Sin Isidore Bjelice: Prošlo je tužnih šest meseci || Hello Magazin!

Sin Isidore Bjelice navodi da uspomene na majku ne blede, a u njihovom domu i dalje je sve na svom mestu, onako kako je ona ostavila

Da je bolest sa kojom se hrabro borila nije pobedila, Isidora Bjelica 10. decembra napunila bi 53 godine. Umesto na rođendanskoj proslavi, porodicu je na taj dan okupila pored večne kuće u Aleji zaslužnih građana, na beogradskom Novom groblju. Sudbina joj nije bila naklonjena. Zaustavila ju je na pola puta, kada je bila u naponu umetničke snage, a najbližima preko potrebna. Opet, iza nje je ostalo mnogo toga po čemu ćemo je pamtiti ‒ šira javnost po književnom radu, suprug Nebojša i deca Lav i Vila po nekim, samo njima znanim, uspomenama.

‒ Iskustvo mame je iskustvo učenja ljubavi, a na ovom svetu smo upravo zbog toga – rekla je u poslednjem intervjuu za “HELLO!”, svega nekoliko meseci pre nego što nas je napustila. U tom trenutku niko nije slutio da je to njen nezvanični oproštaj od javnog života u kome je ostavila snažan pečat.

‒ Mi nikada nismo bili porodica koja slavi rođendane u velikom stilu. Naš ritual je bio da slavljenika, ko god to bio od nas četvoro, ostalo troje izvede na večeru. Isidora i ja negovali smo tradiciju da jedno drugom poklonimo ono što najviše volimo: ona meni kravatu, ja njoj parfem “Chanel 5” koji je bio njen zaštitni znak ‒ priseća se Lav Pajkić. I setno dodaje:

Pročitaje: Sin Isidore Bjelice neutešan - Mama, danas bismo slavili tvoj rođendan (foto)

‒ Eto, i danas, a kad ovo kažem zvuči kao da je beskrajno mnogo vremena prošlo od njenog odlaska, često neko od nas prsne po kući nekoliko kapi omiljenog parfema. Onda nam se čini da je tu negde, samo što se ne pojavi. U stanu i dalje sve podseća na nju. Živimo okruženi suvenirima koje je neprekidno donosila sa putovanja, knjigama, šeširima. Sve je na svom mestu, onako kako je ostavila. Svaka od tih stvari ima svoju istoriju, za svaku nas vežu uspomene. U šta god da pogledamo, eto povoda za razgovor o njoj.

‒ Isidora je ostavila trag u životima mnogih. Na pomen njenog imena ljudi imaju brojne asocijacije: neki pomisle na književnost, drugi na ljubav, treći na šešire. Kod mene se javi samo jedna reč – majka ‒ jasan je Lav, za koga je Isidora ponosno isticala da je njena “slika i prilika”. ‒ Svi u kući izraziti smo individualci. Imala je običaj da kaže: “Ne slažemo se ni oko čega, ali se volimo”. I to je tačno. Nas dvoje smo poput većine roditelja i dece vodili kojekakve rasprave, ali nikada o odnosu prema poslu i ambicioznosti. U tom pogledu smo bili isti. Šalili smo se da smo “fabrika u porodici Pajkić”, ne umanjujući Nebojšin i Vilin doprinos. I sestra je radna. Studira modni dizajn, tako da nam je kuća puna njenih crteža. Nikada nije volela da se pojavljuje u javnosti. U šali joj kažem: “Ili menjaj odnos prema medijima ili menjaj fakultet dok je još vreme”.

Pročitajte: Isidora Bjelica - Želim da moja deca žive ono što žele, a ne tuđe iluzije i zanose

Podsećamo Lava kako se Isidora javno “žalila” da deca ne čitaju njene knjige i pitamo ga da li se nešto promenilo.

‒ To je bilo upućeno na moju adresu. Vila čita. Pročitao sam nekoliko njenih knjiga, ali, razumite da kao muškarac stvarno nemam interesovanje za neke teme. (smeh) Velika je istina da smo mi zapravo živeli njene knjige. U mnogima je pisala o dogodovštinama sa naših putovanja, porodičnim anegdotama, pa i bez čitanja znam šta mogu da očekujem iza nekih naslova. Istina je da Vila i ja nismo imali tipično detinjstvo. U kući smo viđali najpoznatije ljude svog vremena, a do polaska u školu obišli smo na desetine zemalja. Ta putovanja su, sama po sebi, lekcije koje nas prate kroz život.

Nebojša Pajkić se posle sahrane supruge, sa kojom je stigao da proslavi “srebrnu svadbu”, nije pojavljivao u javnosti, niti je davao izjave.

‒ Nema želju za tim. Njemu je Isidorina smrt možda i najteže pala. Bili su partneri kroz život tri decenije, sudbine su im bile toliko uvezane da jedno bez drugog nisu umeli da funkcionišu. Otkako nas je mama napustila, često ponavlja da je sve postalo besmisleno. To je, rekao bih, normalna faza kroz koju prolaze svi članovi porodice posle gubitka drage osobe. Svima nam je teško, a situaciju su dodatno otežali nižerazredni časopisi koji su pisali kojekakve budalaštine i laži. Ozbiljno smo razmišljali da pokrenemo sudske postupke.

Pročitajte: Nebojša Pajkić o Isidori i ljubavi - Mi ni mrtvi nećemo biti mrtvi

Isidora se u medijima odlično snalazila, rado je davala intervjue, pa ljudi imaju utisak da o njoj znaju sve. Da li je baš tako?

‒ U javnosti je ostavljala sliku otresite žene, spremne da svakome kaže u lice šta misli. To je, ako tako mogu da kažem, bio njen imidž. Zapravo, bila je sušta emotivnost, žena mekog srca, ponekad čak ranjiva. Bolest ju je namučila poslednjih godina, ali se trudila da psihički padovi ostanu iza vrata našeg stana. Ne znam kako, ali i kad joj je bilo najteže, uspevala je da skupi snagu, pridigne se i uputi reči utehe i podrške – prijateljima, fanovima, obolelima. Svakodnevno su joj se javljali, pitali je za mišljenje, savete. Za svakog je imala strpljenja i razumevanja. Umetnici žive večno kroz svoja dela, a ona je iza sebe ostavila toliko toga da zaslužuje večnost. Ima i neobjavljenih rukopisa, Nebojša je preuzeo brigu o tome. Postoje razne ideje, još ćemo razmotriti na koji način ćemo uspostaviti neko trajno sećanje na nju.

‒ Hvala vam što ste nas okupili, ovo je bila idealna prilika da se nas troje nađemo u kadru. Ne biste verovali koliko malo porodičnih slika imamo ‒ rekla je Isidora kada smo se poslednji put sreli.

Pročitajte: Isidora Bjelica - Mili moj dečače, znao si da me nasmeješ kada nisam imala snage ni za suze

‒ Ako mene pitate, mislim da imamo dosta zajedničkih slika. Ali, ona je bila takva. Volela je da nas okuplja, da doda još koju uspomenu, kao da je znala da joj ne preostaje mnogo vremena koje će provesti sa nama. Beskrajno mi je žao što neke zajedničke slike, koje su prirodni tok stvari, nikada nećemo imati. Daće Bog da Vila i ja jednog dana imamo svoju decu, ali ona, nažalost, neće upoznati Isidoru. Na nama je da im pričamo o njoj i da, makar rečima, kad nije moglo drugačije, napravimo zajednički portret.

Koja je najdraža slika sa Isidorom koju bi želeo da što duže zadrži u sećanju?

‒ Puno ih ima, ne znam koju bih izdvojio. Možda su mi najdraže one iz detinjstva, kada smo bili bezbrižni i živeli lepo i srećno.