Zoran Kalezić u poslednjem intervjuu govorio o borbi s bolešću || Hello Magazin!

Zoran Kalezić napustio nas je posle duge borbe s teškom bolešću, a poslednji intervju dao je upravo za HELLO!. U karijeri dužoj od pola veka otpevao je pesme koji se i danas slušaju, prodao više od 15 miliona ploča, stekao status estradnog umetnika, ali i brojna priznanja. Poslednje u nizu, za izuzetan doprinos diskografiji, uručeno mu je krajem juna na svečanosti u prostorijama Jugotona. Tom prilikom predstavljen je i album “Spomenar” sa 15 numera, među kojima se izdvaja balada “Za Irenu”. Posvećena je njegovoj supruzi, za koju je govorio da mu je životni oslonac i dar od Boga.

‒ Možemo da pričamo o svemu, ali o bolesti ne bih, iako znam da to pitanje ne mogu da izbegnem. Na kancer gledam s prezrenjem, ignorišem ga kao pojavu. To je nešto što čoveku naruži život, ospori mu ostvarenje želje. O tome ne volim da govorim. Neka kancer radi svoj posao, a ja ću svoj. Slušam medicinu i lekare, borim se, a muzikom ću se baviti do poslednjeg dana ‒ kazao nam je legendarni pevač na početku intervjua, pa nastavio o muzici koja se prepliće sa pričom o Ireni.

Pročitajte: Sin Zorana Kalezića ne dolazi na očevu sahranu, poručio samo jedno

‒ Poslednja pesma koju sam snimio posvećena je mojoj supruzi. Tekst je napisala divna Natalija Preočanin Samardžić, koja je autor i mog velikog hita “Šta će meni vino”. Kad sam se razboleo, došla je kod mene kući, sa našim kumom, sveštenikom Gojkom Perovićem. Na poklon su mi doneli veliku svetinju, nektariju. Na tom jastučetu spavao sam dva i po meseca, uvažavajući njihovu želju da ozdravim, da mi bude bolje. Rekla mi je da bi volela da napiše tekst o Ireninoj i mojoj ljubavi. Pristao sam, pod uslovom da i sam dodam neke reči. Tako je i bilo. Pesma govori o tome kako smo se upoznali i zavoleli. I danas smo jedna duša. Znate, svako ima svoj život, i deca, i rodbina, a ja imam Irenu koja prosto diše za mene.

Pročitajte: Skromno i u krugu najbližih - Zoran Kalezić ispraćen na večni počinak

Bračni par živeo je u Crnoj Gori, u Zoranovom rodnom mestu.

‒ Moj život bio je pun bežanja. Bežao sam u Beograd, da pevam. Pa sam bežao iz Beograda da me ne bi likvidirali neki kojima je smetalo što sam se borio za muziku, smatrajući da duhovnost naroda treba čuvati i kroz pesmu. Kad su počeli da me kritikuju što mnogo hvalim Beograd, pobegao sam u Ameriku, gde sam ostao jedanaest godina. Nisam znao kako drugačije da spasim svoju dušu. Vratio sam se kao američki umetnik, dobio sam i pasoš. Smatram da je bolje biti milioniti u nizu koji je pevao pesme Reja Čarlsa, nego ovde ispred nekih, da ih ne imenujem.

‒ Odlučio sam da se vratim kući, da me se stara majka nagleda. Tu sam sreo i Irenu, smisao mog života. Mislio sam da će mi u rodnom kraju biti najlepše, ali sam se prevario. Ni zavičaji nisu što su bili. Znate li zašto? Zato što ni ljudi nisu kao što su bili. Mnogo puta osetim prazninu što više nema topline kao pre, tek ponekad blesne kad navratim u kuću bliskih rođaka. Shvatio sam i da sam za mnoge bio vredan onoliko koliko sam novca imao u džepu. To me više boli nego kancer. Strašna je pomisao da sam bio voljen zato što sam dolazio punih džepova. Ne da im pokažem da sam bogat, jer bogat nikad nisam bio, već da ih ne razočaram. Danas vozim auto star tri decenije. To mi ne smeta, niti me čini trećerazrednim čovekom. Moje blago su pesme koje sam snimio, a koje će ostati i za generacije što dolaze. To je ogledalo mog života.

Pročitajte: Mislio je da ima vremena - Poslednja želja Zorana Kalezića ostaće zauvek neostvarena, pretužno

Saznanje da je njegov uspeh mnogima bio ispred njegove ličnosti, priznao nam je, uneo mu je čemer u dušu.

‒ Ima dana kada kunem svaku stopu kojom sam se vratio. Bolje da sam ostao negde na Floridi. Tamo bih pustio suzu za zavičajem koji sam napustio kao dečak, ali bih živeo u iluziji da je i dalje sve idealno. Umesto toga spoznao sam stvarnost, poražavajuću i težu od suze koja bi mi nekad potekla niz lice. Bilo kako bilo, više nemam izbora. Moje bežanje je završeno. Ostajem ovde.

Sin Filip koji živi u Americi i ćerka Aleksandra, koja je u Beogradu, nisu krenuli njegovim putem iako su bili izuzetno talentovani.

‒ Učinio sam sve što je bilo do mene. Aleksandra je školovala glas kod Anđelke Simonović, svirala je klavir. Filip je svirao gitaru i divno pevao, ali ga je košarka odvukla na drugu stranu. Roditelji koji deci sve priušte mnogo greše. I ja sam pogrešio, priznajem. Treba se malo mučiti, gladovati, spavati po podovima. Oni nisu imali potrebu da se bore, verovatno ni veliku želju. Žao mi je što nisu nastavili da se bave muzikom, ne da bih se ja preko njih dokazivao, nisam od tih očeva, već za njihovo dobro. Muzika je nešto najlepše. Odrasli su ljudi, ne utičem na njihov život, sami su birali svoju sreću. Mirni su što kraj sebe imam Irenu, pa ne moraju brinuti o ocu. Ako imaju te nemire, nema potrebe. Nisu ni današnja deca kao što smo mi bili. Nije to više isti odnos prema roditeljima, drugačije se živi, nema preteranih emocija... Ponekad mi je žao što kod nas nije kao na Zapadu, pa kad dete napuni 18 godina – izvoli, zarađuj džeparac, brini o sebi. Previše ih “osakatimo” brinući kako da im ugodimo i kada postanu zreli ljudi.

U intervjuu koji je dao pre nekoliko godina Kalezić je otkrio da mu je najveća želja da održi bar još jedan koncert u Domu sindikata, gde je pre pedeset godina imao prvi solistički nastup.

‒ Verujte da ću to uraditi, makar na jednu nogu. (smeh) Rekao sam Ireni, ako ne budem mogao sam, ti ćeš me izvesti na binu. I danas mi je u živom sećanju prvi koncert koji sam održao 1972. godine. Poklonio sam ga školi učenika u privredi, uvek mi se činilo da su ta deca nepravedno u drugom planu. Gost mi je bio Pera Božović. Želja mi je da još jedanput izađem pred publiku u tom hramu muzike, makar to značilo i moje zbogom Beogradu.