Ispovest Vesne Dedić o radostima, tugama i strastima || Hello Magazin!

Ispovest Vesne Dedić o radostima, tugama i strastima

Devetog juna proslaviće godinu dana od prve šetnje “Balkanskom ulicom“ po „Novoj S“, a potom promovisati svoj 13. roman “Izgubila sam sebe”. Dok pravi planove za dva važna događaja, sa Vesnom Dedić razgovarali smo o radostima, tugama, strastima, o svemu o čemu ona priča sa svojim gostima. Priznala nam je da je mnogo otvorenija dok piše nego kada priča, a otkrila nam je i razlog.

‒ Pošto sam javna ličnost strepim od mišljenja javnosti i stalo mi je da ne ispadnem glupa ili nekog slučajno ne povredim. Kad nešto izgovoriš, nema ispravke, čak i ako kažeš “nisam mislila baš tako”. Lakše i brže pišem nego što govorim, jer uvek mogu da ispravim. Takođe, kočnice koje pokreće moja stidljivost toliko su jake da ponekad izazivaju suprotan efekat. Kada treba da dam gas, ja prikočim, i onda se slupam u krivini. Milion puta se desilo da moja potreba da budem nenametljiva, pristojna i da ne trošim tuđe vreme bude protumačena kao gordost i nadmenost. Kada pišem, nemam kočnice, sama sam sa sobom, raspolažem svojim vremenom i imam više samopouzdanja nego dok govorim. Kada razgovaram, više razmišljam o sagovorniku nego o sebi. Često umanjim svoju vrednost da nekog ne bih povredila ili naljutila. Dakle, drama u glavi…

Pomenuli ste da to ima veze sa vaspitanjem i sredinom u kojoj ste odrasli.

‒ Moja generacija vaspitavana je da poštuje i ne vređa, da ne seda na tuđu stolicu, ne grabi i ne gazi. Meni su za 18. rođendan darovali slobodu i poverenje, ali sam otišla iz kuće “čipovana”. U tom smislu zahvalna sam roditeljima što su me vaspitali da verujem u rad i red. Druga strana priče je da sam najveći deo života provela u sistemu haosa, u kome često najveći novac i moć prigrabe netalentovani neradnici. Ali, kao što kaže otac moje junakinje: „Ako neko nije dobar čovek, tvoje je samo da se skloniš od takvog, ostaneš dobra i lepa. Nikome u ime šake ljubavi, novca ili slave ne smeš da dozvoliš da te ubedi da nije pametno biti dobar čovek ili da je život močvara, pa moraš u mulj. Ne moraš!“ Mnogo čega sam se odrekla jer nisam htela u mulj, ali sam i dobila.

Pročitajte: Posle životnih lomova Vesna Dedić utehu pronašla u njemu - Svega je bilo, ali sam mu oprostila

Proteklih meseci smo, zbog smrti nekoliko gostiju “Balkanske ulice”, često gledali vaše stare emisije. Da li ste, sedeći ispred ekrana, pomislili: “E, moj 'RTS-u', nisi znao da me ceniš...”?

‒ „RTS“ jede svoju decu, one koji su napravili najveće medijske revolucije, a čuva i bogato nagrađuje one koji su ga opustošili. Nisam ni prva ni poslednja. Mene je cenila većina gledalaca „Radio-televizije Srbije“, čak i rukovodstvo, ali nisu umeli to da mi pokažu. Odavno sam se pomirila sa činjenicom da su često, u svim profesijama, najmoćniji prosečni ljudi. Uspešnim, nadarenim, vrednim, talentovanim pojedincima takvi se ne dive otvoreno, već gledaju da im unize uspeh. Prosečni ljudi, ogorčeni lakoćom kojom talenat čini lakšim život nekih drugih, učine sve da im uspeh postane breme. Citiraću junaka romana “Izgubila sam sebe”: “Utopljen u masu i prosečnost, ovde čovek može lakše da živi, zavoli, pa čak i da se obogati.” Što je više prosečnih u grupi, to je veća šansa da naprave imperiju. Tako su nastale mnoge beogradske imperije u kojima niko nije toliko briljantan da bi mu zavideo bilo ko.

Jednom prilikom rekli ste da ste, kad je o ljubavi reč, samo jednom “završili u blatu”, i to posle razvoda. Koliko se puta to desilo zbog prijateljstva?

‒ Nekoliko puta, zbog “najboljih” prijatelja. Uvek bi oni mene gurnuli u to veliko blato i mulj. Dva puta sam mogla da se udavim! Meni je važno da ja nikad nikog nisam, već da sam ih čuvala koliko sam mogla, i od njih samih da ne ukaljaju obraz i od drugih koji ih nisu voleli. Časna reč! Umem da se radujem tuđoj sreći i budem podrška čak i kada meni klecaju kolena. Nekoliko puta mi se desilo da me gurnu u blato jer nisu mogli da se raduju mojoj sreći. Postoje ljudi koji prosto ne umeju da podnesu kada neko ima više pameti, ljubavi, novca ili lepote. Loši udaraju ispod kolena dok te gledaju u oči i slatko se smeše.

Ispovest Vesne Dedić o detaljima koje javnost malo zna

Da li ste se oporavili od poslednjeg, medijski vrlo propraćenog, “guranja u blato”?

‒ Mislim da se ta tema više nikog ne tiče, pa ni mene. Dala sam jednu izjavu posle afere “kovid elita”, kada sam bila žrtva nameštaljke i profesionalno ugrožena, i rekla da više nikad i nikom neću pričati o tome, niti pomenuti ime bivše prijateljice zbog svog kodeksa časti i ljubavi prema njenom sinu. Ostaću dosledna tom obećanju, zauvek.

Pretpostavljamo da ste čuli komentare tipa: “Vesna je super novinarka, ali šta joj treba da stalno flertuje”. Slede detalji kao što su dodirivanje kose i intonacija, a dekoltei i bluze na jedno rame imaju posebno mesto u takvim pričama. Radite li sve to namerno, u inat?

‒ Da li biste isto pitanje postavili nekom muškarcu voditelju, kome dobro stoji slim fit košulja i ima lep osmeh? Niko ni jednom mom kolegi nije rekao ”Sram te bilo što si muževan i šarmantan!” Toliko muškaraca vodi emisije iako su neobrazovani, jedva pročitaju ono što su im drugi napisali, lažu, psuju, vređaju žene i od svega toga profitiraju. Čak su postal ikone otresitosti i šarma, mada poružne kada se nasmeju. Žene svih profesija uvek moraju da se zbog nečeg pravdaju, a to nešto nema veze sa njihovom stručnošću. Pravdamo se što se još nismo udale ili što smo se razvele, što smo debele ili suviše erotične, što nismo rodile decu ili što dete nema sve petice, što smo premlade ili smo ostarile… Uvek smo ili nešto previše ili nešto nedovoljno. Imate Italijana pobednika „Evrovizije“, koji je na štiklama muževniji od većine muškaraca, a eto imate i žene hirurge, profesore, inženjere, naučnike, novinare, kojima obim uspeha ne smanjuje obim struka. Ja ne glumim voditelja i radim svoju emisiju autorski.

Pročitajte: Vesna Dedić konačno otkrila pravi razlog prekida prijateljstva sa Sanjom Marinković

Ako vas pitamo da li ste trenutno zaljubljeni ili u vezi, hoćete li nam iskreno odgovoriti?

‒ Nisam zaljubljena i nisam u vezi. Imam simpatiju koja to ne zna. Nikada nisam bila neka zavodnica, neopisivo sam spetljana kada mi se neko dopadne i najmanje šarmantna kada je taj u mojoj blizini. Prva da napišem poruku ili dam znak da mi se neko dopada ‒ nema šanse! To nije pohvalno, ali je tako. Ne umem da jurim ni karijeru ni frajere. Nešto mi to nije lepo i otmeno.

Emisiju završavate sa nekoliko “leksikonskih pitanja”, koja umeju da otkriju više nego mnogi intervjui, pa što ih ne bismo prepisali. Kada ste bili najsrećniji?

- Ovih dana sam srećnija nego što sam ikada bila. Lenka mi svakog dana javlja vesti koje me čine ponosnom i srećnom. Trenuci sreće su i kada vidim koliko su deca mog brata uspešni i sposobni, a dobri ljudi, kao i moji bivši učenici iz škole novinarstva. Sreća je kada osetim da sam ja zaslužna za deo nečije sreće.

A najtužniji?

‒ Kada sam se na prozoru bolničke sobe opraštala sa tatom, letos kada sam shvatila da moja mama više nije mlada i da joj treba rame moje predivne snahe da se osloni, pre nekoliko godina dok sam čekala da se Lenka probudi iz anestezije… Ja sam uvek ili najsrećnija ili najtužnija. Nikad nisam “onako” ili “solidno” .