Marko Vasiljević za "Hello!": Nikako se nisam slagao sa Beogradom

Marko Vasiljević  za "Hello!" otkriva zbog čega nije bio u ljubavi sa Beogradom, kako je hiperaktivni dečak iz Vrbasa zalutao u glumu i koji mu je plan B u životu....

Iako su iza njega zapažene uloge u filmu “Zaspanka za vojnike” i u seriji “Ubice mog oca”, izgleda da je tridesetogodišnji Marko Vasiljević u prvi plan dospeo ulogom Marka Smiljanića u telenoveli “Tajne vinove loze”, koju poslednjih nedelja pratimo na „Radio-televiziji Srbije“.

‒ Lepo je kad te ljudi vole i poštuju, ali popularnost je za mene više teret nego blagoslov. Kad si u centru pažnje, svako ima slobodu da te komentariše, konstantno moraš da vodiš računa šta i kako radiš, jer se greške ne praštaju. Da se ne lažemo, glumu sam upisao da bih bio poznat, ali sam s vremenom shvatio da mi popularnost nije bitna koliko želja da postanem veliki glumac.

Pročitajte: Tihomir Stanić za "Hello!" - Srećan sam što imam ćerke, žene su kreacija, a muškarci destrukcija

Luka Šarac

Doživljavaju li vas u rodnom gradu kao zvezdu?

‒ Vrbas je mala sredina i čim neko postigne određeni uspeh, to se zna. Pre neki dan javio mi se čovek na ulici, pa se naljutio na mene kada je shvatio da ja ne znam ko je, a on poznaje celu moju familiju. Volim Vrbas, baš, ali to je specifična sredina. Veći procenat stanovnika je miks Crnogoraca i starosedelaca, izmešale su se kulture i temperament. Moja mama je Mađarica, otac joj je Mađar, a majka Crnogorka. S druge strane, tata je Crnogorac po ocu, a baka je muslimanka iz Sarajeva. Multikulturalizam u porodici je veliko bogatstvo. Učili su me da je najvažnije kakav je ko čovek, a ne šta je po nacionalnosti, čime se bavi ili koliko ima novca.

Po čemu pamtite detinjstvo?

‒ Živeo sam na periferiji grada, a dane provodio u igri sa vršnjacima. Uvek nas je bilo bar desetoro i uglavnom smo bili napolju. Danas toga nema. Roditelji deci daju telefone da ih zabave kako bi oni imali vremena za sebe, ne razmišljajući o posledicama. Siguran sam da je način na koji sam odrastao umnogome uticao na formiranje moje ličnosti.

Pročitajte: Biljana Čekić - Devojčica koja je rasplakala Srbiju

Luka Šarac

Jesu li roditelji bili strogi?

‒ Otac je bio izuzetno strog. Moji su bili vrlo mladi kad su me dobili, imali su po dvadeset godina. Nije im bilo lako. Tata je studirao, mama je bila sama sa mnom. Ne znam osobu koja je u detinjstvu dobila više batina od mene. Nikad po glavi, isključivo po zadnjici. Uvek sam znao zašto i svaki put sam zaslužio. Zahvalan sam ocu što je bio takav, jer bih, inače, postao kriminalac. Bio sam buntovan, družio se sa navijačima, upadao u tuče. Oca sam se bojao, ali sam ga i poštovao. Strahopoštovanje je s vremenom preraslo u veliku ljubav. Danas je on moj najbolji prijatelj.

Ko je prepoznao vaš dar za glumu?

‒ Pre bih rekao da sam voleo da budem u centru pažnje, stalno sam imitirao i glupirao se. Mama me je upisala u „Recitatorski studio“ koji vodi Vesna Drinčić-Đilas, delimično i zato što nije znala šta će sa mojom energijom. (smeh) Uz to je uvek išao i neki sport. Ponosan sam što mi je od malih nogu usađena ljubav prema lepoj reči. Devojčicama sam govorio poeziju, osvajao sam ih stihovima. (smeh)

Pročitajte: Ekskluzivno za "Hello!" Nina Janković otkriva po kome će ćerkica dobiti ime Ivanka

Hello!

Kako vas je dočekao Beograd, u koji ste se doselili kada ste završili fakultet u Novom Sadu?

‒ Nismo se slagali prvih godinu dana. U tom periodu raskinuo sam dugu vezu, bio sam bez posla i para, nikoga nisam poznavao... Teško je bilo. Tokom letnje pauze otišao sam u Vrbas i dobro razmislio o svemu. Shvatio sam da mi ni gluma, ni slava, ni novac nisu neophodni da bih bio zadovoljan i ispunjen. Srećnim me čine porodica i prijatelji. Kada sam tako postavio stvari, počela su da mi se otvaraju sva vrata.

Niste pomišljali da odustanete?

‒ Nikad ne odustajem, što započnem to i završim. I ako ne uspem, lakše mi je da kažem “dao sam sve od sebe”, nego da se pitam šta je moglo da bude. Usudiću se da kažem da smo brat i ja izrasli u čestite, vredne, pravične i skromne mlade ljude zahvaljujući podršci porodice. Tata je zaposlen na Poljoprivrednom fakultetu, mama je knjigovođa. Nismo ratarska porodica, ali naučeni smo da radimo na njivi i oko stoke. I roditelji su se, na neki način, formirali uz nas. Moj tata, kao Crnogorac, nije vaspitan da pokazuje emocije. Do skoro smo se tri puta ljubili za moj rođendan, ali sada toga više nema. Spontano se zagrlimo i izljubimo, svako malo čujemo se telefonom. I to su divne stvari.

Marko Vasiljević - Ukoliko karijera ne ide pravim putem, imam plan B

 

 

Vaša “porodica” u seriji “Tajne vinove loze” posvećena je vinogradarstvu. Privatno, sa mlađim bratom bavite se uzgojem oraha.

‒ U poslednje vreme pomalo mogu da biram šta ću da igram, do skoro sam bio presrećan kad mi ponude bilo kakvu ulogu. Nadam se da ću moći da živim samo od posla za koji sam se školovao, ali voleo bih da imam i plan B. Možda sam novac koji sam uložio u zemlju mogao da potrošim na putovanja ili da kupim motor, što i priliči mojim godinama. Ali, gledam dugoročno. Daleko od toga da su mi potrebni milioni, skroman sam čovek, samo bih voleo da do četrdesete imam finansijsku odstupnicu koja će mi omogućiti da se glumom bavim u meri i na način koji meni prijaju.

Autor: Eva Čubrović

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +