Robert De Niro - heroj svih generacija || Hello Magazin!

Stručnjaci sa jednog renomiranog američkog instituta pre nekoliko godina su sproveli zanimljivu anketu, postavljajući muškarcima delikatno pitanje: "Da ste žensko, koga biste bez razmišljanja odvukli u krevet nakon samo deset minuta poznanstva?" Ako zanemarimo onih dvadesetak posto od kojih su anketari dobili batine, svi ostali složili su se u istom odgovoru.

Ako neko poželi da upozna pravog Roberta de Nira, treba da ode u bioskop, jer drugačije to nije moguće – tim jednostavnim predlogom je magazin "Premiere" počeo priču o jednoj od najvećih filmskih ikona današnjice. Čovek koji se krije iza najdubljih i najsloženijih likova u istoriji kinematografije, intrigantnih i glasnih simbola mnogih nezadovoljnih generacija, prilično je zatvorena osoba koja i posle gotovo pola veka duge karijere zazire od medija i izbegava prisnije kontakte sa obožavaocima.

Malo je reći da je Robert de Niro legenda. Njegovo ime asocira na čitavu seriju nezaboravnih scena i likova koji su obeležili neke od najsnažnijih epoha filmske umetnosti, bez obzira na to da li je bio razjareni bokser krvavog lica, psihopata, šef kazina, Al Kapone, duhoviti policajac, Frankenštajnovo čudovište ili Lucifer lično. Ili, jednostavno, onaj taksista Trejvis Bikl sa pretećim pogledom u retrovizoru, koji je i sopstveni odraz u ogledalu ozbiljno upozoravao: "Are you talkin’ to me? You talkin’ to me?".

I Robert je mnogo vremena proveo ispred ogledala uživljavajući se u razne karaktere i pretvarajući se da je neko drugi... Specijalista je za izdiferencirane, često patološke i otuđene likove, koji su govorili u ime nemirne i nezadovoljne generacije Amerikanaca u periodu posle rata u Vijetnamu i afere Votergejt. Šeron Stoun, koja je igrala njegovu histeričnu ženu u odličnom Skorsezeovom trileru Kazino, bila je oduševljena De Nirovom pojavom i talentom za potpuno stapanje sa filmskim alijasima, ali nije mogla da sakrije neprestani strah: "Dok ga gledaš, očekuješ da će ti svakog trenutka zalepiti šamarčinu!". Šeronki se sličan izliv nežnosti dogodio samo na filmu. U stvarnosti, De Niro važi za velikog džentlmena... kojeg je, doduše, teško razumeti.

Iako su mnogi uvereni da je čistokrvni Italijan, Robert, zapravo, ima tri četvrtine irskih gena. Rođen je u Njujorku, 17. avgusta 1943. Roditelji, slikari, razveli su se kada mu je bilo dve godine. Majka mu je tiha, a otac nedokučiv. Robert ima obe karakteristike, rekao je jedan prijatelj. Robert de Niro stariji, apstraktni impresionista, napustio je porodicu s priznanjem da je homoseksualac, a De Niro mlađi je odrâstao na ulicama četvrti Mala Italija, gde mu je lokalna banda, čiji je bio aktivni član, dala nadimak Bobi Milk, jer je kao dečak bio veoma bled i stidljiv. Sa deset godina igrao je u predstavi Čarobnjak iz Oza, dobivši ulogu suprotnu svim onim koje će kasnije igrati u svojoj bogatoj karijeri – glumio je plašljivog lava. Čim ga je uhvatila filmska groznica, napustio je gimnaziju i počeo da uzima časove drame kod čuvenih njujorških profesora – Lija Strazberga i Stele Adler. Ostalo je istorija...

U dva navrata je posetio Srbiju. Dok je, nepoznat, polovinom šezdesetih lutao istočnom Evropom putujući autostopom, a dobri ljudi mu obezbeđivali prenoćište i dobru sarmu, nabasao je na knjigu Na Drini ćuprija, koja mu se toliko svidela da je svojoj usvojenoj kćerki dao ime po reci na kojoj je sagrađen most iz Andrićevog romana. Deset godina kasnije, bio je gost FEST-a sa mjuziklom Njujork, Njujork. A Drina, koju je u brak donela Robertova prva žena, krenula je tatinim stopama i pre nekoliko godina je igrala s njim u Gradu pored mora.

Pre zapaženijih rola u ostvarenjima Rođeni pobednik i Ulice zla Martina Skorsezea, prve uloge dobio je početkom sedamdesetih, u niskobudžetnim filmovima Brajana de Palme, čijih se naslova danas više niko i ne seća, a za koje je dobio honorare od simboličnih 50 dolara. Sa Skorsezeom je najviše sarađivao tokom duge karijere. Osim kultnog Taksiste, iz 1976, radili su zajedno i na klasicima Njujork, Njujork, Razjareni bik, Kralj komedije, Dobri momci, Rt straha, Kazino... Iako su odrasli u istoj, italijanskoj četvrti Grinič Vilidža na Menhetnu, De Niro i Skorseze upoznali su se tek 1972. godine. Kad se već dotičemo Taksiste, bez kojeg se ne bi mogla ni zamisliti priča o jednom od najvećih glumaca svih vremena, pomenimo da ona čiroki frizura njegovog Trejvisa Bikla nije bila prava...

Čuvši za zvezdu u usponu, Frensis Ford Kopola, otac Kuma, angažovao je Roberta za ulogu don Vita Korleonea u nastavku franšize u koju se zaklinje svaki pravi filmofil. Pripremajući se za Kuma 2, De Niro je do detalja studirao snimke svog idola Marlona Branda iz prvog dela, čak je otišao i na Siciliju kako bi što bolje savladao italijanski akcenat (jer ipak nije originalni Italijan, kao što mnogi pogrešno misle). Trud se isplatio, kada je 1975. dobio prvog Oskara za sporednu ulogu koja mu je obezbedila mesto u vrtovima večnosti. Međutim, nije se pojavio na svečanosti u Los Anđelesu zbog obaveza na snimanju filma 1900, Bernarda Bertolučija...

Kako bi shvatio psihu taksiste u istoimenom filmu, nekoliko meseci je noću taksirao po Njujorku, a zbog Lovca na jelene, dve godine kasnije, provodio je sate i sate u razgovorima i druženjima s ratnim veteranima (ruski rulet koji su klovn Krasti i Skiner igrali u Moovom baru nije isprobavao...). Zbog razjarenog bika Džejka La Mote išao je do takve krajnosti da je postao pravi bokser (čak je dobio nekoliko profesionalnih mečeva), ugojio se 25 kilorama kako bi izgledao što verodostojnije i, naravno, zasluženo bio nagrađen drugim Oskarom. Zbog uloge u psiho-trileru Rt straha platio je 20.000 dolara zubaru da mu uništi vilicu! Međutim, iako se propisno namuči zbog njih, De Niro ne voli da gleda svoje filmove, jer uvek zaspi i ne dočeka kraj.

- Jedna od pozitivnih stvari glume kao profesije je to što vam dozvoljava da živite živote drugih, a ne morate da platite nikakvu cenu. No, to ne znači da sam superiorniji od ostalih. Nikada sebe nisam smatrao fascinantim ljudskim bićem. Još na početku sam morao da odlučim hoću biti li glumac ili ličnost. Za razliku od uvreženog mišljenja, glumci ne pokušavaju da otkriju svoja osećanja, već da ih sakriju. Zapravo, da sakriju svoju ličnost.

Kada je saznao da mu je popularni ženski bend osamdesetih Bananarama posvetio pesmu Robert de Niro’s Waiting, organizovao je sastanak s pevačicama, ali su se tri čupave devojke od silnog uzbuđenja napile pre nego što je stigao. Još 1989. je osnovao producentsku kuću TriBeCa Film Center, a kasnije i istoimeni filmski festival s namerom da udahne novi život južnom Menhetnu posle terorističkih napada 11. septembra 2001. Uz to je i vlasnik nekoliko restorana širom Amerike.

- Mislim da u Holivudu postoji pravi klasni sistem. Glumci su, u stvari, zatočenici u ludnici koje vode ljudi u odelima. Već dugo sam u ovom poslu, i mislim da i sam to mogu uspešno da radim, ako ne i bolje. Zato je i nastala TriBeCa.

Napamet znamo i storiju Bilo jednom u Americi, sjajan mafijaški triler Dobri momci, rediteljski prvenac Priča iz Bronksa, morbidno Anđelovo srce, melodramu Zaljubljivanje sa Meril Strip, zbog koje je na kratko odlutao od mračnih uloga žestokih momaka, a onda im se vratio kao Al Kapone u Nesalomivima i uporni policajac u akciji Ponoćna trka, potom komedije Mi nismo anđeli, Njeni roditelji, Mafijaš pod stresom... Pomenimo i Vrelinu, drame Dečakov život, Stenli i Ajris, Ludi Pas i Glorija, Velika očekivanja, akcije Misija, Fanatik, Džeki Braun, Zemlja policajaca, Ronin, ali i izuzetne role u Frankenštajnu i Skorsezeovom Kazinu... Na listi je preko 80 naslova, a u svakom je Robert de Niro bio priča za sebe. Svaki je obeležio poseban trenutak u njegovoj karijeri. U prednosti su, ipak, uloge mafijaša i psihički neuravnoteženih osoba.

Prijatelji i kolege tvrde da je Robert privatno veoma povučen i stidljiv: Čudan je ponekad. On vas ne posmatra. On vas razmatra. Kao da će vam se svakog časa obratiti onim čuvenim: "Meni se obraćaš?".