Ivona Pantelić kancer je pobedila, osmeh je njeno oružje || Hello Magazin!

Ivona Pantelić kancer je pobedila zahvaljujući vedrom duhu i podršci najbližih

Od postavljanja dijagnoze do trenutka kada su joj lekari rekli “završili smo sa terapijom, izlečeni ste” prošlo je deset meseci. Iako, seća se, o bolesti nije uvek govorila s lakoćom, govorila je. Zbog sebe i zbog onih kojima će, znala je, značiti njeno iskustvo. Govori i danas, ali bez prevelikog osvrtanja na prošlost. Okrenuta je budućnosti. Ivona Pantelić, zaštitno lice informativnih emisija „Radio-televizije Srbije“, rado se odazvala pozivu za intervju u mesecu posvećenom borbi protiv raka dojke. Jedina molba bila je da, koliko je moguće, priču obojimo vedrim bojama. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, godišnje se registruje milion i šeststo hiljada obolelih žena. Brojke svakako ne zvuče optimistično, ali Ivonina priča najbolji je pokazatelj da dijagnoza ne znači i smrtnu presudu. “Rak je izlečiv” naziv je kampanje, što poručuje i lepa voditeljka.

‒ Moja poznanica Goca, koja je prošla kroz ono što je mene tek čekalo, bila mi je od velike pomoći. Upoznavala me je sa terapijom koju ću dobiti, davala mi je konkretne savete, a pre svega me je bodrila tako što mi je pokazivala slike žena koje su ozdravile i vratile se svom životu. “Vidi je, kao lutka je”, govorila bi veselo. Toga se uvek prisetim kada mi se na društvenim mrežama jave žene s molbom da ih posavetujem i usmerim. Drago mi je što u meni vide osobu koja može da im pruži malo ohrabrenja.

Pročitajte: Ivona Pantelić - Kancer sam otkrila na vreme, sa hemoterapijom može da se živi

Ovaj intervju pročitaće na hiljade žena. Da morate da im se obratite u jednoj ili dve rečenice, šta biste im poručili?

‒ Volite sebe, budite obazrive i pratite znake koje vam telo šalje. Ako se bolest ipak javi, ne odustajte, bez obzira na prepreke koje će se naći pred vama.

Na šta tačno mislite?

‒ Ja, recimo, ne bih ni otišla na mamograf da moja drugarica i koleginica, lektorka Slađa, nije bila uporna. Mislila sam da je dovoljno što redovno idem na pregled i ultrazvuk. “Hajde, Ivona”, nije odustajala kada je stigao pokretni mamograf. Pošto nisam imala pedeset godina, i po protokolu nisam spadala u rizičnu grupu, nisu me stavili na spisak. Na kraju je ona običnom olovkom upisala moje ime i tako mi produžila život. Zanimljivo je da je cela ta 2018. godina bila posvećena kampanji protiv raka dojke.

Da li ste, kada ste saznali dijagnozu, razmišljali da lek potražite u inostranstvu?

‒ Operisao me je svetski poznati stručnjak, profesor Radan Džodić. Ali, jednako poverenje imala sam u sve hirurge koje sam upoznala na onkologiji.

Koliko je važna podrška porodice, prijatelja, kolega?

‒ Sve je to individualno. Trudila sam se da ne opterećujem druge. Gledala sam da, pre svega, zaštitim roditelje i ćerku. I danas je tako. Mislim da sam ih čak malo razmazila. Ponekad pomislim: “Mogli bi da budu malo pažljiviji prema meni”. (smeh) Šalu na stranu, u tim trenucima čovek je ipak sam sa sobom. Nekako nisam želela da drugi nose moje breme. Uprkos tome što me vole ili baš zato što me vole. Moja kuma Biljana Popović bila je jedna od retkih koje sam želela da vidim u bolnici. Po prirodi veliki borac, došla je i rekla “što se mora, mora se”. Jednostavno, nije mi dala da upadnem u melanholiju i strah. Mnogo mi je značila tokom lečenja, kao što mi i danas znači.

Pročitajte: Ivona Pantelić o borbi sa kancerom - Sebe nisam gledala kao žrtvu i bila depresivna

Da li je teže priznati sebi kakva je prava situacija ili saopštiti drugima sa čime se borite?

‒ Najteže je reći sebi, ali nije lako ni saopštiti okolini. Zapravo, veći je problem izdržati reakciju za koju znate da će uslediti. Unapred sam strepela kako će vesti prihvatiti oni kojima je iskreno stalo do mene. S druge strane, nervirali su me komentari “strašno” ili “pa, kako je to moguće”, izgovoreni tek da bi se nešto reklo. Bežala sam od sažaljenja. Istančaju se osećaji, u deliću sekunde mogla sam da prepoznam šta ko misli.

Stiče se utisak da je vaš lajtmotiv “idemo dalje”. Osvrnete li se nekad na ono što je iza vas?

‒ Kako da ne. Svesna sam kroz šta sam prošla. Život nije lak, da se razumemo. Kad se najmanje nadamo, ubaci nam klipove u točkove, pa kako se ko snađe. Po prirodi sam optimista. U svemu i svakome tražim samo lepu stranu.

Kako ste se osećali kada vam je doktor rekao da ste zdravi?

‒ Nezaštićeno, kao da nemam krov nad glavom. Deset meseci sam neprekidno trčala na neke preglede, terapije, kontrole. Kada sam u novembru 2018. otišla po terapiju koju sam dotle redovno primala, doktorka Ivana mi je rekla: “Završili smo sa lečenjem. Idi kući i dođi na kontrolu za pola godine.” Moja prva reakcija je bila “šta ja sad da radim”.

Posle koliko vremena se život vratio u normalu?

‒ Od trenutka kada sam dobila dijagnozu trudila sam se da, koliko god je moguće, funkcionišem uobičajeno. Najvažnije mi je bilo da moja ćerka što manje bude ugrožena tom situacijom. Sve vreme sam radila, čak i dok sam primala terapiju. To mi je mnogo pomoglo. Dok se nisam razbolela nisam ni bila svesna koliko sam jaka. Život nam pomogne da vidimo svoje pravo lice.