Ivan Mihailović otkriva: Kako mi je korona promenila život || Hello Magazin!

Ivan Mihailović o novom ostvarenju, životu u doba korone i velikim planovima

Krajem šezdesetih godina prošlog veka, dva zaljubljenika u divlju prirodu Klod Deribupjer i Andre Žoban, vrsni poznavaoci indijanskog plemena Sijuksa, napravili su strip o dečaku Jakariju. Posle dugog putovanja Jakari je stigao do bioskopskih sala, a prethodno je bio junak popularne dečje serije.

‒ Film “Jakari i veličanstveno pero” neodoljiva je i fantastična avantura puna obrta i neplaniranih situacija. Bilo je uzbudljivo baviti se sinhronizacijom i oživljavati likove ‒ kaže glumac Ivan Mihailović, koji je u animiranom bioskopskom hitu za najmlađe pozajmio glas konjiću po imenu Mali grom, Jakarijevom najboljem prijatelju.

Na pitanje u čemu je draž sinhronizacije pa se njome bave i najpoznatija svetska glumačka imena, Ivan odgovara da je to prava poslastica.

‒ Za mene predstavlja vrhunski vremeplov, putovanje u bajku i povratak u dane kada sam bio dečak i uživao u magiji animiranih filmova.

Pročitajte: Dvanaest veličanstvenih - Oni su čuvena glumačka klasa 2007 koja godinama osvaja srca publike

Konjić kome ste pozajmili glas najbolji je prijatelj glavnog junaka. Da li ste u detinjstvu maštali da imate drugare među životinjama, sa kojim biste išli u avanture?

‒ Kako da ne. Ni sam ne znam koliko puta sam gledao film o Tarzanu. Nadao sam se, valjda, da ću, ako ga dovoljno puta pogledam, i ja osvojiti nemušti jezik i naučiti da razgovaram sa divljim životinjama. Teško je reći da li sam kao dete više bio Mogli iz “Knjige o džungli” ili Tarzan, ali penjanje na drveće i pravljenje kućice među granama još mi je opsesija.

Igrate u pozorišnim predstavama i za decu i za odrasle. Postoji li razlika u glumi, odnosno u odnosu prema publici kojoj se obraćate?

‒ Deca su često bolji i iskreniji sagovornici od odraslih. Za početak, nisu zaboravili da se igraju i još su radoznali. Upravo sam u “Čiča-Mišinom pozorištu” završio rad na predstavi “Kli i Klak”. Ako mislite da su malim bićima i “bubićima” problemi isto tako mali, varate se. Naša priča dozujala je iz Bubograda, koji počinje da se ruši jer ljudi dolaze da krče šumu. Glavni junaci, pčela Kli i mrav-vojnik Klak, prolaze kroz razne avanture tražeći način da se obrate velikim bićima koja im ruše dom. Žele da im objasne da je svaka šuma, svaka reka i cela planeta naša zajednička kuća i da bi svi trebalo da pazimo na nju i jedni na druge.

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Ivan Mihailovic (@ivanmihailovic)

Ivan Mihailović odlučio je da tokom korone promeni svoj život

Kako biste opisali rad u vreme korone, pod maskama i na distanci?

‒ Za sve umetnike koji se bave izvođačkim praksama ova uslovnost predstavlja vrstu hendikepa. Nije lako. Nije isto. Nije normalno. Kao da igramo u mraku. “Ovo vreme je iskočilo iz zgloba”, kaže Hamlet. Siguran sam da će, kad planetarno ludilo prođe i stvari se vrate u ležište iz kog su ispala, pozorišta i bioskopi ponovo biti puni. Ljudi su gladni i željni umetnosti. Ne živi se samo od kore hleba, živi se i od lepote.

Da li ste snimili neki novi projekat koji ćemo moći da pogledamo u ovoj godini?

‒ Velika je sreća što je filmska industrija našla model kako da funkcioniše u ovim okolnostima. Uskoro na „Radio-televiziji Srbije“ počinje emitovanje serije “Kaljave gume”, u režiji Miodraga Ćertića. Moj lik Pavle momak je sa beogradskog asfalta. Pokušaće da razbije obruč koji ulica pravi oko njega i izađe iz začaranog kruga. Gledajte i saznajte da li će u tome uspeti.

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Ivan Mihailovic (@ivanmihailovic)

Mediji su preneli da ste se prošlog leta povukli na selo i da uspešno gajite povrće. Da li je to trenutni hobi, beg od korone ili u budućnosti vidite sebe daleko od asfalta?

‒ Sve što ste naveli je istina. Bio je beg od korone, pa je postao hobi, pa me je sve to podstaklo da mislim kako je važno da čovek ima svoj komad zemlje, skrovište u prirodi u koje bi trebalo što češće da odlazi. Ovaj usijani asfalt postaje sve uzavreliji i teško se hoda po njemu.

Autor: Eva Čubrović