Džudi Denč: U mom rečniku najuvredljivija reč je ’penzija’, kao i ’stara’! (video)

Iako je zašla u devetu deceniju života, i ima brojne zdravstvene tegobe, britanska glumica Džudi Denč ne planira odlazak u penziju, a dokaz tome su čak tri njena filma koja su se pojavila u bioskopima 2017. godine.

– U mom rečniku najuvredljivija reč je ’penzija’, kao i ’stara’. Ne dopuštam da se one upotrebljavaju u mojoj kući. Ne volim ni kad kažu za nekoga da je veteran’. Sviđa mi se reč ‘entuzijazam’, kao i ‘rez’, jer znači da ste uspešno dovršili snimanje kadra – izjavila je svojevremeno Džudi Denč u intervjuu časopisu ‘Hollywood Reporter’.

Uzor joj je, objasnila je, jedna dama od preko sto godina koja je u nekoj emisiji na radiju rekla: ‘U ovim godinama nikad nemojte prestajati. Ja nikad ništa ne prestajem jer inače više nikad neću ponovo početi’.

– Kad sam to čula, pomislila sam, to je to – kaže glimica.

A da zaista ne namerava da se penzioniše dokaz su tri filma koja su stigla u bioskope 2017. Jedan od njih je i ’Viktorija i Abdul’, u kojem je reprizirala ulogu britanske kraljice Viktorije, role koja joj je 1998. donela prvu od sedam nominacija za Oskara.

 

I dok su za Džudi ’godine samo brojevi’, zdravstveni problemi sa kojima se suočava nisu baš tako bezazleni. Pre nekoliko godina opirisala je koleno koje joj je pravilo probleme pri hodanju, ali mnogo je više muči to što pati od senilne makularne degeneracije, bolesti središnjeg dela mrežnjače oka koja uništava vid, a povezana je sa starenjem. Posebno su joj izložene osobe starije od 60 godina, naročito žene, i to one u čijoj se porodici bolest već javljala – a majka Džudi Denč takođe je bolovala od nje. Lečenje je mukotrpno, sastoji se od injekcija koje se primaju u oko, i nije uvek delotvorno pa bolest često dovodi do slepila.

– Ne želim da pravim od toga veliko pitanje, ali moram priznati da mi to vrlo, vrlo teško pada – priznala je jednom prilikom i objasnila kako ne može više da gleda filmove, niti da se amaterski bavi slikanjem, u čemu je uživala, a i nerado daje intervjue jer ne razaznaje lice osobe koja sedi preko puta nje. Ne može ni da čita scenarije koje joj šalju, ali to joj ne smeta previše: čak i dok je dobro videla, volela je da joj ih neko čita naglas.

Po pristupu poslu, potpuno se razlikuje od većine glumaca, naročito pristalica takozvane Metode, koji se opsesivno detaljno spremaju za ulogu kako bi se doslovno pretvorili u lik koji glume. Džudi se oslanja na instinkt i tehniku pa na snimanja i probe pozorišnih predstava često dolazi a da nije pročitala komad.

– To me gura u neko opasno područje, a čini se da nešto u meni to traži – rekla je jednom.

Rođena 9. decembra 1934. u severnom Jorkširu, Džudi je od najranijeg detinjstva bila u dodiru s pozorištem i glumom. Otac Redžinald bio je službeni lekar pozorišta ‘Royal’ u Jorku, a uz to je i nastupao u amaterskim predstavama za koje je njegova supruga Elenora pravila kostime. Džudi je volela da se preodeva i peva dok je majka svirala klavir, a prvi put je na pozornicu izašla sa samo pet godina kad je u školskoj predstavi igrala puža.

– Imala sam na sebi smeđe jednodelno odelce i smeđe hulahopke, a tata je napravio puževu kućicu koju su mi pričvrstili na leđa. Trebalo je samo da puzim pozornicom s tom kućicom, ali kad sam videla roditelje u publici, ustala sam, a neko sa strane mi je vikao: ‘Na pod! Na pod!’ Bila je to prva kritika koju sam dobila u životu – sa smehom se prisetila glumica.

Posle kvekerske škole koju je pohađala, gde je stekla verske temelje koji joj i danas daju snagu, Džudi se upisala na likovnu akademiju u Jorku jer je sanjala da postane scenografkinja. Ali onda je jedna poseta pozorištu sve promenila: u Stratfordu je gledala ‘Kralja Lira’ s Majklom Redgrejvom, ocem glumice Vanese Redgrejv, u naslovnoj ulozi.

– Predstava me tako opčinila da sam preko noći promenila odluku i zaključila da ne želim da budem scenografkinja nego glumica.

 

I, uz delimično ubeđivanje brata Džefrija, upisala je Školu govora i dramske umetnosti u Londonu.

Na profesionalnoj pozornici debitovala je 1957. u pozorištu ‘Old Vic’ kao Ofelija u ‘Hamletu’ i odmah privukla veliku pažnju publike i kritike, premda sama kaže da nije bila posebno dobra. Ali nešto je naučila. Njen partner na sceni, glumac Džon Nevil, rekao joj je: ‘Moraš da odlučiš zašto želiš da budeš glumica. Nemoj to nikome reći, ali neka ti to uvek bude na pameti’.

– Toga se držim do danas i zaista nikom nisam to otkrila – izjavila je jednom.

 

Od 1961, kad se pridružila ‘Royal Shakespeare Company’, u sledećih 20 godina odigrala je niz klasika i praktično sve Šekspirove komade, pa su u šali ona i njen suprug znali da kažu za velikog pisca kako je on čovek koji im plaća stanarinu.

Džudi i glumac Majkl Vilijams upoznali su se kad su zajedno nastupali u predstavi ‘Vojvotkinja od Malfija’ i postali su dobri prijatelji.

– Imao je fantastičan smisao za humor, a meni je to najvažnije. Da se nismo venčali, opet bismo bili najbolji prijatelji.

 

U brak su stupili 1971, a godinu kasnije na svet je došlo njihovo jedino dete, kćerka Tara, koju su kod kuće zvali Finti, pa ona sad, kao glumica, nastupa pod tim imenom. Kako bi što više vremena provodila s detetom, Džudi je prilagodila svoj raspored kćerkinom.

– Kad je bila mala, odgovaralo mi je da glumim u pozorištu jer je ona išla na spavanje, a ja na predstavu. A kad je malo porasla, snimala sam za televiziju po danu dok je ona bila u školi, pa smo uveče mogle da budemo kod kuće zajedno – opisala je žongliranje tipično za sve zaposlene majke.

 

Jedinu senku na inače vrlo srećan brak bacala je činjenica da je Džudi bila profesionalno znatno uspešnija od muža, a glumačka taština to retko može podneti. Međutim, čini se da je Majkl to stoički trpeo, pomagao supruzi u odabiru uloga i uvek joj otvoreno komentarisao glumu.

– Kad je Majkl dolazio na predstavu, imala sam tremu jer je on bio potpuno iskren, bez dlake na jeziku. Što je jedini pravi put. Ponekad mi je njegova kritika teško padala, ali uvek sam je poštovala – kaže Denč, koja je bila zadovoljna kad je zajedno s mužem glumila u televizijskoj seriji ‘A Fine Romance’, vrlo gledanoj osamdesetih godina.

– Mnogi su tek tada shvatili da smo mi par i da je Majkl sjajan glumac – rekla je Džudi, koja je i inače dosta snimala za televiziju, ali se na filmu pojavljivala samo u relativno retkim engleskim produkcijama.

– Još na početku karijere jedan čovek, kojem ne želim da spominjem ime, rekao mi je da nemam lice za filmsku glumicu. ‘Na tvom licu je sve pogrešno’, kazao je. I to je bilo to. U ono doba najvažniji je bio izgled – izjavila je jednom.

Ali, onda su odjednom stvari krenule sasvim neočekivanim tokom. U 61. godini, kad mnogi već završavaju svoj profesionalni put, Džudi Denč je zakoračila u novu, uspešnu filmsku karijeru. Veliki proboj napravila je kad je 1995. dobila ulogu M, šefice Džejmsa Bonda u ‘Zlatnom oku’, sedamnaestom filmu iz serije o agentu 007 i prvom s Pirsom Brosnanom.

 

M je nastavila da igra u još sedam filmova, do ‘Skyfalla’, u kom njen lik umire. Ali možda je još važniji trenutak za njenu karijeru bio onaj kad je slavni američki producent i distributer Harvi Vajnstin video ‘Gospođa Braun’, film Džona Madena snimljen 1997. za televiziju, u kojem Džudi igra kraljicu Viktoriju. Vajnstina je to ostvarenje oduševilo pa je kupio prava na njega i prikazao ga u bioskopima u Americi i širom sveta. Film je zaradio respektabilnih 13 miliona dolara, a Denč doneo četvrtu nagradu BAFTA i prvu nominaciju za Oskara.

 

Pre toga glumica je u Sjedinjenim Američkim Državama bila samo jednom, i to davno, na turneji s pozorištem ‘Old Vic’. Kad je, 38 godina kasnije došla na dodelu nagrada Američke filmske akademije, zapanjila se kad su je američki novinari pitali šta je radila osim ‘Džejmsa Bonda’ i ‘Gospođe Braun’.

– Kao da sva ona dela Šekspira, Čehova i Ibzena u kojima sam glumila na pozornici ne postoje – čudila se Denč, ali nije to nikome zamerila i sad obožava Ameriku.

I svog prvog i zasad jedinog Oskara dobila je za ulogu kraljice, i to opet u režiji Džona Madena, samo što se ovaj put radilo o Elizabeti I. U filmu ‘Zaljubljeni Šekspir’ Džudi se na platnu vidi samo osam minuta, ali svojom glumom je ostavila takav utisak da je zaradila i nagradu BAFTA i Oskara.

 

– Za tih osam minuta u filmu, mislim da mi pripada samo komadić statue – veselo je izjavila tad šezdesetčetvorogodišnja glumica te nastavila da snima, između ostalog, nove nastavke Džejmsa Bonda i film ‘Čokolada’ sa Žilijet Binoš, koji je postao hit.

 

Nije stala ni kad je u januaru 2001. njen voljeni muž umro od raka pluća u 65. godini.

– Uz pomoć kćerke i unuka, koji je tad bio jako mali, i prijatelja, nastavila sam da živim – rekla je Denč, ali i priznala da joj je od svega najviše pomogao rad.

 

U to vreme prihvatila je ulogu u filmu Lasea Halstroma ‘Kretanje brodova’, prema Pulicerom nagrađenom romanu Eni Pru, u kojem joj je partner bio Kevin Spejsi, a snimalo se u Novoj Škotskoj u Kanadi, dok je istovremeno radila i na filmu ‘Ajris’, potresnoj biografskoj drami o životu književnice Ajris Merdok koja je umrla od Alchajmera, i neposredno posle toga glumila u ostvarenju ‘Ponos i predrasuda’.

– Bol koju sam osećala dala mi je neopisivu energiju – kaže glumica koja sad, osim kad snima, ipak vodi nešto mirniji život.

 

Živi na seoskom imanju, a njena kćerka i unuk Sem, kojeg je Finti rodila van braka i odgaja ga kao samohrana majka, često je posećuju. Sem baki pomaže da bude u toku s modernom tehnologijom, pa ju je naučio kako da se služi FaceTime-om, premda nikad nije savladala ni elektronsku poštu, ni Twitter, ni Facebook. Čak i kad se ne sprema za novu ulogu, glumica svaki dan sastavlja spisak onoga što mora da obavi, i nastoji da zaista sve s liste i pozavršava.

U blizini stanuje i njen ‘najbolji prijatelj’, kako diskretno opisuje Dejvida Milsa s kojim je već neko vreme u vezi. Upoznali su se kad ju je Mils, inače vlasnik prirodnog rezervata za životinje, 2010. zamolio da svečano otvori novo stanište za crvene veverice.

 

Iza nje je impresivan niz priznanja: uz Oskara i 11 nagrada BAFTA, Denč je vlasnica i dva Zlatna globusa, šest priznanja Lorens Olivije, nagrade za životno delo i titule dame, koju joj je 1988. dodelila britanska kraljica. Dobila je i japansku nagradu ‘Praemium Imperiale’ koja se dodeljuje pod pokroviteljstvom japanske carske porodice, a kad su joj 2011. u Karlovim Varima uručili priznanje za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, predstavili su je kao ‘drugu najpopularniju ženu u Velikoj Britaniji, posle kraljice’.

– Nemojte to da joj kažete, mogla bih da završim u tamnici u Taueru – duhovito je odgovorila Denč.