Ispovest Ane Divac: Isus Hrist je doživeo izdaju, a kamoli ja

Tokom tri decenije braka, koji je prvog dana jula 1989. godine počeo zavetom “u dobru i zlu”, Snežana i Vlade Divac prošli su mnogo toga. Na zajedničkom životnom putu susretali su se sa brojnim iskušenjima, ali su iz svake bitke izašli jači. Uporište su izgradili u porodici, sinovima Luki i Matiji i ćerki Petri bezuslovna su podrška i prijatelji, a autoritet uspostavljaju na najbolji mogući način - ličnim primerom. Sa lepšom polovinom bracnog para Divac razgovarali smo o humanom radu, ali i o profesionalnim i privatnim uspesima, izazovima i željama.

U jednom intervjuu Vlade je izjavio da bez vaše podrške ne bi mogao da se ostvari ni u profesionalnom, ni u porodičnom životu. Osećate li da ste zaslužni za njegove uspehe?

- To je veoma lepo od njega. Mogu da prisvojim zasluge za porodicu, za Fondaciju, za njegov napredak na ličnom nivou, ali za košarku i profesionalne uspehe zaista ne bih mogla. Šta god da radi, Vlade daje sto odsto sebe i uz to je nesebičan, što je u tom sportu izuzetno važno. On je rođen sa talentom, bio bi uspešan i da se nikada nismo sreli.

Pročitajte: Ispovest Ane Divac za HELLO! - Sada prvi put mogu da radim baš ono što želim

Boško Karanović

Kako je biti supruga jednog od najvećih sportskih asova, ne samo u Srbiji već i u svetu?

- Nemam drugog bračnog iskustva, pa nisam sigurna da mogu najbolje da odgovorim na ovo pitanje, ali iz iskustva mojih drugarica koje su udate za ljude drugih zanimanja, iz naših razgovora, i kada ih hvalimo i kada se na njih žalimo, zaključujem da nema velike razlike izmeu mog i ostalih brakova. Profesija ne čini čoveka.

U kakvom sećanju vam je ostalo venčanje?

- Uzbuđenje, strah, pomešane emocije. Tek sada vidim koliko smo bili mladi.

Svedoci smo vremena u kome se brakovi raspadaju poput kule od karata, a vaš već tri decenije odoleva iskušenjima. Zvuči kao istinski poduhvat.

- Nema recepta. Svako ima svoj put i svoju sudbinu. Nama se desilo da veza opstane trideset godina. Mogu samo da kažem da se ni u vreme najvećeg nerazumevanja nismo vređali i da smo jedno drugo zaista podržavali “i u dobru i u zlu”. Ali i Vlade i ja to nosimo u sebi, takvi smo i u odnosu prema porodici, prijateljima, zemlji... Nije tragično da se ljudi razvedu kada im u braku više ne ide, kada im se putevi razdvoje, ali mi je žao kada prestanu da budu roditelji i svoj loš odnos refl ektuju na decu. Još strašnije je kada to rade javno, ne misleći o posledicama.

Ko je od vas dvoje oštriji u raspravama, a ko prvi popušta?

- Vlade ne zna da se svađa. Ja se, kao većina žena, setim i šta je bilo pre trideset godina. Održim monolog i onda pijemo kafu. Mada, postala sam bolja, monolozi su mi sve kraći, na njegovu sreću. (smeh)

Pročitajte: Porodica Vlada Divca presrećna, usvojena ćerka Petra objavila emotivan post

Boško Karanović

Kako ste se nosili sa tračevima o razvodu?

- Bili su mi potpuno nebitni. Deca nisu ništa komentarisala, jer smo tada svi zajedno bili na “Olimpijskim igrama” u Riju. Međutim, to je bilo loše po rad Fondacije, jer donatori, između ostalog, daju novac i zbog imidža. Zato je to, osim na našu porodicu, bio udar i na vrednosti koje promovišemo.

Koliko su vaša deca ukljucena u rad Fondacije?

- I Vlade i ja ih podržavamo da pronađu svoj put i ostave lični pečat. Uključeni su koliko oni to žele i mogu, ali mislim da sebe u budućnosti vide kao aktivne članove Fondacije. Luka je, kao najstariji, u bordu američkog ogranka.

Šta je najteža, a šta najlepša strana života porodice Divac?

- Svaka porodica ima svoja iskušenja. Interesantno je to da kada ste na dnu društvene i materijalne lestvice, kao i kada ste na vrhu, većina izgubi osećaj ljudskosti prema vama. Ali, ne volim da se žalim. Znam da je Bog svakome dao da se nosi sa onim sa čime može. Najvažnije je da su nam svima deca živa i zdrava. Živimo u ludom vremenu, mnogo roditelja je izgubilo decu, i svaka pomisao da nešto nije kako treba zvuči mi kao najgora nezahvalnost. Što bi rekla moja drugarica, svakih šest meseci trebalo bi da odemo na groblje, u bolnicu i u zatvor da bismo se prisetili koliko smo srećni.

Završili ste glumu i ostvarili nekoliko uloga, a onda ste odlučili da se potpuno okrenete porodici i humanitarnom radu. Jeste li ikada preispitivali tu odluku?

- Što više shvatam život, želje su mi manje. Jer, život pred nas stavlja baš ono što treba, čak i kada se to nešto pojavi u najgoroj situaciji. Bavim se umetnošcu kroz sve što radim, ali moja najveća strast definitivno je pomaganje ljudima da napreduju. Svi moji prijatelji znaju da nosim tu energiju, da ljudima oko sebe donosim napredak i sreću, a tako je bilo i pre nego što sam se bavila humanitarnim radom. Moj najveći talenat je što vidim šta je sve moguće i kojim putem to može da se ostvari. Trenutno radim na nekoliko projekata, i kroz umetnost i kroz Fondaciju, koji apsolutno oslikavaju moje biće. Nadam se da ću ih dovesti do kraja i da će milioni ljudi imati koristi od toga.

Malo je poznato da ste studirali žurnalistiku. Da li ste želeli da budete novinarka ili je to bila “zlatna rezerva” u slučaju da ne upišete glumu?

- Volela sam žurnalistiku, glumu i psihologiju. Te godine nisu me primili na Fakultet dramskih umetnosti, pa sam ponovo probala posle završene prve godine na Fakultetu političkih nauka. Sva tri zanimanja volim i sada se prožimaju kroz sve što radim. Pokušavam da shvatim suštinu ljudskog bića i šta je sve sadržano u nama. Ljudska duša je lepa, ali svakodnevno moramo da je negujemo dobrotom, nesebičnošcu i ljubavlju prema sebi i svemu, čak i prema onome što na prvi pogled izgleda totalno suprotno od nas. Nije lako, ali kada dođemo na viši nivo, mnogo je lepo.

Boško Karanović

Jeste li skloni da žalite zbog propuštenih prilika i preispitujete postupke iz prošlosti ili ste od onih koji iskljucivo gledaju u budućnost i raduju se onome što dolazi?

- Stvarno mnogo radim na sebi. Najviše mi je vremena bilo potrebno da se oslobodim ogorčenosti od nepravdi i izdaja, ali sam uspela. Sada brzo mogu da ostavim stvari iza sebe i nastavim bez opterećenja. Ako to ne uradimo, s vremenom postajemo ljuti, razočarani, umorni, čak zli. Sve dok iz uma ne izbacimo iluziju da to nešto postoji, ono neće nestati. Volim da se smejem i da kreiram. Život je suviše kratak da prljavštinu nosimo u sebi.

Kažu da se uspeh ne prašta. Jeste li ikada doživeli izdaju od bliskih ljudi?

- Samo bliski ljudi i oni kojima verujemo mogu da nas izdaju. Isus Hrist je doživeo izdaju, a kamoli ja. Svi smo. I sebe samu izdala sam mnogo puta. To je sastavni deo života. Zato mnogo volim Uskrs, jer to je vreme kada možemo da sagledamo ceo koncept izdaje, oprosta i Božje moći. Živim svoj život neopterećeno, jer znam da onaj od gore gleda sve i da me čuva.

Komentari (1)

Жељко Маловић 10:40 03.05.2021

Odgovori

Свака част. С'вјером у Бога све се може

( 1 ) ( 0 )

svi komentari ostavi komentar +