Tanja Bošković: Decu sam naučila da sami biju svoje bitke || Hello Magazin!

Budući da su mladalački entuzijazam i iskrena emocija zaštitni znak glumice Tanje Bošković, logično je što je dobila jednu od glavnih uloga u prvom srpskom 3D filmu pod nazivom „Peti leptir“. U njenoj četiri decenije dugoj karijeri smenjivali su se različiti trenuci kroz koje je gradila odlične role, ali porodičnu atmosferu na snimanju imala je samo kada je radila na antologijskom filmu „Balkan ekspres“ i u najnovijem ostvarenju. Ova dama je na svom glumačkom putovanju dobijala mnoge nagrade i priznanja, te je davno zadovoljila sujetu, pa tako danas za sebe voli da kaže da ništa ne mora, ali da radi sve što može. Između predstava u „Pozorištu na Terazijama“ i snimanja serija i filmova, Boškovićeva je odgajila dvoje dece, dvadesetšestogodišnjeg Đorđa i godinu dana mlađu Lanu, koje je dobila sa rediteljem Dušanom Karaklajićem. Tokom veze sa našim istaknutim umetnikom živela je u Americi, ali se nije dobro osećala na tom tlu i odlučila je da se vrati i sama podiže decu. Kćerka Lana krenula je njenim stopama i sa ponosnom majkom igra u filmu „Peti leptir“, dok je sin Đorđe nedavno sa devojkom otišao u Arizonu da živi.

Uskoro je premijera vašeg novog filma „Peti leptir“, kakve uspomene nosite sa snimanja?

- U karijeri sam snimila mnogo filmova u kojima je vladala različita atmosfera, bilo je divnih, ali jedan se izvaja, a to je „Balkan ekspres“. To je bio najuzbudljiviji doživljaj u mom životu, svi ljudi koji su radili sa mnom postali su mi braća i sestre. To se ponovilo i tokom rada na filmu „Peti leptir“. Očarana sam pre svega autorom knjige po kojoj je nastao scenario, Urošem Petrovićem, koji je jedan od petoro najinteligentnijih ljudi u svetu. Obično ljudi njegove pameti nisu kreativni, ali kod njega bog nije štedeo ni na čemu. Reditelj Milorad Milinković bio je prema nama kao anđeo koji nijednog trenutka nije povisio glas, niti je stvorio trunčicu nervoze, dok su se ljudi iz producentske kuće „Delta film“ prema nama odnosili kao da smo rod. Radili smo sa životinjama i decom, što je najteže u našem poslu, ali smo sve vreme uživali.

U filmu prvi put glumite sa kćerkom Lanom, koliko vam to znači?

- Reditelj je, tokom rada, došao na ideju da mene i Mišu Janketića iz mlađih dana igraju naši stvarni potomci, a s obzirom da u filmu pored Marka Nikolića glumi i njegova kćerka, to je postala prava porodična priča. Ja ne znam koliko je meni ostalo leta, ali mi se ispunila želja da igram sa svojom Lanom, koja je takođe glumica.

Koliko vas je to divno iskustvo oplemenilo kao osobu?

- Do pre šest meseci mislila sam da atmosfera sa snimanja „Balkan ekspresa“ više neće da se ponovi, jer se promenilo vreme i ljudi su postali drugačiji. Sada sam shvatila da nisam bila u pravu i da nada postoji. Posle ovog iskustva postala sam bolja osoba i živim sa više radosti. Možda sam i ranije imala slične prilike, ali nisam umela da ih vidim. Kako godine dolaze, srce vam se otvori, a um izbistri i život počnete da primećujete ozbiljnije i dublje nego što ste to činili u mladosti kada stalno negde žurite.

Film je sniman na Tari, jeste li uživali u prirodnim lepotama te planine?

- Jesam, ali mi je najznačajnije to što sam tokom snimanja posetila i Bajinu Baštu, gde živi kolega sa klase moje kćerke Jovan. On je u ovom teškom vremenu izgubio oca, a njegovi drugari sa fakulteta odlučili su da mu pomognu tako što će oživeti taj grad, pa su osnovali festival kratkog metra pod nazivom „Bašta fest“, gde svakog leta dolaze mladi umetnici iz Singapura, Poljske, Velike Britanije i drugih zemalja. Ista ta grupa mladih ljudi sada oslobađa bioskop „Zvezdu“. Potpuno su ga očistili i u njemu puštaju filmove koji nigde ne mogu da se vide. To su sve razmažena gradska deca, znam po svojoj, ali im nije bilo teško da ulaze u šahtove i čiste prljavštinu jer žele da urade nešto za umetnost u našoj zemlji.

Družite li se sa prijateljima svoje kćerke i daju li vam oni pozitivnu energiju?

- Imamo odličan odnos, oni dolaze kod nas kući i pažljivo ih slušam. Nekada mi daju, a nekada i oduzimaju energiju. Ali to su sve dobra deca i veliki posvećenici i zaljubljenici u umetnost. Među njima ima i pravih stradalnika, što mogu da primetim sa ove distance, a svi mi bijemo svoje bitke. U umetnosti nema glatkog puta mada ne možete da vodite kvalitetan život ako se ne pomučite. Dosada je divna, ali i opasna. Sreća je fantastična, ali kratkotrajna. Radost je nešto drugo, nju valja negovati i u najtežim trenucima treba biti svestan radosti ponovnog buđenja.

Da li se u svemu što radite dajete do poslednjeg atoma snage?

- Da, čak i kad ribam prozore. Perem ih dva puta nedeljno iako nekad znam da će pasti kiša i da je to besmisleno. Međutim, kućni poslovi me vesele. Volim i velika spremanja u životu, a ona obično počinju od sređivanja kuće. Veoma je važno prepoznati kada je vašoj duši potrebno provetravanje i ozbiljno ribanje, jer ćete, inače, biti uprljani.

Dešava li vam se i danas da udarite glavom kroz zid?

- Da, ponekad mi se čini da sam modra od tolikih udaraca. Ali, promašaji su takođe deo životne radosti. Treba znati živeti i leteti, a tome sam učila i svoju decu.

Jeste li kćerku pokušali da odgovorite od odluke da postane glumica?

- Nikada u životu svojoj deci nisam stajala na putu, ali ih nisam ni gurala ni u šta. Oni su uvek radili ono što žele. Kada sam, recimo, odvela sina na testiranje pred polazak u prvi razred, učiteljica je bila zabezeknuta što on ne zna slova i rekla mi je da ga preko leta naučim azbuku. Otišli smo na more, i prvog dana sam Đorđa i Lanu učila slova, a sledećeg, kada sam im rekla da je vreme za azbuku, oni su mi kazali da neće to da rade i da hoće da se mačuju. I ja sam ih pustila. Svako ima pravo da izabere svoj život i da ga vodi kako želi. Sve i kada vidim da će moja deca da padnu, pustim ih, pa kad padnu tu sam da im se nađem. Sasvim sam atipična srpska majka, jer sam ih, recimo, sa tri godine puštala da idu sami u vrtić, zbog čega mi je ceo komšiluk govorio da sam luda. Vozili su bicikl po Beogradu, kešali su se po tramvajima i dobro su podnosili rane od padova, koje su mene više bolele. Ali to je njihov život.

Imate li potpuno otvoren odnos sa Lanom i Đorđem?

- Uvek sam iskrena sa njima i između nas nema iznenađenja. Nikada nisam kod svoje dece stvarala lažnu sliku o sebi jer je to opasno na duge staze. Takva sam kakva sam. Često se derem i bučna sam, volim da se posvađam, ali i da pevam. I danas se često okupimo, moji roditelji, sestra i njena porodica, moja deca i ja, pustimo muziku i igramo u stanu. Znam da nismo omiljeni zbog toga u komšiluku, ali takvi smo.

Decu ste rodili posle tridesete. Pre toga bili ste posvećeni karijeri, mislite li da biste dovoljno uživali u majčinstvu da vam se dogodilo na početku dvadesetih?

- Kada sam rodila Đorđa, a potom i Lanu, shvatila sam koliko sve ostalo nije važno. Ne znam kakav bi mi život bio da sam ih rodila desetak godina mlađa, kao što je, recimo, moja majka mene. Mada, moji su roditelji kao prosvetni radnici bili vrlo talentovani za roditeljstvo. Sestra Slavenka i ja im ni u čemu nismo smetale, već su nas svuda vukli sa sobom. Leti bismo po dva meseca putovali gde nam padne na pamet i spavali u šatorima, što nam je dalo izuzetan osećaj slobode. Toliku slobodu, moram da priznam, nisam pružila svojoj deci, jer sam ih odgajala kao samohrana majka, što bitno menja stvari.

Osećate li se i danas kao mezimica vaših roditelja?

- Roditelji su meni i sestri pružili bezgraničnu ljubav, ali su njih dvoje uvek bili nukleus za sebe. Kada sam sa sedamnaest godina došla u Beograd da studiram, davali su mi onoliko novca koliko su imali, a za ostalo sam morala da se snalazim. To nije bilo vreme kao današnje kada se sve pruža deci, a roditelji crkavaju. Primećujem da danas ima majki koje svoju decu drže pored sebe iako imaju četrdeset godina, i ta deca nisu srećna. Moja kćerka ima dvadeset pet i smatram da je došlo vreme da se razdvojimo, što će se uskoro i desiti.

Vaš sin se nedavno sa devojkom preselio u Ameriku, jeste li i vi njega kao vaši roditelji vas pustili da se tamo snalazi?

- Đorđe je i pre odlaska u Ameriku samostalno živeo. Pomogla sam ga koliko sam mogla, ali je prvenstveno morao da se snalazi. I to je sasvim u redu. Mi decu odgajamo da bi živeli sa svojim porodicama, a ne sa nama.

Preko leta omiljeno mesto vam je Herceg Novi gde imate kuću, imate li i svoj zimski kutak?

- Herceg Novi mi je uvek omiljeno mesto i često sam tamo i zimi. Grad je tada prazan, ima mnogo zapuštenih ulica i zidova koje ja ribam i oslikavam i uživam u tome.

Jeste li zbog vaših radova omiljeni među komšijama?

- Da, ponašam se prema njima kao da su mi rod, a i oni prema meni. Imam dar od Boga da se svuda osećam kao da sam kod kuće i to je dobro, jer nikada ne mogu da zalutam.

Da li ste dok ste živeli u Americi mogli da imate takav osećaj?

-Ne, i upravo zbog toga tamo sam htela da uvenem. Ako nekoga u Americi zagrlite, proglase vas za seksualnog uznemiritelja. Svi su vrlo ljubazni i hladni. Tamo sam bila nepotrebna i beskorisna. I moj sin i snaha doživeli su kulturološki šok kada su otišli u Arizonu i shvatili da tamo ne postoji centar grada, da ne možete negde da se šetate i da vam je automobil neophodan. Tamo su ulice zapravo autoputevi, a ja ne mogu da živim u mestu gde ne smem usred noći da se šetam gradom.

Odnedavno se bavite humanitarnim radom, koliko vas to ispunjava?

- Postoji fondacija „Hemofarm“, koja brine o ljudima koji su u nevolji i kojima je potrebna pomoć. Pozvali su me da pomažem u izboru onih kojima treba hitno pomoći i vrlo sam srećna zbog toga. Taj rad me jako ispunjava.

Spadate u osobe koje umeju da se daju, da li dobro i primate darove drugih?

- Umem i da primim i radujem se svakom daru. Osmehom čovek može da me uteši, a zagrljajem da me ozdravi.

Intervju: Ivana Nikolić
Foto: Mirko Tabašević
Mesto snimanja: Restoran „Klub književnika“, Francuska 7, tel: 011 / 262 - 79 - 31