Met Dilon: Srbi nose svoj identitet sa sobom i jako su ponosni na svoje poreklo

-Volim taj snažan osećaj za istoriju i kulturni identitet koji srpski narod ima, Srbi su jako ponosan narod, što ja razumem, jer iako potičem iz SAD, moj identitet je irski, rekao je slavni američki glumac Met Dilon u intervjuu „Tanjugu“.

-Ja svoj identitet nosim sa sobom i kada u SAD sretnem ljude iz Srbije, vidim da to i oni čine i da su jako ponosni na svoje poreklo, istakao je Dilon, dodavši da ima prijatelje iz Srbije koji žive u SAD i Skandinaviji.

Emir Kusturica mu je jedan od omiljenih reditelja i voleo bi da radi sa njim.

-Emirov film Otac na službenom putu je bio vrlo važan za mene. Upoznao me je sa ovom zemljom, sa Balkanom, vrlo je moćan, a istovremeno je divna, dirljiva priča, rekao je Dilon.

Dodao je da je pratio njegovu karijeru i dugo nije imao priliku da ga sretne, a onda je, kaže, bio u Havani na filmskom festivalu i ponovo su se videli, kada ga je i pozvao na Kustendorf.

-Emir je jedan od nekoliko velikih filmskih umetnika koje možeš da nabrojiš na prstima jedne ili dve ruke. Uvek mi je bio omiljeni autor, njegovi filmovi Dom za vešanje i Podzemlje su stvarno moćni. Radio bih sa njima svuda. Jedan je od onih ljudi sa kojim bih odmah krenuo na putovanje koje se zove film, istakao je slavni glumac.

Lars fon Trir, Gas van Sant, Frensis Ford Kopola su samo neki od reditelja sa kojima je ovaj glumac sarađivao tokom svoje četiri decenije duge karijere.

-Ono što je za njih najvažnije jeste što njih prvenstveno interesuje stanje ljudskog bića, njih interesuju ljudi. Oni su vrlo fokusirani na likove i to je najvažnije. Kopola obožava da improvizuje, da izađe i proba stvari. Gas van Sant voli da eksperimentiše što je takođe vrlo važno. To su najbolji filmski stvaraoci sa kojima sam radio, rekao je Dilon.

„Film je medijum reditelja“

Kaže da je film medijum reditelja i da se retko dešava da glumac u istom filmu dobije odličnog reditelja, odličan scenario i odličnu ulogu, pa je dobro ako se bar spoje dve stvari.

-Kao u slučaju filma Kuća koju je Džek sagradio Larsa fon Trira. Možda nisam baš pravi izbor za tu vrstu filma, ali se divim reditelju i spreman sam da krenem na putovanje sa njim, naveo je Dilon..

Priznaje da dugo prati Fon Trirov rad, da mu se divi i da su odmah sklopili pakt poverenja.

-Tražio mi je da mu verujem. Zašto ne bih? To je vrlo mračan svet kroz koji nas je vodio. Priča i tema su vrlo mračni, ali je atmosfera na setu bila vrlo kreativna i važno je odvojiti se od toga i shvatiti da je to umetničko delo, iako je Lars nastojao da sve prikaže što realističnije naročito scene nasilja. Džek nije sociopata. Naučio sam da sociopata je neko ko postaje takav tokom života, a psihopata se rađa i Džek je rođen bez sposobnosti da oseća empatiju, rekao je Dilon.

Ostvarenje Kuća koju je Džek sagradio o serijskom ubici je Fon Trirov prvi film u kome je glavni lik muškarac.

-Kada sam pitao Larsa zašto želi da snimi ovaj film, odgovorio je: Zato što je ovaj lik blizak meni, samo što ja ne ubijam ljude. Lars je čovek koga mnogo volim, pun je empatije i vrlo je častan. Takođe mi je rekao da su svi muški likovi u njegovim prethodnim filmovima bili idioti, a ovaj nije, kaže Dilon.

Priznaje da nije želeo da pogleda film.

-Neki ljudi su mi rekli da im film uopšte nije mračan, da su u njemu prepoznali mnogo ironije i humora. Ja naravno osećam da je mračan. Kada sam se vratio u Dansku, Lars mi je rekao da moramo da pogledamo film zajedno. Na kraju filma sam mu rekao da mi se dopao i on me je pogledao: Stvarno? Ja sam pomislio, o ne, sad će da ga promeni, jer je on takav, ne oseća se prijatno kada ljudi hvale njegove filmove, ispričao je Dilon.

„Glumac ne može da tumači lik ukoliko ga osuđuje“

Dodao je da je uloga serijskog ubice bila veliki izazov za njega, da se borio sa likom jer sve što Džek radi se kosi sa njegovim moralnim kompasom, a veruje da glumac ne može da tumači lik ukoliko ga osuđuje.

Od kontroverzne tinejdžerske drame Delikventi (1979), preko uloge školskog nasilnika u filmu Moj telehranitelj (1980), Dilon je ubrzo postao slatki siledžija i otpadnik u ostvarenjima Šarmerke (1980) i Teks (1982), pa su usledili Kopolini filmovi Rumble fish (1983) i Autsajderi (1983)...

-Uvek sam mogao da radim, uvek sam imao prilika da radim. Ponekad morate nešto da obavite samo kao običan posao i pitate se zašto se tako nešto snima, ali uradim to jer je to moj posao, ja sam glumac. Najveće uzbuđenje nastaje kada vas neka ponuda iznenadi, kao na primer poziv od Larsa. Jednom sam sa norveškim rediteljem (Bent Hamer) radio ekranizaciju romana Čarlsa Bukovskog - Faktotum. Iako sam čitao Bukovskog, nikada nisam pomišljao da ću igrati njegog alter-ego što je izuzetno iskustvo za mene. Volim iznenađenja, rekao je Dilon.

Uživa u tome da ne zna gde ga karijera može povesti.

-Nikad se nisam osećao prijatno ako bih film posmatrao kao biznis. Nikada nisam umeo sebe da prodam, niti sam želeo da budem deo holivudske politike. Možda bi moja karijera bila uspešnija da sam radio takve stvari, dodao je slavni glumac.

Iako je režirao samo jedan film Grad duhova (2002), smatra da je film duša i srce autora.

-Emir, recimo, snima upravo filmove sa dušom. To je najvažnije i to je ono što nedostaje većini holuvudskih komercijalnih filmova koji su tehnički odlično urađeni, ali im nedostaje srce. Oni su proizvod, kao kada prodajete konezrvu paradajza. Govorim o holivudskim filmovima, ne američkim, jer u Americi imate neke odlične filmske stvaraoce, koji stvaraju sa mnogo srca i koji su izvan sistema, naglasio je Dilon.

Sa Kusturicom je sinoć, za večerom, razgovarao o tome kako su u Holivudu sedamdesetih godina nastajali odlični filmovi izuzetnih reditelja, ali se to promenilo.

-Pravi se podela između onoga što je za publiku i što nije. To ne bi trebalo da bude tako. Stalno se posmatra kako je nešto ili komercijalno ili umetnost i da da se ta dva pojma ne mogu sresti. To nije tačno. Ne verujem u to. Verujem da je publika želi više i da ljudi u filmskoj industriji potcenjuju sposobnost publike da prigrli film, konstatovao je Dilon.

Duh nezavisnog filma, naglašava, mora preživeti, jer film je poezija i televizija, koja je vrlo uzbudljiva i puna potencijala, ne dostiže magiju filma.

-Dobar film ima moć da menja nečiji život. Siguran sam da bi i Emir rekao da je u nekom trenutku pogledao film koji mu je promenio život. Orson Vels je bio inspirisan Džonom Fordom, Piter Bogdanovič Džonom Fordom i Orsonom Velsom, Lars fon Trir je inspirisan Tarkovskim. Emir takođe inspiriše, istakao je Dilon.

Oduševljen je Kustendorfom koji, primećuje, slavi pravi film i autore sa glasom i istovremeno je svojevrstan inkubator, jer pomaže mladim ljudima da se razvijaja i pronađu svoj glas.

-Veliki festivali su pijaca gde ljudi prodaju svoje filmove, ali ovakvi festivali treba da budu posvećeni obrazovanju i proslavi filma. Video sam neke vrlo interesantne (studentske) kratke filmove, a tu su i filmovi velikih majstora koje mladi treba da vide, pa i ja, jer i ja još uvek učim, rekao je Dilon, koji je sada „zagazio u snimanje dokumentaraca“ i kaže da je to najteže što je ikada radio.