Tamara Aleksić otkriva kako održava balans između srca i mozga || Hello Magazin!

Tamara Aleksić otkriva kako održava balans između srca i mozga, zbog čega sebe stalno preispituje i koje su joj uloge bile najbolji učitelji...

Od serije “Šešir profesora Koste Vujića”, kada smo je prvi put videli na malim ekranima, do “Aleksandra od Jugoslavije”, u kojoj tumači lik kraljice Marije, prošlo je devet godina. Tamara Aleksić u međuvremenu je diplomirala na Akademiji dramskih umetnosti, u pozorištu je ostvarila nekoliko veoma zapaženih uloga, a igrala je i Lenku Dunđerski u seriji “Santa Marija dela Salute”. Kada je pre skoro dva meseca počela da se prikazuje priča o životu kralja Aleksandra, imala je toliko posla da je jedva uspevala da nađe vremena za intervjue i slikanja. Bukvalno joj je svaki sat ispunjen obavezama.

Pročitajte: HELLO! 679

Kada se završi snimanje serije u kojoj imate značajnu ulogu, da li prestanete da razmišljate o njoj ili tek tada kreću pitanja da li je ovo ili ono moglo da se uradi drugačije?

‒ Preispitivanju nikad kraja. (smeh) To je dobro, ali u određenoj meri, jer nas tera da se usavršavamo i jačamo svoje biće, i poslovno i privatno.

Po čemu ćete pamtiti snimanje “Aleksandra od Jugoslavije”?

‒ Po ljudima, uvek. Šotra, koji je imao toliko poverenja u mene da mi poveri ulogu kraljice Marije, uvek je tu da vodi. Sa Ljubom Bulajićem, prijateljem i budućim kumom, proteklih deset godina radila sam nekoliko puta i uvek bi me iznova zadivio glumačkim, ali i ljudskim osobinama. Petar Strugar je jedno divno, vickasto i čestito biće. Pamtiću snimanje po vremenu provedenom sa dragim ljudima, ispred i iza kamere, a pre svega kao, nažalost, poslednje druženje i smejanje sa pokojnim Borisom Komnenićem i Vlastom Velisavljevićem.

Nije malo onih koji se pitaju kako je biti u koži Megan Markl ili Kejt Midlton, a nas zanima da li je bilo lepo biti kraljica Marija?

‒ S obzirom na to da sam znala kakav je bio njen život i imajući u vidu informacije do kojih sam došla čitajući o njoj, mislim da reč “lepo” nije prava. Njen život je, pre svega, bio pun odgovornosti, žrtvovanja, borbenosti, tragedija, ali način na koji je sa svim tim izlazila na kraj mnogo govori o njoj. Dostojanstveno, sa velikom snagom i odlučnošću pokušavala je da svet oko sebe učini makar malo boljim.

Negde smo pročitali da vas je Lenka naučila emotivnoj hrabrosti i da osećanja nisu znak slabosti, već iskrenosti prema sebi. Koje su vam uloge bile najbolji učitelji?

‒ Sve, zaista. Naučile su me da razmišljam kako iz svoje, tako i iz tuđe pozicije, da ne budem zadrta u stavovima, da saslušam, ali i da se zalažem za ono u šta strasno verujem. Svaki lik pojedinačno, posebnošću koju poseduje svaki čovek, naterao me je da nađem zajednički jezik sa njim i da upoznavajući njega malo bolje upoznam sebe, bila to Grejs iz “Dogvila”, Lenka ili kraljica Marija.

Pročitajte: Nina Janković izašla iz porodilišta u pratnji supruga - Glumica blista (foto)

Kakav je uticaj Marija ostavila na vas?

‒ Dovoljno je samo čitati o njenom altruizmu, pa da se u vama poveća potreba da činite dobro, pomažete, preispitate da li je dovoljno to što već radite. Naučila me je da je nekad, zarad nekog drugog, vredno žrtvovati, ali ne i izgubiti svoje ja.

Tamara Aleksić - Živim svoj život, a ne svoj imidž

Da li srce i mozak kasnije prigovaraju onom drugom pod čijim ste uticajem nešto odlučili?

‒ Postoji fantastično duhovit strip na internetu, “The awkward yeti”, u kome su glavni junaci upravo mozak i srce. Upadaju u razne avanture, a ponekad u njih uključuju i ostale organe. Mislim da je to odlična polazna tačka da osvestimo svaki deo sebe i prihvatimo ga, i kad je loše i kad je dobro. Ne osuđujemo ga, već ga volimo i trudimo se da budemo sa njim u dosluhu.

Zanimljiv je vaš zaključak da treba živeti svoj život, a ne imidž.

‒ Moglo bi se reći da mi je postao moto ili čak mantra, ali meni je to jedino logično.

Da li ćete upravo zato što poenta nije u imidžu na „Instagram“ postaviti fotografiju sa cigaretom, jer “što se folirati”?

‒ Moj profil prvenstveno postoji zbog posla. Rečeno mi je da je neophodnost, ali zašto tu neophodnost ne bih iskoristila za plasiranje poruka koje želim da podelim, makar one bile odgovor na komentare kojima ljudi, nekad iz najbolje namere, nameću svoje stavove. Mislim da komentari “ostavite cigarete”, “nadam se da se niste istetovirali” ili “dobro vam stoji”, napisani ispod fotografije na kojoj držim svoje kumče, nisu zlonamerni, ali takođe znam da oni mogu da utiču na “uguravanje” u neki kalup i način života koji nije za svakoga. To je vrsta sugerisanja kako život treba da se živi, svako ima pravo da ga uređuje onako kako oseća da je najiskrenije i najtačnije. Ti si svoja jedinka. Posebna. Jedinstvena. Za to se ne treba izvinjavati. Te stvari volim da istaknem kao podsetnik sebi, ali i svakoj devojčici ili dečaku koji će to pročitati.

Pročitajte: Premijera ljubavi - Ljubomir Bulajić i Jana Nenadović prvi put zajedno u javnosti

“Trudila sam se da pešak koga žrtvujem u daminom gambitu bude moj ego. Nekada sam uspevala, a nekad nisam”, rekli ste jednom prilikom. Kako se sada oseća vaš ego?

‒ Kao veran saborac i ponekad protivnik na putu ka čoveku koji želim da (p)ostanem.

U intervjuima koji su poslednjih meseci rađeni sa vama nema pitanja tipa “imate li dečka”. Da li ste u startu najavili da takve priče ne dolaze u obzir ili se to već zna?

‒ Verujem da se već zna da ne pričam o privatnom životu.

Mislite li da ste se kvalifikovali za emisiju “Kao sav normalan svet”?

‒ Ne.

Koliko je, uopšte, normalnog sveta?

‒ Zavisi od vizure posmatrača.

Budući da za vas briga o zdravlju počinje pitanjem “da li si zdrav u glavu”, da li tu vrstu zdravlja često preispitujete?

‒ Svakog dana, svakog trenutka. Mislim da je mentalna higijena vrlo bitna, možda i najbitnija, ali mi se čini da se to nedovoljno naglašava.

Dopada vam se i indijska izreka “kada vidiš čoveka na ulici bez osmeha, tvoj zadatak je da mu podariš svoj”. Uspevate li u tome?

‒ Trudim se, ali nastojim da to ne sklizne u “osmeh kao maska”, a iznutra... Pokušavam da taj osmeh bude i spolja i iznutra.

Ko vama najbrže donosi osmeh?

‒ Moja porodica, prijatelji koji su postali članovi porodice, slučajni prolaznici, posao kojim se bavim, muzika, knjige, filmovi, predstave, fotografije... Sve može da ti izazove osmeh, samo ako mu dopustiš.