Ljubavna priča Damira Mikeca || Hello Magazin!

Ljubavna priča Damira Mikeca

Sa Damirom Mikecom i njegovom suprugom Melissom sreli smo se četiri dana posle povratka iz Tokija, gde je osvojio srebrnu olimpijsku medalju. Mada je već mnogo puta pomenuto da je njihova priča poput scenarija za film, jer je Melissa, koja se takođe bavi streljaštvom, pre 11 godina zbog ljubavi preletela osam i po hiljada kilometara, koliko deli njen El Salvador i Srbiju, razgovor smo počeli Damirovim utiscima koji se polako sležu.

Damir: Budući da su mi ovo četvrte „Olimpijske igre“ i da dobro znam koliko je lepa atmosfera koja vlada u olimpijskom selu, plašio sam se da će to sada izostati zbog korone. Srećom, olimpijski duh ostao je gotovo netaknut. Bilo je divnog druženja, ali pod maskama, svakog jutra prvo smo radili test, pa onda popunjavali dve aplikacije – u jednoj pišeš kako se osećaš i kolika ti je temperatura, u drugoj da li su tvoji cimeri dobro. Radovao sam se susretima sa prijateljima, koje zbog obaveza ne viđam često, a neke znam od 2008. godine. Bilo mi je puno srce kada sam se posle osvajanja medalje vratio među naše sportiste, koji su mi priredili divan doček. Tek tada sam do kraja shvatio šta sam postigao.

Pročitajte: Milica Mandić ohrabruje devojke u celom svetu da nastave da se bave sportom

O čemu ste razmišljali dok ste tog jutra kad ste osvojili medalju išli ka strelištu?

Damir: Na ranijim „Olimpijskim igrama“ budio sam se s pitanjem da li ću uspeti ili neću. Sada mi je iskustvo, koje nije malo, pomoglo da budem smiren, koliko je to moguće, a mnogo mi je značio i rad sa sportskim psihologom Marijom Pavlović. Ona ima velike zasluge ne samo za moj, već i za uspehe Milice Mandić i Tijane Bogdanović. Kad upadneš u paniku, ona je tu da te vrati na pravi kolosek. Dok sam se spremao, što su Igre bile bliže, pritisak je bio veći, pa sam verovatno kod kuće bio nepodnošljiviji nego obično. (smeh) Svaka čast Melissi što me razume.

Ljubavna priča Damira Mikeca - uzbudljiv početak

Da li je tačno da ste pred polazak u Tokio imali nekoliko “znakova pored puta”?

Damir: Krenuo sam u Japan na dan kada je pre 18 godina umrla moja majka. To me je dodatno motivisalo.

Melissa: Imam izraženu intuiciju, za ove stvari pogotovo. Čim su se završile „Olimpijske igre“ u Riju, osećala sam da će sledeće biti Damirove, a od pre godinu dana počela sam da ga sanjam sa medaljom. Taj san je bio toliko jasan da sam se budila s mišlju “samo da bude tako”.

Damir: Kada sam osvojio medalju, prvo sam pozvao tatu i Melissu. Tek tada mi je rekla za te snove.

Kada ste dobili sina?

Melissa: Milan Ricardo ove godine proslaviće šesti rođendan.

Damir: U El Salvadoru svi imaju dva imena i prezimena. Nas dvoje dogovorili smo se da deo njene tradicije sačuvamo tako što će naša deca imati dva imena. Milan je kao drugo ime dobio Ricardo, u čast Melissinog pokojnog oca, a pošto Milanče ima dva imena, nije bilo razloga da ih nema i ćerka. Ona se zove Mia Vanessa.

Pročitajte: Bravo, svaka čast -Tijani Bogdanović bronza u Tokiju, Damiru Mikecu srebro!

Melissa, Damir je pomenuo da vas je zvao neposredno posle osvajanja medalje. Da li je tačno da ste prvih godina vašeg poznanstva razmenjivali mejlove jer je to bio najpristupačniji način komunikacije?

Damir: Nije bilo ni „Vajbera“, ni „Skajpa“, a telefon je bio vrlo skup. Moram da priznam da sam dva puta mesečno Melissu krišom zvao iz kluba. Nikome nije bilo jasno zašto su toliki računi. Nekoliko puta su se žalili, ali sam ostao neotkriven. (smeh)

Melissa: Zvala sam i ja njega… Pišeš poruku, pišem mejl, ali nije to ni približno kao kad čuješ glas. Posle prvog susreta na takmičenju u Atlanti, 2005. godine, pitali smo se da li ćemo se, uopšte, ponovo videti.

Damir: Dešavalo se da se dve godine ne vidimo, jer su naša takmičenja vrlo skupa, pa na neko ne odem ja, na neko ona. Kad se nađemo, provedemo zajedno tih pet-šest dana, ali – nije moglo zauvek tako.

Melissa: Onda smo 2009. godine rekli “probaćemo da vidimo kako funkcionišemo”, pa je Damir došao kod mene. Dva meseca je proveo u mojoj porodici.

Damir: Odmah su me zavoleli. Melissa ima četiri sestre. Morao sam da ostavim utisak na njih. (smeh)

Melissa: Stvarno se super slagao i sa njima, i sa mamom i bakom. Baka nije znala engleski, ali mu je svaki dan davala drugo voće, karakteristično za El Salvador, i učila ga kako se zove. Tih nedelja shvatili smo da se naši temperamenti odlično slažu, a na dan Damirovog povratka kući pričali smo kako bi bilo kad bih se preselila u Srbiju. Kada mi je pola godine kasnije, u maju 2010, rekao ”dođi” – ja sam krenula. Najveću bojazan osećala sam zbog jezika, jer mi je rekao da je srpski vrlo težak. Računala sam da ću ga nekako naučiti, a ako i ne uspem, s njim ću pričati na engleskom.

Da li mu, kad vas iznervira, kažete – zbog tebe sam napustila i zemlju i porodicu?