Petar Božović: Nada, duh i poneka čaša žuči || Hello Magazin!

Petar Božović otkriva šta ga najviše raduje, za čim žali, koja iskušenja je najteže savladati i kakvu mu je “zasedu” postavila supruga kada su se upoznali...

“Rekli su mi da Petar Božović ne voli da daje intervjue”, “posle tolikih decenija na sceni dosadilo mu je da priča za novine”, “tolika je pitanja već bezbroj puta čuo”... Kada je, ipak, dogovoreno da intervju radimo neposredno posle celodnevnog snimanja serije “Tri muškarca i tetka”, u kojoj tumači lik Puniše Perovića Đeđa, čuli smo “možda je umoran”, “možda ćete morati da požurite, jer su dugo snimali”... Uz sve to, dan je bio oblačan i hladan, a za kompletan utisak pobrinula se kiša. Sve zajedno nije obećavalo dugu i lepu priču, ali onda se desio preokret, zahvaljujući kome je susret sa jednim od najcenjenijih glumaca na ovim prostorima prerastao u divan i inspirativan razgovor.

Pročitajte: Petar Božović krio suze - Mogao bih da umrem kad hoću, ali zbog nje ne smem

Rekli ste da se u vama, na početku pandemije, pojavila iskra nade da će se ljudi „oljuditi“, ali da su sebičnost, pohlepa i oholost dodatno procvetale. Mislite li da će ove zle biljke u budućnosti bujati?

‒ Svet će morati da se uozbilji. Neće moći da se ponaša u stilu “baš nas briga, mi imamo pare, mi ćemo se izlečiti, a vi pocrkajte”. Nema više “gens una sumus” na dolaru, već “kovidus sumus”. Sve vere i svi sistemi moraju da shvate da postoji jedno ljudsko biće stvoreno od Boga. Ako hoćemo da ga odbranimo, to verovatno moramo zajednički, a ne da se svađaju čija je vakcina bolja i ko će uzeti više para za promociju. Proglase da ova ne valja, ona valja, a niko ništa ne zna. Pogledajte žalosnu sliku kod nas. S jedne strane, trudimo se da imamo što više vakcinisanih, pa odjednom imamo najviše zaraženih u regionu, sa kojim se uvek poredimo. Ne znam kako i zašto, ali nešto je tu nejasno. Slušamo da su zdravstveni radnici heroji. Heroji su bili u onom ratu, kad je bilo pogineš ili ideš dalje, a ovo ko izdrži. Strašno. Drugačija je ovo bitka, a još nijedna nije dobijena.

Jeste li optimista?

‒ Jesam, i pored udaraca kakvi su gubici bliskih ljudi. Ponašaj se kako treba, vakciniši se, uradi sve što možeš za sebe i druge.

Često čujemo “u moje vreme je sve bilo bolje”. Da li je u vaše vreme bilo više duha?

‒ Kako da nije! Duh nije samo ići u crkvu, već i vaspitanje, odgovornost. Danas vaspitanja skoro nema, jer se porodica sistematski ruši. Pogledajte američke serije, skoro nijedna nije bez razvedenog para, a onda je problem kada će ko uzeti dete ili ko će ga negde voditi. Zašto nema neke normalne porodice? Ranije, u vreme „KPGT-a“, kad smo išli u Ameriku, domaćini su nam bili razni ljudi. Bile su to prave, divne, srećne porodice. Čudio sam se šta će majoru, koji ima bazen, kuću i sedmoro dece, da ide u Vijetnam i ubija neki nesrećni narod, a šta sad? Amerika se takođe raslojava. Više se plašim građanskog rata u toj zemlji nego bilo gde, jer je moćna, pa ako ona pukne, to će biti okidač za mnoge. Izgleda da mi, ljudi, ne izvlačimo pouke iz onoga što nam se dešava. Zar nam upozorenje nisu bile havarije atomskih centrala i zemljotresi? Niko se više ne kune u atomske centrale. Tesla, kada je čuo za cepanje atoma, govorio je da će doći dan kada će se ta vrsta energije smatrati zločinom prema čovečanstvu. Pogledajte Japan koji je doživeo nesreću da bude prvi bombardovan atomskom bombom i posle niza godina doživi cunami, koji je toliko toga razrušio. Što bi rekao Njegoš, “upamet se, braćo, Crnogorci”.

Pročitajte: Petar Božović - Lepota jeste prokleta kroz celokupnu istoriju čovečanstva, naročito ženska

U kom periodu vašeg života je bilo najviše tih čaša žuči?

‒ Ne vraćam se u prošlost, još uvek. Godinama sam bio u nesporazumu sa svetom, kao što sam i sada, ali više se tome ne čudim. Shvatio sam da sam čovek prošlog veka i prošlog milenijuma, i da mnoge stvari više ne važe.

Za šta vam je najviše žao što “više ne važi”?

‒ Žalim zbog pomanjkanja ljubavi za sopstveni posao, zbog toga što se on olako shvata, zbog nedostatka odgovornosti i nepoštovanja drugih, osim deklarativno. Nikada nije bilo više deklaracija i nikada manje poštovanja među ljudima. Smešno je videti one koji sve to proklamuju, a rade grozne stvari. Vera je danas kao pribežište. Dugo smo bili bez nje, a razmišljalo se “šta će nam, ona je opijum za narod”. U Crnoj Gori, kada su počele litije, vera je dignuta na pijedestal koji zaslužuje.

Šta vam supruga kaže kada u vašem intervjuu naiđe na rečenicu: “Snežana je moj dar od Boga”?

‒ Ko zna šta ona misli. (smeh) Neće time da se hvali, što mi se dopada. Neko je rekao: “Onoga ko stvarno voli nije sramota da to javno kaže”. Mi se ljubavlju ne hvalimo, ali ja to činim. O njoj stalno govorimo isključivo kao o muško-ženskom odnosu, a ne božjem. Sve se više ide ka... Ma, ide se ka pornografiji. Čovek poželi da mnogim devojkama kaže da nema ničeg privlačnog ako su gole do pupka. Izgledaju kao da se javno nude sponzorima, a verovatno će doći vreme kada će i cena biti prikačena. Onda mi, u takvom ambijentu, pričamo o poštovanju žena. Žene su danas deset puta ugroženije nego nekad, jer toliko “dirinče”. Koliko dece možeš da imaš ako trčiš s posla kući i još se voziš onim čuvenim metroom koji je napravljen već dvadeset puta? Svaka delegacija koja je negde bila, rekla bi: “A, bilo je razgovora i o metrou”. (smeh)

Pročitajte: Petar Božović - U novom dobu moram da živim i da plivam, ali čini se kao da sve vreme plivam u mestu

Da li je tačno da ste se uz Snežanu zdravstveno preporodili?

‒ Jesam. Ljubav je to! Snežane se često i plašim, mada ona u to ne veruje.

Jednom prilikom ste ispričali da je vaš sin, kada ste mu saopštili da ste upoznali Snežanu, pitao kakva je, a vi ste odgovorili – lepa. Na to je rekao: “Lepih si imao i ranije, ali da li je normalna?” Kada ste počeli da cenite normalnost kod žena?

‒ Lepota nije samo spolja. Teško mi je da pričam o tome, jer, hteo ne hteo, lako upadneš u neku banalnost. Posle pitanja “a, kako vi to”, pa “koji tip žena volite”, imate utisak da ste pod mikroskopom. Šta je ljudima? Kad sam bio u gimnaziji, izađem u dvorište i ugledam “te oči”. Što baš te?! Često čujete “najviše volim plave” ili ne znam kakve. Ma, nije važna boja, već ono što je u njima, onaj sjaj, ona zaseda u koju želiš da upadneš.

Kada ste krenuli na Čigotu, gde ste sreli suprugu, verovatno niste ni slutili da vas tamo čeka takva zaseda...

‒ Bila je to zaseda u koju sam želeo da upadnem. Samo neka je Bog čuva.