Ljubomir Bulajić: Otišao sam do Dortmunda samo da bih popio kafu sa njom

Devojka Ljubomira Bulajića, balerina Jana Nenadić, živi u Minhenu, a tih 940 kilometara popularnom glumcu ne predstavljaju nikakav problem. Zvezda serije "Aleksandar od Jugoslavije" priča nam o ljubavi na daljinu i odnosu punom poverenja...

U „Šeširu profesora Vujića“ gledali smo ga kao Jovana Cvijića, nekoliko godina kasnije u seriji „Santa Marija dela salute“ tumačio je Đorđa Dunđerskog, a onda je stigla glavna uloga sa „Aleksandrom od Jugoslavije“. U međuvremenu je Ljubomir Bulajić imao mnogo posla u ostalim televizijskim projektima i pozorištu, ali aktuelna uloga je posebna jer nije mala stvar ući u kožu jednog kralja. Pod utiskom emitovanih epizoda, na početku razgovora pitamo ga da li se sebi dopada u kraljevskoj uniformi.

Pročitajte: Devojka Ljubomira Bulajića ćerka je poznatog glumca, obožavate ga u „Igri sudbine“

Luka Šarac

– Ne volim baš da gledam sebe, ali Tamara Aleksić ubedila me je da zajedno ispratimo nekoliko epizoda. Kažu da odelo ne čini čoveka, međutim, dovoljno je da ga čini samo pet odsto, pa je već drugačije. Kostim mnogo znači, a kostimografkinja Ivana Krstović obavila je sjajan posao.

Već nekoliko godina vi i Tamara govorite da ste kumovi, samo je pitanje ko će od vas dvoje prvi kod matičara. Koliko dugo se poznajete?

– Upoznali smo se na snimanju serije „Šešir profesora Vujića“, u kojoj je ona praktično imala jedinu žensku ulogu. Tada je bila detence tek upisano na Akademiju, a trebalo je da glumi sa dvadeset mangupa. Međutim, uplivala je među nas i, malo-pomalo, prepoznali smo je kao prijatelja.

Pre šest godina rekli ste da je vaš veliki problem to što loše procenjujete ljude. Da li je iskustvo donelo promene na tom planu?

– Baš sam razmišljao o tome. U dvadeset osmoj godini kao da mi se uključio „radar za ljude“, postao sam mnogo oprezniji. I dalje se vodim time da svakom treba pružiti priliku da pokaže kakav je čovek, pa tek onda suditi. Nisam prestao da prvo idem srcem, zatim pameću, ali ipak drugačije funkcionišem.

Ako radar upali crvene lampice, da li toj osobi dajete drugu šansu?

– Zavisi od situacije. Bez imalo žaljenja brišem iz života one koji su to zaslužili.

Pročitajte: Ljubomir Bulajić drastično promenio imidž ali ne i stare navike

Luka Šarac

U kom pravcu se menjate?

– Volim da mislim da sam sličan svom ocu. Mogu čak da kažem da idem njegovim stopama. Težim smirenosti i staloženosti, sa povremenim eksplozijama nervoze i nepromišljenosti. Međutim, moram da kažem da je i on, u tom pogledu, veoma kasno sazreo, pa sam i tu drugu njegovu stranu upoznao dok sam bio mali.

Svakom ko vas makar površno zna teško je da vas zamisli kako gubite živce.

– Veoma vešto krijem tu stranu svoje naravi. Šalu na stranu, držim se onog da lepa reč i gvozdena vrata otvara. Ako ništa drugo, mislim da svako zaslužuje da mu se lepo obratim, a posle, bože moj, zavisi od odgovora.

Jeste li nekada bili u situaciji da od toga odstupite?

– Nikada! Imam mnogo drugova koji su već sa dvadeset šest, dvadeset sedam godina počeli da govore „ide nam vreme, treba se ženiti, decu praviti...“ Nije malo onih koji su sve to uradili i, što je najgore, već su se razveli. Uvek sam govorio da se neću ženiti zbog očekivanja okoline ili zato što je neko odredio kada je vreme za ovo ili ono. Ponovo se vraćam na primer oca, koji me je dobio kada je imao pedeset šest godina jer je tada to hteo. Bar tako kaže. (smeh) Trudim se da ne lupam mnogo glavu razmišljajući o budućnosti, već puštam da stvari idu svojim tokom i da se dese. Ne volim generalizacije, ali za glumce je karakteristično da žive od danas do sutra.

Devojka Ljubomira Bulajića - Ljubav na relaciji Nemačka - Srbija uopšte nije komplikovana 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Ljubomir Bulajic (@ljubabulajic)

Pre pet godina izjavili ste da, kao osoba veoma vezana za porodicu, ne biste mogli da živite u inostranstvu, a nedavno ste ispričali da ste uz devojku Janu Nenadić, koju je balet odveo u Nemačku, razbili predrasude prema životu van zemlje.

– Život piše drame. Osim za porodicu i prijatelje, dosta sam vezan i za sam Beograd, a nigde drugde ne bih mogao da radim ovaj posao jednako uspešno kao na svom govornom području. Daleko od toga da ne bih prihvatio ulogu i da zbog snimanja ne bih negde proveo tri ili šest meseci, ali da bilo gde drugde puštam korenje – teško. Taj stres bio bi nemerljivo veći od selidbe, koju sam upravo završio.

Kako uspevate da već skoro dve godine odlično funkcionišete u vezi koja se odvija u dve države?

Nastavak intervjua pročitajte u novom broju magazina HELLO! koji je u prodaji od 23. aprila

HELLO!

 

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +