Sting: Odavno nisam bio u Srbiji i radujem se što ću se vratiti

Legendarni muzičar, pevač i basista benda “Police”, Sting, koji je kasnije nastavio solo karijeru pred koncert u Areni govori o muzici, strahu od starenja i smrti, ali i univerzalnoj molitvi za nemirni svet.

Ovo nije prvi put da ste u Srbiji. Imali ste solo koncert u Beogradu, ali i u Novom Sadu, to je bio veliki šou sa bendom “Police“. Po čemu pamtite Srbiju?

- Naklonjen sam Srbiji i imam veoma lepa sećanja na vašu zemlju, posebno zbog ljudi koji su druželjubivi i topli, publika je puna entuzijazma i arhitektura je divna.

 

Šta vas ponovo dovodi u našu zemlju? Znam da nas vama vraća muzika i energija koju imate?

- Odavno nisam bio u Srbiji i radujem se što ću se vratiti. Turneja “The 57th & 9th” stvorila je priliku i ja sam rekao: “Hajde da uradimo ovo!“. Jedna od stvari koje volim kod muzike je to što je ona pasoš uz pomoć kojeg sam video ceo svet i vrlo sam zahvalan na tome.

Decenija je prošla od vašeg poslednjeg rok albuma. Da li je muzika koju ste stvarali u međuvremenu bila eksperiment ili bi trebalo da sačekamo na nove pesme poput “Desert Rose“ ili “Field of Gold”?

- Mislim da sam moju publiku doveo do toga da očekuje neočekivano, kao i da uživa u tom faktoru iznenađenja. Za mene je to esencija muzike, njena srž. Ne želim da prestanem sa učenjem ili radom na mojoj muzici, zadržao sam dečju radoznalost kada je ona u pitanju. Rad i kreativnost me čine srećnim, tako da definitivno ne želim da se zavalim u stolicu i podignem noge na sto.

 

Pomislite li ponekad da ste previše stari za rokenrol?

- Istina, imam 65 godina, ali se u stvari osećam zdravije nego kad sam bio mlađi. Bavim se jogom više od dve decenije i pronalazim da mi pomaže u disanju, koje mi pak pomaže u pevanju. Mislim da sve dog budem mogao da pogodim ton, pevaću!

Verujete li u to da muzika može da pomeri svet, da ga spase od svih ludila?

- Došao sam do tačke u kojoj muziku vidim kao univerzalni jezik i uvek sam verovao da može da pomogne da svet postane razumnije mesto.

Posle toliko godina u muzičkoj industriji i mnogo neverovatnih stvari koje ste uradili i postigli, postoji li i dan-danas nešto što može da vas dirne ili stvori neprijatnost kod vas?

- Uvek je lepo kada čujem da je moja pesma uticala na nečiji život na neki način. Bilo da mi ljudi kažu: “Moja supruga i ja smo plesali uz vašu pesmu na našem venčanju“ ili “Zbog ove pesme sam želeo da i ja postanem tekstopisac“, inspirativno je znati da si uticao na ljude.

“Heading South on the Great North Road” je vaša autobiografska pesma. Koliko često koristite lična iskustva u pisanju pesama?

- Smatram da je pisanje tekstova uvek lično. Bilo da pišete iz iskustva, uspomena ili vas pokreće nešto što se dešava u svetu. Mogu samo da stvaram kad sam inspirisan, iako je inspiracija ponekad izazov, dok je često tako lako stvarati.

 

U poslednjih nekoliko godina, kada već govorimo o tome, izgubili smo neka zaista značajna muzička imena. Plašite li se vi smrti, što u fizičkom što u kreativnom smislu?

- Ne plaši me smrt, ali nisam spreman da umrem. Još uvek imam posla. Ali samo prihvatanje činjenice da ćete umreti, kao i smrtnosti, važno je i bitno jer je to činjenično stanje, realnost, za sve nas.