Glumica Gorica Popović: Vreme je za penziju || Hello Magazin!

Glumica Gorica Popović za "Hello!" o životu, karijeri, njenoj oazi mira i odlasku u penziju...

„Gledamo vas u 'Kaljavim gumama', divni ste“, „Dobar dan, drago mi je da vas vidimo“... Ovo su tek neke od rečenica koje su slučajni prolaznici na šetalištu kraj Srebrnog jezera upućivali Gorici Popović dok smo je fotografisali u okruženju u kome provodi veći deo godine. Zvezda našeg glumišta je sa svakim ko joj se obratio zastala da razmeni koju reč, odgovori na pitanje, sasluša komentar. Kada se ta srdačnost u privatnom životu spoji sa upečatljivim ulogama koje je ostvarila tokom karijere koja traje više od četiri decenije, jasno je zbog čega je jedna od najomiljenijih srpskih glumica.

Pročitajte: Glumica Gorica Popović dobitnica nagrade Pavle Vuisić za 2019. godinu

Vaša klasa na Fakultetu dramskih umetnosti iznedrila je vrsna glumačka imena. Da li, kada ih sretnete, vidite ono što su postali ili mlade ljude koji idu u susret svojim snovima?

‒ Neobično je, ali upravo ih vidim u svetlu tih najranijih godina. Profesor Bajčetić primio je na klasu nas trinaestoro, niko nije imao pojma šta nas čeka. Zajedno smo prošli kroz značajnu životnu fazu. U studentskim danima ima i simpatija i sukoba, neko ti je blizak, sa drugim nemaš kontakt. To su normalne stvari. Onda svako krene svojim putem u osvajanje glumačkih prostora. I kako vreme prolazi, sve više ti nedostaju ti ljudi, počneš da ih doživljavaš kao familiju. Osobine koje si ranije smatrao manama sada razumeš, na njih gledaš blagonaklono. Danas smo uglavnom u kontaktu. Često radim sa Tanjom Bošković, Jelicom Sretenović, Ljiljom Dragutinović, Radmilom Živković...

Pročitajte: Gorica Popović - U nekim trenucima zažalim što nisam postala majka

Sa kim ste najmanje radili i žao vam je zbog toga?

‒ Branko Jerinić, koga smo sada gledali u seriji „Tajne vinove loze“, i ja rodili smo se u istoj ulici u Kragujevcu. U detinjstvu smo se zajedno igrali, sankali, grudvali ili, bolje rečeno, on je mene predano gađao. (smeh) Osam godina smo proveli u istom razredu u osnovnoj školi, zatim četiri u gimnaziji, i još toliko na fakultetu. Onda smo se razišli. On je otišao u Narodno pozorište, dok sam ja ostala na Fakultetu, a zatim prešla u „Atelje“. Na samom početku karijere sreli smo se u jednoj predstavi i, nažalost, više nismo radili zajedno. Branko je odličan glumac i moj divan drug. Moram da spomenem i to da sam mu ja dala prvu ulogu. U četvrtom razredu gimnazije režirala sam predstavu „Budilnik“, sa kojom smo stigli na silna takmičenja, a on je tada prvi put stao na scenu.

Prošlo je više od četrdeset godina otkako je snimljena „Nacionalna klasa“. U čemu je tajna tog filma pa je i danas jednako omiljen?

‒ Poklopilo se nekoliko stvari. Ukratko, odličan scenario Gorana Markovića savršeno je opisao duh Beograda tog vremena, koji je na najbolji način predstavljao šarmantni Gaga Nikolić. Taj film je sniman u divnoj atmosferi jer smo se družili i mimo posla. Odlazili smo u „Klub književnika“, na Adu, u „Šumatovac“... Bili smo porodica. Kraj sedamdesetih pamtim po dobrom zezanju, humoru, bezbrižnosti.

Glumica Gorica Popović - Vreme je za penziju

Uloga u „Nacionalnoj klasi“ donela vam je „Zlatnu arenu“ u Puli, a zatim su nagrade nastavile da se nižu. Kad danas sagledate ceo svoj opus, nedostaje li neki delić da bi slagalica bila potpuna?

‒ Ne znam za čim bih mogla da žalim. Dobih neka divna priznanja: „Velika Žanka“, „Pavle Vuisić“, „Nušićeva nagrada“ za životno delo, dve „Carice Teodore“... Najlepše od svega je to što sam imala kontinuitet u poslu. Poslednjih godina uradila sam nekoliko velikih televizijskih projekata: „Kozje uši“, „Švindlere“, „Delirijum tremens“. Kad sam manje snimala, mnogo sam igrala u pozorištu. Prijalo bi mi, možda, da je bilo više klasike na mom repertoaru, Čehov ili Šekspir. Ipak, prezadovoljna sam i sa onih šezdeset naslova koji će ostati zapisani u mojoj biografiji. Nedavno sam od grada dobila izvesnu novčanu nagradu uz platu, ali nisam imala ideju zašto. Objasnili su mi da je to bonus na mojih četrdeset godina staža. Eto koliko držim do tih stvari. (smeh)

Planirate li neku „jubilarnu“ proslavu?

‒ Mislila sam da nešto organizujem povodom odlaska u penziju, ali već neko vreme prolongiram taj trenutak. Verovatno ću se penzionisati na kraju ove sezone. Mada, nastaviću da radim. Treba neko da igra i penzionerke. Ako i budem pravila proslavu, biće to nešto u duhu moje predstave „Brod plovi za Beograd“, gde govorim neke lepe tekstove, pevam i plešem. Red je da u penziju odem u velikom stilu. (smeh)