Ispovest Ane Divac za HELLO!: Sada prvi put mogu da radim baš ono što želim

Ana Divac za HELLO! o životnim prekretnicama, presudnim susretima i globalnom problemu koji je istakao značaj poruke “budimo ljudi”...

Posle „All-Star“ utakmice, nedavno odigrane na drugoj strani Atlantika, prisetili smo se kako je pre tačno dve decenije Vlade Divac postao prvi igrač iz Evrope koji nije studirao u Americi a našao se u petorci sastavljenoj od najvećih „NBA“ zvezda. Kada je pretprošle godine primljen u „Kuću slavnih“, izgovorio je: “Za mene je košarka uvek bila ljubav. Verujem da ljubav ljudima daje priliku da se povezuju i inspirišu druge. Ljubav daje snagu da se nemoguće stvari učine mogućim. Kao i u životu, kada igrate košarku, morate da date da biste dobili zauzvrat.” Takav stav prisutan je u svemu što proslavljeni košarkaš i njegova supruga godinama rade u “Fondaciji Ana i Vlade Divac”, ali i u svakodnevnom životu. Da sve ostale poglede na svet temelje upravo na tome uverili smo se i prilikom inspirativnog razgovora s Anom.

Vaša fondacija nedavno je organizovala onlajn konferenciju “Filantropija nema granice”. Imate li utisak da je korona podstakla dobročinstvo ili su, pak, ljudi postali veći egoisti?

‒ Korona je pokazala kako život inače izgleda, samo što toga nismo bili svesni. Sada, kada to vidimo, plašimo se. I da nema kovida, mogli bismo da umremo, da izgubimo najbliže, ostanemo bez posla, kuće, novca... U Fondaciji se na dnevnom nivou srećemo sa ljudima koji su na različite načine izgubili sve što su stvorili u životu. Postojeća situacija svima nama može da donese osvešćenje, da nas nauči da ne budemo sebični, da shvatimo koliko je život tanan, da imamo samo “sada” i da bi trebalo da vodimo računa o tome kako živimo. Život ne treba provoditi u kritikama, ogovaranjima, ogorčenjima, razočaranjima, već bi trebalo da ga provodimo nesebično, sa većim ciljevima, inspirisani i svesni svoje moći i onoga što možemo da uradimo jedni za druge. Niko ne može sam. Virus je pokazao da nema veze ni koliko novca imate, ni gde se nalazite na društvenoj lestvici. Možete da budete u najvećoj vili na svetu, ali ste ipak zatvoreni, niste sa onima koje volite, nemate interakciju sa drugima... Koliko god strašna bila činjenica da smo suočeni sa bolešću i ogromnim gubicima, korona nam je u lice „sasula“ kakav je u stvari život. Više ne možemo da se pravimo da to ne vidimo.

Pročitajte: Ana Divac - I Isus Hrist je doživeo izdaju, a kamoli ja

Boško Karanović

Primećujete li u pojmu „da budemo ljudi“ razliku između Amerikanaca i nas?

‒ Svuda postoje iste grupacije, samo je negde dominantnija jedna, a negde druga. U Americi decu od malih nogu uče dobročinstvu. Suprotno od nas, gde komšiji treba da crkne krava, oni ovako razmišljaju: “Došao je novi, bogati komšija i sagradio je najveću kuću u ulici. Super za sve nas, porašće cene i naših kuća.” Ne uče ih „mrzi ga i ošteti mu ono što ima“, već „super, nama će zbog njega biti bolje“. Tu je razlika u mentalitetu.

Krajem januara na „Tviteru“ ste napisali: “U poslednjih mesec dana šest smrti bliskih mojoj porodici, a ove godine više od dvadeset. Umorna sam.” Kako se nosite sa tolikom količinom loših vesti?

‒ Prvi poriv bude destrukcija, ali sam s vremenom naučila da idem u suprotnost. Čim osetim da nešto nije kako treba, pojačavam pozitivno delovanje prema sebi. Idem na masažu, hodam, upražnjavam jogu, meditiram, zdravo se hranim, okružujem se ljudima koji me podržavaju, kontrolišem misli, pa kad naiđu one koje mi izazivaju tugu – ne dam im da idu dalje. Kad se prepustimo tugovanju, ne možemo da se zaustavimo, a time ništa ne menjamo, već nama biva sve gore.

Pročitajte: Porodica Vlada Divca presrećna, usvojena ćerka Petra objavila emotivan post

Boško Karanović

“Srećan rođendan mom zgodnom suprugu sa srcem punim ljubavi, ne samo za mene i porodicu, već za toliko ljudi kojima je pomogao”, poručili ste mu nedavno. Dobro zvuči ovo “zgodnom suprugu” posle trideset godina braka...

‒ Kod njega sam uvek najviše volela to veliko srce. Ono me i inače najviše privlači kod ljudi, jer bez toga sve ostalo postaje beznačajno.

Veliko srce ste videli čim ste se upoznali?

‒ Uvek sam gledala kako se moj dečko ponaša ne samo prema meni već prema svima oko njega. Znate ono zaljubljeni ste, pa se on trudi da vas fascinira, plaća piće, otvara vrata... Ali meni su bili bitni njegovi gestovi prema drugima. Danas obraćam pažnju na to kako se neko ko se na određen način ponaša prema Vladi i meni ophodi prema onima za koje misli da su na nižoj poziciji na društvenoj lestvici. Po tome shvatam kakav je čovek. Veoma mi je važno da ljudi sve oko sebe tretiraju isto, dostojanstveno.

Ana Divac iskreno o deci, odrastanju i vaspitanju 

 

 

Koliko se vaša svakodnevica promenila od kada je Vlade dao ostavku na mesto generalnog menadžera „Sakramenta“?

‒ Drago mi je što je povukao taj potez jer je radio od ujutru do 11 uveče. Od svoje 14. godine je slično živeo. Osam godina, koliko je bio na čelu „Olimpijskog komiteta“, za šta nije dobijao novac, radio je kao da ga plaćaju milionima. Sve što radi, radi sto posto. Sada je i on srećan što može da se odmori i posveti projektima koji nisu toliko zahtevni.

Šta ste želeli da radite, a niste mogli dok je Vlade bio maksimalno angažovan, a deca mala?

− Igrom slučaja udala sam se mlada, mada to nisam planirala. Na neki način sam uvek bila ograničena, imala sam stroge roditelje, potom fakultet, pa malu decu. Sada prvi put mogu da radim baš ono što želim. Nastojim da vreme iskoristim za Fondaciju i projekte od kojih će što više ljudi imati koristi. Znam da ću nekome zvučati kao misica koja želi mir u svetu, ali mene to stvarno ispunjava. Shvatam da imamo ograničeno vreme na ovoj planeti. Ne mogu da prihvatim da smo se rodili samo da bismo plaćali račune, išli u restoran da jedemo ili spremali ručak, prali veš, i tako ukrug. Stvoreni smo da bismo ostavili neki trag u ovom svetu. Samo u tom slučaju sve ima smisla. Na kraju zaista nije važno koliko je velika kuća, već koliko je ljudi od nas imalo pozitivan impuls. Na žalost ili na sreću, ove godine imala sam priliku da provodim vreme sa ljudima koji su bili na kraju svog puta. Jako me je zanimalo da od njih čujem zašto je bilo vredno živeti i koja je njihova poruka. Odlazili su s mirom, opraštali, svi kompleksi su postajali nebitni. Sve se svodilo na jedno, a to je – koliko smo ljudi voleli u životu. Ne koliko je njih volelo nas, već koliko smo voleli mi. To je naša moć.

 

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +