Promocija knjige Glogi - ovako je sjajni Nebojša živeo...
Knjiga “Glogi” Aleksandra Đuričića, koja je uzburkala domaću književnu scenu i za kratko vreme postala bestseler, beogradsku promociju imala je u ustanovi kulture Stari grad ‒ “Parobrod”. Pored autora, govorili su Vida Ognjenović, Dejan Mijač i izdavač Manojlo Vukotić, a Glogovčevu poeziju čitali su glumci Anica Dobra i Stefan Bundalo. Vida Ognjenović rekla je da je reč o intimnom i dirljivom štivu, kao i da ovo “nije knjiga sećanja, već knjiga pamćenja”. Emotivno veče upotpunili su izložba fotografija Dalibora Danilovića, projekcija filma “Ustav Republike Hrvatske”, a bio je izložen i Glogovčev umetnički rad “Lubenica”.
- Kada me je pozvala Dubravka Vujanović, glavna urednica „Vukotić Media“, izdavača sa kojim godinama uspešno sarađujem, i pitala: „Šta misliš o tome da uradiš biografiju Nebojše Glogovca“, kao iz topa sam, ne razmišljajući ni sekunde, rekao: „Hoću“ - otkriva u razgovoru za HELLO! novinar Aleksandar Đuričić, koji je na treću godišnjicu smrti Nebojše Glogovca objavio knjigu jednostavnog naziva „Glogi“. Motiv mu je bio, kaže, da uplovi u život čoveka koji je bio stub srpskog pozorišta na kraju 20. i početku 21. veka, koji je bio i ostao jedan od najvoljenijih srpskih glumaca, neko ko je imao neprevaziđen smisao za život i humor.
Pročitajte: Voleo ju je kao nijednu pre, celim svojim bićem - Ovako su se upoznali Milica i Nebojša Glogovac
‒ Poruka koju sam na kraju poslao čitaocima je da su čast, poštenje, prijateljstvo i iskrenost, u ovom turobnom vremenu skoro zaboravljene kategorije, ipak i dalje važne. I da znaju da od toga može da se živi, možda ne luksuzno, ali svakako sadržajno.
Promocija knjige „Glogi" nikoga nije ostavila ravnodušnim
Iako je iza njega dugogodišnji novinarski staž, Aleksandar sticajem okolnosti nikada nije intervjuisao Nebojšu.
‒ Razgovarajući sa ljudima koji su mu bili saputnici tih 49 godina života, od njegovog oca Milovana, druge supruge Milice, kolega, kumova, drugara na drumu, ljudi koji su sa njim igrali „tavle“, reditelja za koje je predstavljao blagodet, čitajući njegove intimne beleške i pesme, ja sam zapravo razgovarao sa Nebojšom. Na neki čudan i posredan način, ali sam razgovarao. I sve vreme preispitivao sam svoja životna načela na osnovu merne jedinice koja se zove „Glogovac“. Verujem da će i čitaoci uživati u toj mentalnoj igri.
‒ Osim za reditelje, Glogovac je bio blagodet i za novinare. Na osnovu svih njegovih intervjua koje sam pročitao i odgledao slobodno mogu da kažem da je bio filozof savremenog doba ‒ svedoči autor knjige „Glogi“.
Pročitajte: Nebojša Glogovac bio bi ponosan - Miodrag Dragičević na tronu
‒ Istražujući njegov lik i rad, otkrio sam i mnogo mudrih misli koje nije javno izgovorio. Jedna od omiljenih mi je: „Fliper se igra u četiri ruke“.
Priznaje da nije bilo lako i da je trebalo hrabrosti da one koji su blisko poznavali „srpskog Hamleta“, kako su ga doživljavali ljubitelji teatra, zamoli da urone u sećanja.
‒ Na kraju se to pretvorilo u neponovljivu avanturu, vrtešku strasti i emocija. Smeh je izazivao suze, a suze su terale na smeh. Bilo je „glogovčevski“. Glavna nit u svim tim pričama je emocija koja prevazilazi rampu svih njihovih, a i mojih, dosadašnjih osećanja. Voleti nekoga za života, isto koliko i posle odlaska – iščitava se u svakom redu ove knjige. A radost ne posustaje. Pitao sam Jagoša Markovića da li mu je krivo što je samo jednom radio sa Glogovcem. Bilo je to „Sumnjivo lice“. Jagoš me je čudno gledao, zastao ispijajući čaj, i rekao: „Radio sam samo jednom, a zamislite da nisam nijednom. To sebi ne bih oprostio.“
Na pitanje zbog čije ispovesti je njemu lično „zastala knedla“ i pojavila se suza odgovara:
‒ Sve vreme su bile i „knedle“ i suze, to je bio uzbudljiv proces. Ali, kada knjiga stigne u knjižare, iz uloge pisca prelazim u ulogu posmatrača. Promatram „knedle i suze“ čitalaca. Baš ih ima, ali ne bi bilo pristojno da vam sada otkrivam emocije ljudi koji su pročitali.
Pročitajte: Znao je da umire - Prošla je i treća, tužnija od svih, godina bez Nebojše Glogovca
U opisu knjige stoji: „Kako je živeo, voleo i plakao Nebojša Glogovac“. Može li se odgovor svesti na rečenicu-dve?
‒ Ne može, jedva sam uspeo da sve sažmem na 230 gusto odštampanih stranica. Kada je rukopis otišao u štampu, osećao sam se izbezumljeno. Nastalo je neko olakšanje zbog dobro urađenog „posla“, a sa druge strane praznina i pitanje šta dalje. Onda je došao spokoj. Otišao sam na bazen i u saunu.
Osim knjige „Glogi“, priznati novinar objavio je još tri naslova, između ostalog romansiranu biografiju Pavla Vuisića. Zašto su mu glumci inspiracija, pitamo ga na kraju razgovora.
Pročitajte: Milica Glogovac prvi put za medije - Jedan dan je teži, čini ti se da dišeš, možeš, hodaš, a već sledeći se ponovo slomiš
‒ Nisu mi inspiracija glumci, već ljudi koji, osim neponovljivog talenta, imaju i specifičan odnos prema životu. Pre desetak godina izašla je knjiga o Paji, sada o Glogiju, i obe su mi sticajem čudnih okolnosti „pale u krilo“. Paja je bio sinonim za glumu, boemiju i život sredinom 20. veka, Glogi je povezao dva veka. Obojica su imali ta reljefna lica, što bi rekli „lica sa geografijom“, ali je vremenska distanca među njima učinila da nikako nisu mogli da se nađu zajedno u kadru. A to bi bilo neprocenjivo. Ali, kapiram da se svetlo za tu scenu gde su Paja i Glogi namešta na nekom drugom mestu.
Vojin i Nebojša, priča iz garderobe
Vojin Ćetković i Nebojša Glogovac bili su „klasići“, kolege, prijatelji i kumovi. Bili su jedan drugom i još dosta toga. Od kada nema Nebojše, Vojin je izgubio jedinu osobu pred kojom nije imao nijednu tajnu.
A najveću intimu delili su u garderobi, tom svetom mestu za glumce, gde ulaze i izlaze iz likova, gde opipavaju puls i bivaju potpuno goli, nekada ranjivi, neretko i snažni.
Na Fakultetu dramskih umetnosti nije bilo klasične garderobe, imali su „samice“, neke male klaustrofobične prostorije. U toj čuvenoj klasi profesora Vlade Jevtovića mušku samicu delili su Vojin i Boris Pingović, a u drugoj su bili Sergej Trifunović i Glogovac. Sergeju su stalno iz Užica slali hranu i on ju je često zaboravljao u „samici“. Desio se neki vikend ili raspust, pa je Sergej zaboravio veliko parče slanine. Kada je Nebojša posle izvesnog vremena otvorio „samicu“, zatekao je pacove. Vojin je izašao iz vežbaonice, peo se stepenicama, u polumraku je video Glogija kako sam za sebe peva: „Sveti bože, sveti krepki, pomozi svome rabu Nebojši i učini da Sergej padne godinu.“
Prvu zajedničku garderobu Vojin i Nebojša dobili su kao stipendisti Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Doduše, nije bila samo njihova, delili su je sa tadašnjim veteranom Dragoljubom ‒ Gulom Milosavljevićem. Gula je bio ljut, išao je po pozorištu i vikao: „Ko je pustio statiste u moju garderobu?“
Često im je zaključavao garderobu, a jednom se Vojin posle predstave vratio kući u kostimu jer nije mogao da uđe da se presvuče. Onda ga je zamolio da više ne zaključava, a Gula ga je pitao začuđeno: „Zašto da ne zaključavam?“
„Zato što ću da razvalim vrata!“
„Vi to pretite?“
„Da, pretim.“
„Dobro.“
Pročitajte: Razbolela se od tuge i bola za sinom - Preminula majka Nebojše Glogovca
Posle je Gula zvao svoju kćerku, glumicu Vladicu Milosavljević, koja mu je objasnila da nisu statisti, već mladi glumci i da su dobri momci. Izvinio im se, a Glogovca je sve vreme zvao Drenovac.
Kao već stasali glumci Vojin i Nebojša imali su svoju garderobu, a Nebojša je iz njemu znanih razloga odabrao da bude na pola puta između toaleta i šminkernice. Sve što su imali jedan drugom da kažu dešavalo se tu. Posle Nebojšinog odlaska, Vojin je zamenio garderobu.
Posle razgovara sa autorom, svi učesnici imali su potrebu da dodaju po neku rečenicu, i to je u knjizi „Glogi“ napravljeno kao odjavna špica za film. Izdvajamo samo neke.
Nikola Đuričko
Svađam se sa njim još uvek u svojoj glavi. Eto, mislim da ne prođe dan da ne pomislim na njega. Imam jednog prijatelja... Nadam se da ću jednog dana imati prilike da pričam Gavrilu, Milošu i Sunčici sve o njihovom Ocu.
Anica Dobra
Kada je čuo da treba da snimam u Hrvatskoj, rekao mi je da ekipi obavezno ponesem duvan-čvarke: „Veruj mi, to bolje spaja ljude nego bilo koja politika“.
Jovana Stojiljković
Kad god smo maštali o tome sa kim bismo voleli da stanemo na scenu, samo da mu unesemo tacnu, uvek je bio samo jedan – Glogi.
Tamara Vučković
Dešavalo se da ima više od 15 predstava mesečno, a da nije imao para da se ošiša. I nije prihvatao tezge čak ni tada. Govorio je: “Može i bez šišanja.“
Aleksandar Popovski
Bio sam na grobu. Malo sam lutao dok sam ga našao. Stojim... stojim... Ta mramorna ploča nas deli. Piše njegovo ime i neke brojke. Nema veze, ne pomaže sećanje ništa. Fali ti čovek.
Rade Šerbedžija
Bio je car!
Pročitajte još
Neobičan recept za dugovečnost Mire Banjac, juče je proslavila 95 rođendan
Mira Banjac napunila 95 godina, vedar duh je nije napustio
05/11/2024
Saznajte višeMajka Gorana Vesića ključna figura u njegovom životu, ovo je Ljilja
Majka Gorana Vesića važna figura u njegovom životu
04/11/2024
Saznajte višeVesić podnosi ostavku, Vanja je uz njega: Ovo je Goranova supruga, tu u najtežim trenucima
Supruga Gorana Vesića je uz njega
04/11/2024
Saznajte višeVojin Ćetković o ćerkama i očinstvu: Izleteo sam na terasu i isplakao se
Ćerke Vojina Ćetkovića njegova su najveća sreća
04/11/2024
Saznajte više
Komentari (1)
Ne znam ko nije volio Glogovca.Njega zale u svim drzavama bivse SFRJ, zato sto je bio vrhunski glumac, ali prije svega dobar covjek. Neka mu je laka crna zemlja.