Branislav Trifunović prvi put o ljubavi sa Zagrepčankom || Hello Magazin!

Lepa Zagrepčanka Tihana Lazović i Beograđanin Branislav-Bane Trifunović proslavili su prvu godišnjicu ljubavi. Sada glumački par prvi put govori o tome kako je njihova romansa započela.

Glumci Branislav-Bane Trifunović (42) i Tihana Lazović (30) “kliknuli” su na prvom susretu. Spojio ih je čudan splet okolnosti, druženje u jednom beogradskom kafiću uoči početka snimanja serije “Tajkun” u kojoj su oboje igrali. Posle prve dočekane beogradske zore, razmenili su brojeve telefona, družili se, ubrzo zaljubili i nedavno obeležili prvu godišnjicu veze.

- Ni danas nemam odgovor na pitanje šta mi se desilo te noći. Ne znam šta me je nateralo da dođem u taj kafić, ko me je oteo i odveo tamo, pošto sam pre toga bio na koncertu mog prijatelja Marčela u Božidarcu i trebalo je da sa njima idem dalje. Ali otišao sam, i to sam, što inače nikad ne radim. I ostao. Valjda je postojao dobar razlog zbog čega se sve dogodilo baš tako - otkriva Branislav za magazin "Gloria".

Pročitajte: Branislav Trifunović je pravi muškarac

View this post on Instagram

A post shared by Tihana Lazovich (@tihanalazovich)

Priznaje da je godinama sumnjao u ljubav na daljinu, ali tvrdi da veza sa Tihanom nije takva.

- Mi smo zajedno. Ona ima svoje poslove, upravo je u Zagrebu završila snimanje serije “Područje bez signala” Dalibora Matanića, sledećeg meseca putuje u Italiju da radi jedan film, zatim je u Crnoj Gori očekuje drugi. Naš posao je takav, danas ste ovde, sutra na nekom drugom mestu. Ali kad znate da ste u sigurnim rukama i da vas onaj drugi čeka, nije nikakav problem što se nećete viđati neko vreme. I uvek postoji opcija da odete kod njega na set. Jednostavno, drugačije ne možemo da funkcionišemo.

Godinama sam sumnjao i da su veze između dvoje glumaca moguće, jer je uglavnom jedno od njih nezadovoljno, posebno kad nisu u ravnopravnom položaju. To se naročito odnosi na žene, pošto za glumice generalno ima mnogo manje posla, dobre uloge pišu se najčešće za muškarce. Međutim, mi nemamo tih problema, niti ćemo ih imati, čini mi se. Znamo šta hoćemo od sebe. Što se posla tiče, ukus nam je sličan, volimo da gledamo iste stvari i razumemo ih na isti način.

Tihana sa druge strane, dodaje da oni nisu običan glumački par.

- Nas dvoje smo atipični glumci. Lepo je što možemo da razgovaramo o poslu, delimo lepe stvari, kao i frustracije kad nam nešto ne ide. Ipak, najmanje pričamo o poslu, koliko god on bio poseban. Nastojim svim silama da odvojim profesionalni od privatnog života. Neda Arnerić mi je govorila: “Ovaj posao puno daje, ali puno i uzima. Čuvaj se, ne daj da te potroši.” Kad provedeš petnaest sati na setu, moraš da se baviš i nečim drugim, da imaš prijatelje koji nisu iz branše, što je naročito važno ako nisi dobro uradio probu, pa ti se to odrazi na ceo dan. Pokušavam to nekako da promenim, da mi loš dan ili loša uloga ne kroje čitav život, da ne utiču toliko na moje raspoloženje. Potrebno mi je da se posle toga čujem s najboljom prijateljicom, sestrom, da popijemo kafu ili odemo u šetnju. Jer kad upadneš u tu neku umetničku krizu, teško je izvući se.

Pročitajte: Branislav Trifunović je pravi muškarac

View this post on Instagram

A post shared by Tihana Lazovich (@tihanalazovich)

Život na dve adrese, beogradskoj i zagrebačkoj, za glumicu je prilično komplikovan, posebno sada u doba korone.

- Poslednjih meseci uopšte nisam stigla da vidim Zagreb jer sam sve vreme snimala. I priznajem da mi nedostaje, naročito u ovo zimsko doba. Zapravo, tamo odem da se odmorim i naspavam. Jako volim Beograd, ali on je vrlo intenzivan grad, neprestano živi. Ranije, dok sam radila u Zagrebu, znala sam da iskoristim svaki slobodan trenutak da sednem u auto i dođem ovamo. Više nema te spontanosti, sada zbog korone moraš da planiraš mnogo unapred, da uradiš test koji će važiti dovoljno dugo da možeš da pređeš granicu.

A to me izluđuje jer sam vrlo spontana i odluke donosim u trenutku. U Beogradu mi se najviše sviđaju ljudi, i to takozvani mali, obični: taksisti, radnice u dućanima, prolaznici na ulicama. Vrlo su neposredni, opušteni, otvoreni, dok su u Zagrebu svi nekako stegnuti. Dešava mi se da uđem u radnju da kupim hleb i divno se ispričam sa prodavačicom. Takvi susreti me svaki put oduševe. Danas mi je na ulici prišla devojka i tražila da se slikamo zajedno. Zagrepčani ne rade takve stvari u tolikoj meri. Ovde me ljudi više prepoznaju na ulicama, čak mi se sviđa i nadimak koji sam dobila - “srpska snajka”. Sad su i u Zagrebu počeli tako da me zovu i to mi je baš simpatično.