna iskušenja. Najteže je bilo kada sam nosio dres "Partizana". Živeo sam u Bulevaru, stizala su mi pisma obožavateljki, devojke su slale fotografije, dolazile na vrata... Teško je to podnosila. Htela je sto puta da raskine, nije mogla da izdrži pritisak. Znao sam da se izborim sa nekim stvarima, da sačuvam vezu. Zajedno smo prošli mnogo lepih trenutaka, izrodili decu, stvorili porodicu. Neko je napisao da sam stazom ka zvezdama krenuo ruku podruku sa Emilijom. Da, zaista je bilo tako. Ne znam da li bih sve ovo postigao da sam pored sebe imao neku drugu osobu ili da se nisam tako mlad zaljubio i oženio.

Godine 2000. dogodio vam se i za današnje prilike astronomski ugovor i angažman u slavnom holandskom klubu "PSV". Kako ste preživeli tu euforiju?
- Da, obukao sam dres kluba koji je lansirao Ronalda i Romarija. Bio je to najveći transfer u istoriji "Partizana", vredan trideset dva miliona maraka! Potpisao sam ugovor na pet godina. Život mi više nije bio isti. U jednom trenutku kroz glavu mi je prošao film sa usputnim stanicama: Pirot, Loznica, Smederevo. I one tinejdžerske suze sa kojima sam odlazio iz svog grada.

Skeptike koji su sumnjali da ćete briljirati u tako jakoj konkurenciji demantovali ste već u prvoj sezoni.
- Sezonu sam završio sa dvedeset četiri gola i "Bronzanom kopačkom Evrope". Tada sam mogao da kažem "da" i Emiliji. Bilo je to 9. juna 2001. Venčali smo se u Sabornoj crkvi u Beogradu. U mojoj porodici zavet pred Bogom oduvek je bio uzvišeniji čin od stvaljanja potpisa na neki dokument. Tada nisamo rekli "da" i pred matičarem, ali jesmo mesec dana kasnije u prostoriji Skupštine opštine Zemun. Moja najveća radost došla je na svet 25. januara 2002. godine. Supruga Emilija rodila je našeg sina Lazara. Dva dana sam slavio.

Ipak, malo je poznato da je period vaše holandske bajke u jednom trenutku poprimio elemente horora i da ste određeni period proveli u grču i strahu za svoju bezbednost?
- Živeo sam san, dane koje bi poželeo svaki igrač. Holandija je postala moja druga domovina. Jezik mi nije bio problem, provodio sam sate kako bih ga savladao i premostio barijeru koja je postojala između internacionalaca i domaćih igrača. Postao sam bogatiji, znanjem i upornošću "kupio" sam ono što se novcem ne može platiti. Holanđani su to prepoznali, osetili i uzvratili poštovanjem. Ubrzo sam se uverio da su bili iskreni. Nažalost, povod je bio slučaj iz njima ne toliko poznatih priča. U Srbiji je to bila vest koja nije izazvala najveću pažnju jer se na prostorima nekadašnje Jugoslavije svašta dešavalo, ali tamo, u uređenom sistemu, bila je to vest za naslovne strane. I sada, kada pomislim šta je moglo da se dogodi, obuzme me jeza. Posle meča sa Velsom u dresu reprezentacije, nalazio sam se u avionu za Amsterdam. Odmah po slatenju u avion je ušla policija. U trenutku sam se uplašio da mi je neko nešto podmetnuo, neku drogu. Samo su mi rekli da pođem s njima u stanicu, gde mi je komandir saopštio da je u planu bila moja otmica. Policija je uhapsila pedesetdevetogodišnjeg muškarca srpskog porekla iz grada Arnhema, koji je imao veze u srpskim kriminalnim krugovima i koga su sumnjičili da je bio povezan sa "slučajem Kežman". Neka grupa naših ljudi planirala je moju otmicu, da bi onda od kluba tražila ogroman novac. Nisam hteo, nisam imao prava da sumnjam na bilo koga, nisam želeo da se time opterećujem. Cilj mi je bio da se što pre vratim u normalu. Zbog sebe, ali i zbog porodice i supruge koja je bila u sedmom mesecu trudnoće. Cela Holandija digla se na noge. Narednih osam meseci imao sam obezbeđenje. Nije im bilo jasno kako neko iz Srbije hoće da kidnapuje srpskog fudbalera, koji je praktično ambasador u Holandiji, patriota na delu, a ne samo na rečima. Od prvog dana boravka u Holandiji znao sam da će kroz moje postupke da "sude" i mom narodu, zbog čega sam se trudio da na terenu, ali i van njega, pokažem i dokažem da Srbija i Srbi nisu ono što im se devedesetih godina imputiralo.

Pionir ste nečega što je zaživelo tek nedavno - pre nepunih dvanaest godina odvažili ste se da prisustvujete porođaju svoje supruge?
- U smiraj 2003. godine na svet je došla moja miljenica, kćerka Aleksandra. Bio sam sa Emilijom na porođaju, držao sam je za ruku i osećao sam se zaista uzvišeno. Treba li da kažem da sam bio najponosniji otac.

Kako ste uspeli da izgradite imunitet na ogromnu količinu novca "koja vam se dogodila", uslovno rečeno, preko noći?

- Novac nikada nije imao destruktivno dejstvo na moj način razmišljanja i ponašanja. Jeste važna stavka u životu, ali nikada mu nisam pridavao veliki značaj. Uvek mi je na prvom mestu bilo da dobro igram, da zasnujem zdravu porodicu i da ljudi s poštovanjem izgovaraju moje ime. Ne valja kada čovek dozvoli da mu novac pomuti razum, da ga promeni, da ga učini nesigurnim i nervoznim.

Briljirali ste u "PSV-u", teško da i danas neko može da se utrkuje sa fascinantnom statistikom koju ste ubeležili.
- Za četiri nezaboravne godine u klubu, kome sam večno zahvalan sa sve lepe zajedničke trenutke, postigao sam sto pet golova u sto dvadeset dve ligaške utakmice. Sa 26,2 pogotka po sezoni daleko sam nadmašio najsjajnija imena "PSV-a". Iza sebe sam ostavio i klupske veličine kao što su Ronaldo i Romario. Golgetersko umeće donelo mi je osmo mesto na listi najboljih strelaca "PSV-a" svih vremena.

Imali ste kratkotrajan angažman u "Čelsiju", gde vaši potencijali očigledno nisu bili korišćeni na pravi način. Usledio je novi transfer u kom su vaši igrački kvaliteti eskalirali.
- U svakom trenutku isticao sam svoje zadovoljstvo dolaskom u Madrid i Španiju, kako i ne bih, kada mi se život totalno promenio. Fudbalski sam se ponovo rodio, a ono što mi je uvek bilo na prvom mestu - porodica je bila srećna. Sve je bilo kako samo može da se poželi, u mislima sam bio u novoj sezoni, međutim, klub je imao finansijske probleme, celo leto pokušavao je da proda Toresa, Petrova... Sećam se da je bila sreda, u subotu je počinjalo prvenstvo, kada sam, posle treninga, bio na ručku sa prijateljem: "Čujem da su u klub došli neki ljudi iz 'Fenerbahčea', hoće da te vode u Istanbul." Taman sam sredio život, kupio kuću u Madridu, napravio mali raj za porodicu i sebe, Ema je mnogo pažnje posvetila svakom detalju, a treba da joj saopštim da tu nećemo živeti. Deca su se privikla na grad, klimu, krenula su u školu. Naučio sam i jezik, sve sam učinio da sebi i porodici omogućim lepe trenutke. Život mi se promenio u minutu.

Ispostavilo se da su česte selidbe ipak imale loš uticaj na emotivni odnos sa suprugom?
- Ema je imala predrasude prema životu u Turskoj, teško je prihvatila odlazak iz Madrida. Dugo je bila obuzeta tugom, dok nije došla i videla Istanbul. Posle dva-tri meseca shvatila je da je to najlepši grad u kome je do tada živela. Kada je videla kuću, malo upoznala grad, počela je da menja raspoloženje. Međutim, sve je bilo kratkog daha. Odlučili smo da sa decom ostane u Beogradu, kako zajedno više ne bismo preživljavali traume zbog čestih promena sredine. I u mene se uvukao neki strah, a počele su i trzavice u braku. Kasnije, kada sam otišao u Pariz, daljina je učinila svoje, postali smo dva sveta. Ostali smo u korektnim i dobrim odnosima koji su bitni zbog dece, ali i zbog petnaest godina života koje smo proveli zajedno. Nije malo. Kao da smo rasli zajedno. Ne krijem, događa mi se da premotavam film, razmišljam o svemu što se događalo. Da li je sve bilo suđeno? S jedne strane, mogao sam da shvatim Emilijino nezadovoljstvo onakvim načinom života, ali, sa druge, to ne prihvatam jer sam joj obezbedio lagodan život. Upoznali smo se mladi, imali smo po sedamnaest godina, jedno drugom praktično smo bili prva ljubav. S vremenom smo se menjali, ona na jedan način, ja na drugi. Samo jednog dana shvatiš da nemaš praktično šta da pričaš sa partnerom. Nema zajedničkih tema, nema neophodne energije, postaneš svestan da je teško vratiti se na stari put. Poznajući mene, neko će reći da religija spaja, a ne razdvaja, ona traži i da se prašta, ali u našem slučaju emocije su jednostavno nestale. Ja sam po ovom pitanju možda grešan, ali sam učinio i toliko dobrih dela da verujem da će me Gospod opet usmeriti na pravi put.

Jedna od asocijacija na vas svakako je velika posvećenost religiji i insistiranje na pravoslavlju, što nije uobičajeno među poznatim ličnostima. Odakle potiče ta posvećenost?
- Prva iskustva sa religijom imao sam posle poznanstva sa ocem Gerasimom, divnim čovekom koji obavlja dužnost u manastiru "Đurđevi stupovi". Priča sa njim me je dotakla, ubrzo potom počeo sam da obilazim različita mesta. Mnogo sam čitao, preispitivao sebe, ušao u neku svoju borbu. Brzo sam, međutim, shvatio da što je borba veća, veća su i iskušenja, a padovi teži i jači. Od trenutka kada sam dublje ušao u religiju, to me je definisalo na način da sa takvim shvatanjima budem drugačiji od ostalih. Imao sam zbog toga i probleme, imputirali su mi stvari koje nisam radio, u javnosti je kreirana slika kako nekome nešto namećem, što je bila velika laž. Istina je da sport i religija ne mogu ruku podruku. Nije mi potreban primer, osetio sam to na sopstvenoj koži. Kako sam dublje ulazio u religiju, moja karijera je krenula nadole. Telo i duša hteli su da spoje nespojivo. Misliš da možeš, a ne možeš. Nastala je nervoza, nije više bilo ni bola posle neuspeha. Nisam se uznosio posle pobede, nisam tugovao posle poraza, čuvao sam mir i nisam dozvoljavao da me bilo šta izbaci iz ravnoteže. Fudbal takvo stanje ne poznaje i ne priznaje. Jednostavno, u sportu postoje grubost, sujeta, gordost, ona koja podrazumeva nemilosrdnu borbu u kojoj neko mora da pobedi, često ne birajući sredstva. Jedino pravilo je da pravila nema. Pobednik ili gubitnik, sredine nema.

Vaša uverenja i religijska načela pomalo su u koliziji sa vašim ponašanjem. Tetovaže su, na primer, po pravoslavnom verovanju žig nečastivog i strogo su zabranjene i anatemisane, a vi ih nosite?
- Tražio sam blagoslov za svoje tetovaže, one su deo mene. I moje najveće blago: Lazar, Aleksandra i Jakov. Mirne savesti mogu da kažem da svoj krst nosim ponosno, srećan zbog ostvarene karijere, godina koje bi poželeo svaki igrač. Na podlaktici desne ruke stoje redovi koji su deo mog bića, mojih misli, moje istine i fudbalske priče: "Samo mi Bog može suditi".

Karijeru ste okončali u velikom stilu, verovatno svaki fudbaler sanja o oproštajnom meču kakav ste vi imali?
- Sudbina je htela da se od sporta koji me je proslavio oprostim u dresu "Bate Borisova" na najvećem svetilištu savremenog fudbala "Nou kampu". Ne znam da li je to bila slučajnost, ali hoću da verujem da sam ostvarenom karijerom zaslužio da se to dogodi na stadionu, gde se igra najlepši fudbal na planeti, a ne na pedesetom spratu solitera u Hongkongu. Rekao sam sebi: "Mateja, ovo je kraj".

Intervju: Nikola Golubović, Life Content
Foto: Privatna arhiva / Life Content