Na današnji dan otišla je Merilin Monro: Kako bi svet izgledao da ona nije postojala? (video)

Uzrok smrti bila je, bar kako su tvrdile vlasti i kako do dana današnjeg stoji u dosijeu, prevelika doza tableta za spavanje. Zbog čega je, te kobne noći između 4. i 5. avgusta 1962. godine, poželela da napusti ovaj svet, nikom nije rekla i nikada se nije saznalo. O Merilin Monro sve drugo se već odavno zna.

Kako bi svet izgledao da ona nije postojala? Kako bi danas izgledala, da je imala sreće da poživi duže i da njenim odlaskom nismo izgubili toliko lepote?

Besmrtna Merlinka, platinasta personifikacija ženstvenosti i glamura iz zlatnog doba Holivuda, još je tokom svog kratkog života, na nekoj autobuskoj stanici u Bulevaru sumraka, rezervisala kartu do večnosti u jednom pravcu. Prošlo je više od pet decenija bez nje, u međuvremenu su mnoge slavne žene postale dive, ali fascinantna glumica, najtragičnija koja je ikad prošetala istorijom pokretnih slika, i dalje je nedostižan ideal.

Rođena je kao Norma Džin Mortensen, 1. juna 1926. u Los Anđelesu. Otac je rano napustio porodicu, a majka je radila kao krojačica u jednom od obližnjih studija, sve dok je psihički problemi nisu odveli do trajne adrese na klinici za mentalno obolele. Buduća zvezda večnog sjaja, naslednica te iste nervne labilnosti, detinjstvo je provela između sirotišta i hraniteljskih porodica. Budući da nije imala mnogo izbora, 16. rođendan proslavila je kao supruga fabričkog radnika Džimija Doertija.

Dvogodišnju bračnu idilu pomutila je njegova odluka da ode u rat. Norma nije sedela skrštenih ruku, već je, čekajući Džimijeva pisma sa Pacifika, odlučila da uradi nešto od svog života dok još ima vremena. Stigla je tek do fabrike municije u Burbanku, gde je radila nekoliko meseci. Ali, neko odozgo promešao je kocke i poželeo da je tamo primeti i jedan lovac na talente, čija se kameraveć na prvi pogled zaljubila u bujnu devojku crvene kose.

 

Dve godine pohađala je časove glume i radila kao model čija je zanosna lepota krasila naslovne strane popularnih magazina s kraja četrdesetih. Vojnici su njene slike nosili sa sobom u rat, šoferi lepili postere i kalendare na prozore kamiona, dok su je vrebali i filmski magnati, sanjajući trenutak kada će je videti na bioskopskom platnu. Od Doertija se razvela 1946, pošto se odlučila za zvezdani put o kojem je maštala kao devojčica.

Avgusta iste godine Norma Džin je, kao Merilin Monro, potpisala svoj prvi ugovor sa studiom „20th Century Fox“. Prezime je odabrala po daljem pretku, nekadašnjem američkom predsedniku Džejmsu Monrou. Kada je ofarbala kosu u platinasto plavo, verovatno nije mogla ni da nasluti koliko je taj mali korak za nju bio veliki za čovečanstvo. Ostalo je istorija.

Zabeleženo je da se njeno ime prvi put pojavilo na špici filma „Gospođica Pilgrim“, iz 1947. godine. Tokom početničkih meseci dobijala je uglavnom male uloge, sve dok 1953. pored „Nijagare“ nije počela jedna od najlepših, istovremeno i najtragičnijih storija sedme umetnosti.

Usledilo je ostvarenje legendarnog naziva „Muškarci više vole plavuše“, a zatim i važno pitanje – „Kako se udati za milionera“. Nastavila je dalje „Rekom bez povratka“.

 

San Francisko se, početkom 1954, tresao od svadbenih zvona koja su najavila venčanje dve tada najveće američke zvezde – Merilin Monro i bejzbol legende Džoa di Mađa. Rastali su se posle samo devet meseci. Više nije želela uloge „plitkih“ plavuša, već ozbiljnije zadatke i intelektualno nadmoćnije karaktere, poput junakinja Tenesija Vilijamsa.

Preselila se u Njujork, gde je uzimala časove glume kod Lija Strazberga i osnovala producentsku kuću. Kompanija je iznedrila ostvarenja koja su joj omogućila da dokaže svestranost svog talenta. Dramu „Sedam godina vernosti“ obeležila je nezaboravna bela haljina kojom su se bezobrazno igrali erkondišni pod trotoarom, dok je posle „Autobuske stanice“ reditelj Džošua Logan zaključio:

- Ona bi mogla da postane najveća glumica koju smo ikada imali, samo kad bi uspela da kontroliše emocije i sačuva zdravlje. Nije mogla da sastavi ni dva dana ispunjena srećom. Njeno jedino zadovoljstvo bio je rad.

Prokletstvo, nasleđeno od majke, još je od tinejdžerskih dana pravilo oscilacije u njenom raspoloženju, da bi je, konačno, dovelo do tanke linije između života i smrti, kojom je godinama hodala. Sve češće je kasnila na snimanja, a sve ređe pamtila dijaloge iz scenarija. Reditelji su, međutim, imali neku čudnu želju da rade s njom, a Bili Vajlder jednom prilikom je izjavio da je najveći šarm slavne holivudske plavuše bio upravo u tome što je uvek stajala na dve leve noge.

Nakon mučnog snimanja filma „Princ i igračica“, Lorens Olivije u memoarima je opisao Merilin kao „šizofrenu osobu, koja je satima netremice gledala kroz prozor i ćutala“.

Nesaničarka i radoholičarka, zadala je sebi pakleni ritam kako bi se spasila. Uspevalo joj je da zaspi tek tri sata nakon ponoći, isključivo uz pomoć tableta, a već u šest ujutro morala je da bude spremna za snimanje, što je bilo moguće jedino uz lekove i alkohol u često neograničenim količinama.

Bez obzira na to koliko puta će se prikazivati klasik iz 1959. godine „Neki to vole vruće“, uvek ćemo se iznova uveravati zbog čega je sjajna komedija jedno od ostvarenja sa liste najboljih svih vremena. Merilin kao Šugar i neponovljivi dvojac Džek Lemon i Toni Kertis, sa sve onom „niko nije savršen“ i ostalim legendarnim replikama, već odavno su deo istorije. Merilin je tek u jednom od svojih poslednjih ostvarenja pokazala kakav je komičarski i muzički talenat posedovala. Producenti su je nazvali „ženskim Čaplinom“.

- Bila je više od seks simbola – bila je fenomen prirode, kao Nijagarini vodopadi ili kanjon Kolorada - izjavio je Vajlder kada je svet ostao bez Merilin.

Nakon kratkih romansi sa Marlonom Brandom i Tonijem Kertisom, zaljubila se u intelekt slavnog Artura Milera. Pisac je bio oduševljen njenom „drhtavom senzualnošću“, dok je glumica upijala gotovo svaku reč deset godina starijeg osobenjaka koji nije bio previše pričljiv. Kasnije će Miler za svoju bivšu ženu, kojoj je do kraja života ostao veran prijatelj, napisati da je bila „izazov za svakog ko bi se našao u njenoj blizini, jer su tada foliranti postajali još veći lažovi, a zbunjeni – još konfuzniji“.

Iako joj je Miler pomogao da postane sigurnija u sopstvene kvalitete, nastavila je da posećuje psihijatra pet puta nedeljno. Tada je i bukvalno stajala na dve leve noge, koje je dugo ratovanje sa psihom učinilo staklenim, i bilo je samo pitanje vremena kada će se slomiti u paramparčad.

Nesreću su većom činili spontani pobačaji, pokušaji samoubistva i nervni slomovi. Merilin je svoje poslednje godine provela u očajanju i nezadovoljstvu, osećajući se, pored ljubavi od celog sveta, potpuno samom i izgubljenom. I, možda bi nekako i uspela da se izbori s tim, samo da je Holivud na vreme priznao koliko je njegova glamurozna ali ranjiva ikona imala zaista ozbiljnih problema. Kada je to shvatio, za nju je već bilo kasno.

Postoji više teorija o tome kada su se upoznali Merilin i Džon Kenedi. Američki predsednik oduvek je voleo Holivud, posebno njegove boginje, tako da razni „merilinolozi“ mogu samo da pretpostavljaju kada su tačno postali ljubavnici. Da li je prisustvo neprevaziđene lepotice u dinastiji Kenedi zasmetalo samo Džonu i njegovom bratu Robertu, i koliko su pretnje jedne neuravnotežene, odbačene ljubavnice željne osvete ugrožavale politički uticaj tadašnjih moćnika ostaće, po svemu sudeći, večna misterija.

„Neprilagođeni“, igrom sudbine poslednje ostvarenje Merilin Monro i Klerka Gebla, premijerno je prikazano 1961. godine, nekoliko meseci nakon razvoda od Artura Milera. Ukupno je snimila nekoliko ploča i tridesetak filmova, a jedan – „Somethings Got To Give“, ostavila nedovršenim. Nije imala više snage, želje, a ni vremena.

Poslednji minuti njenog života i dalje golicaju maštu biografa, publicista i obožavalaca. Kao da se ceo svet zaustavio tog ranog jutra, 5. avgusta 1962. godine, kada je pronađena u krevetu svog doma u Brentvudu. Zvanično, smrt je nastupila pošto je popila previše tableta za spavanje i pala u komu.

Nikakvi tragovi nisu ukazivali na (samo)ubistvo. Bila je lepa čak i kada je nepomično ležala u hladnoj mrtvačnici, pod belim čaršavom. Senzualna plavuša, koja je spavala bez ičega na sebi (osim nekoliko kapi „Šanela 5“), danas bi imala 91 godinu. Topla avgustovska noć još uvek krije tajnu koja je Merilin Monro sprečila da postane najlepša baka na svetu. Tiho je otišla u legendu, ostavila obične smrtnike da tragaju za odgovorom na pitanje zbog čega je moralo da bude tako, a nebrojenim umetnicima i glumicama poslužila kao večna inspiracija.

- Nesaglediva je šteta što je ovaj svet izgubio toliko lepote - izjavio je Džon Hjuston na kraju balade, posle njene sahrane u memorijalnom parku Los Anđelesa. Nema više velikog filmskog čarobnjaka, nema ni Merilin, ali ostala je nedostižni simbol lepote, jer – neki to još mnogo vole.