Igra sudbine je Olji, Milici i Kristini donela mnogo toga || Hello Magazin!

Ne znamo kako bi nam bilo na pikniku sa Nadom, Milom i Jelenom, ali nam je vreme koje smo proveli sa Milicom Tomašević, Oljom Lević i Kristinom Jovanović ‒ proletelo. Naravno, reč je o glumicama koje tumače pomenute likove u trenutno najgledanijoj domaćoj seriji “Igra sudbine”. Koliko je atmosfera bila dobra najbolje govori to što smo pred kraj slikanja zaključili da bi bilo lepo da ga ponovimo na proleće, ali da ne bude nekoliko sati nego nekoliko dana na nekom lepom mestu. Budući da su se sve tri nedavno vratile sa odmora, koji je ekipa serije doživela kao školski raspust jer su mu prethodili meseci snimanja od jutra do mraka, bilo je logično razgovor početi pitanjem gde su bile i kako su se provele.

Olja: Bila sam u komšiluku, desetak dana na moru u Crnoj Gori.

Milica: Ja sam otišla dalje, u Egipat. Deca na raspustu luduju, pa sam pauzu iskoristila da maksimalno odmorim i dušu i telo.

Kristina: Nisam bila na raspustu, već na ekskurziji, jer je moj odmor trajao pet dana. Bila sam u Kručama, najlepšem mestu u Crnoj Gori, i na Adi Bojani. Potom sam sa Lukom Racom, Stevanom Pialeom i još nekoliko kolega otišla u Vrnjačku Banju, na „Festival filmskog scenarija“. Bilo je veoma lepo, a samu banju jako volim jer ima divnu energiju. Ljudi su fenomenalni.

Olja: Kad smo bili mlađi, na moru smo stalno izlazili i provodili se, a sada sam bila željna pravog odmora.

Kristina: Tokom leta sam diplomirala glumu, doduše posle devet godina studiranja. Bilo je to studiozno. (smeh)

Olja je u februaru rekla: “I mi mlađi glumci smo među sobom jako povezani”.

Olja: Još se super slažemo, hvala Bogu. Po 12 sati provodimo na snimanju, pa ne smem ni da zamislim kako bi bilo da ne funkcionišemo tako dobro.

Kristina: Mislim da među nama više nema tajni, što je zabrinjavajuće. (smeh)

Kristina vodi “Tri boje zvuka”, Milica “Ludu narodnu noć”. Da ste sada u studiju, šta biste pitale koleginice?

Kristina: Voditeljstvo je kao uloga, moraš da se spremiš. Mislila sam da to nikada neću umeti da radim, ali toliko se cela ekipa “Tri boje zvuka” potrudila oko mene da je sve odlično ispalo.

Milica: Ni ja nisam bila sigurna kako ću se snaći, ali volim muziku, a znam i mnogo narodnih pesama. (smeh)

Koja vam je omiljena?

Milica: Sad se osećam kao u kafani, kad treba da naručim pesmu, pa u tom trenutku ne mogu da se setim ni jedne, a dopada mi se bezbroj.

Kristina: Moji favoriti su iz drugog žanra, a iz “folk fioke” već 15 godina me fascinira pesma “Drumovi”, grupe “O đila”. Stvarno je genijalna. Tata mi je svirao u kafani, bila sam primorana da sve naučim. Rekoh žanr, a on u suštini ne postoji kao odrednica, već imate kvalitet, nešto što je degutantno i nešto što ima emociju, koja mi je najbitnija ne samo u muzici već u svakom vrsti umetnosti.

Olja: Volim da odem na rejv žurku, ali mnogo toga mi se dopada i u drugačijim pravcima.

Pročitajte: Olja Lević: Rekli su mi da donosim radost

Da li vam je leto donelo nekog zanimljivog na polju emocija, što bi rekli astrolozi?

Kristina: Nikog mi nije donelo jer me sudbina već šest godina vraća na jedno te isto. U Vrnjačkoj Banji sam srela sjajnog čoveka, koga sam upoznala pre 17 godina, pa se nismo ni prepoznali. Tek kad smo počeli da pričamo shvatili smo odakle se znamo, a rezultat tog susreta je početak saradnje. Uskoro će biti i novi album, koji radim sa mojom grupom.

Ne bismo smeli da tako brzo promenimo temu jer Milica i Olja ništa nisu rekle o ljubavi.

Olja: Na moru sam bila sa sestrom, drugaricom i drugom. Svuda smo išli zajedno, pa i nije bilo mnogo prilika za upoznavanje. To mi se dešavalo tek kad sam se vratila u Beograd i počela da “idem među ljude”, za šta, otkako su počela snimanja, nisam imala mnogo vremena.

Milica: I meni leto nije donelo ljubav, već nekoliko lepih poznanstava. Još čekamo pravog.

Postoji li “pravi”?

Milica: Pa, tu je negde… Nekad se pitam šta li u ovom trenutku, dok ja pričam, radi taj neko koga ću sresti. Jeste li se vi pitale?

Kristina: Najviše verujem u to da dvoje ljudi treba da budu spremni da razvijaju vezu, naravno posle prvobitne „hemije“ koja ne sme da nestane. Bez nje ništa. Za dobru vezu treba i mnogo tolerancije.

Milica: Valjda kad se „hemija“, tolerancija i još toliko toga skupi, možeš da kažeš da je neko pravi. Odmalena ga sve čekamo. (smeh) U stvari, ne čekam ga, već normalno živim, pa kad se pojavi.

Olja, uvek ste uzdržani kad se priča o ljubavi.

Olja: Generalno, slažem se sa Milicom, donekle i sa Kikom. Bez „hemije“ zaista nema ništa. To je nešto što stvarno mora da spoji dvoje ljudi, a kasnije idu tolerancija, požrtvovanost, usmerenost jedno na drugo.

I da ne gubi živce ako snimanje traje 12 sati.

Kristina: Kad pričam sa ljudima van naše profesije, nekad čujem: “Ko će da bude s tobom?“ Desilo mi se da je jedna žena u nekom selu prestala da govori sa mnom kad je čula da sam glumica, jer je za nju to sinonim za razuzdanost. To jeste drastičan primer, ali zamislite da vaš partner bude na probi 16 sati, pa posle još sedne sa tim kolegama da priča o onome što su radili.

Šta bi tek Miličin dečko rekao gledajući scenu u “Senkama nad Balkanu”, sa Aleksejom Bjelogrlićem?

Milica: Traje nekoliko sekundi, ali se o njoj toliko priča. Nekad se šalim, pa kažem: “Sigurno zato što smo je Aleksej i ja mnogo dobro odigrali”. Kad me pitaju kako smo se pripremali, u istom stilu odgovorim da smo pola godine vežbali. (smeh) Kad sam o toj ulozi pričala sestri i prijateljima, rekla sam da me neće ni videti ako na trenutak zažmure. Očigledno da svaka uloga, bez obzira na to kolika je, može da izazove reakciju. U svakom slučaju, ako si u kadru, svoj zadatak treba da obaviš najbolje što umeš.

Pročitajte: HELLO! 650

Šta vas još pitaju ljudi?

Olja: Uglavnom šta će biti u seriji.

Milica: Poistovećuju nas sa likovima koje tumačimo, pa zato često čujem: “Da li si stvarno trudna”, “Hoće li biti dečak ili devojčica” i slično.

Kristina: Delimično ih razumem. Mesec dana sam gledala nemačku seriju “Dark” i, verujte, kad bih neku od tih glumica srela na ulici, napala bih je. (smeh) Toliko je dobro odigrala skota, da ne možeš da ga odvojiš od nje. Zamislite da smo mi klinke koje prate neku seriju...

Šta ste tada gledale?

Kristina: Iako sam slušala rok i fank, nisam propuštala seriju “Rebelde”.

Milica: Bila je “Kasandra”…

Kristina: To nisam pratila, ali se sećam da sam išla u treći ili četvrti razred kad je krenula “Rebelde”. Kakva je to pomama bila…

Olja: U trećem srednje?

Kristina: Osnovne, ja sam '93. godište. Možda sam pogrešila za godinu, dve, ali nisam bila starija od šestog razreda. Kad se pojavila Roberta, koja je prava muškarača, bila sam u fazonu ‒ ova je kao ja! Kad si dete, lako se poistovetiš. Tog trenutka mi je mnogo značilo što sam shvatila da nisam jedina muškarača na svetu. (smeh)

Milica: Osnovnu školu završila sam u Zubinom Potoku, a mi dole smo drugačije provodili vreme. Više sam bila napolju i sa društvom, a manje sam gledala televiziju.

Olja: Obožavala sam crtaće, pa sam tako po “Alisi iz zemlje čuda” sestri dala ime. Tada sam imala tri i po godine. Moji roditelji imali su ko zna koliko video-kaseta sa crtanim filmovima.

Kristina: Njih sam najviše gledala za vreme bombardovanja. Nažalost, braća i tata su ostali u Beogradu, a ja sam s mamom otišla u selo. Sećam se da sam tada prvi put gledala drugi deo “Male sirene”. Sve je bilo drugačije. Nedavno sam pričala sa drugaricom o “muvanju” u osnovnoj školi. Gledaš gde je dečko koji ti se sviđa, pa s drugaricom baš tuda prolaziš, a posle preko „Infrareda“ prebacuješ njegovu sliku. Koliko je vremena trebalo... A sada otvoriš „Instagram“, malo skroluješ i napišeš “lepa si”, sve je na klik.

Da ovo ne slušamo uživo od vas, pomislili bismo da je reč o sećanjima nekoga ko ima pedesetak godina.

Kristina: Strašno je koliko se brzo promenio način komunikacije, druženja, poštovanja i funkcionisanja. Uopšte mi se ne dopada, ali uzdam se u to da su ljudi inteligentni, a deca dobra i pametna. Nadam se da će sve što im tehnologija pruža pametno iskoristiti.